Delikt mišljenja, vanzemaljac i bumerang

Istina je da su se svi ovi mučni događaji, zbog kojih nam je preselo ne samo australijsko leto, nego i Božić i Srpska nova godina, moglo izbeći samo da je Novak Đoković pristao da primi vakcinu.

Istina je i ovo: patriotizam se ne dokazuje samo mahanjem zastavom ni busanjem u grudi, patriotizam je pre svega kad si pažljiv i odgovoran i iskren prema svom narodu. A to naš junak u ovom slučaju nije bio.

Istina je da bi Novaku bilo lakše i bolje da je prihvatio ono što kaže nauka, a ne, ne ulazeći pritom u njegove lične razloge, jer se sve na kraju svodi na lično, ono što krivotvore rašireni i preglasni mešetari ljudskih duša.

Ali ništa od tih istina – i to je čak i važnije od problema koje doživljava jedan sportista, ma bio on i najbolji svih vremena – ne bi državu Australiju učinilo humanijom, čovečnijom, boljom, pažljivijom, solidarnijom.

Na kraju krajeva i na početku početaka i u suštini suštine – demokratskijom.

Proterati čoveka – čime god se on bavio – zbog delikta mišljenja, zbog toga što ima neki stav o nečemu (ma šta to bilo i ma koliko taj stav, setimo se one čuvene Volterove, mogao da bude pogrešan), a onda još to začiniti ocenom, nudeći dokaze tanje od linije na plavom betonu Viktorije, da bi njegov stav mogao da rasplamsa iste takve stavove kod građana, to nije nešto što rade države koje pretenduju da budu demokratske, to je modus operandi nekih drugih sistema, za koje smo se uzalud nadali da pripadaju prošlosti.

Ako je jedan čovek sposoban, kao što su nas petnaest januarskih dana i još jednu besanu sudsku noć pride ubeđivali najvažniji australijski političari, ako je jedan čovek sposoban da uzdrma veru u jednu državu i ono što ona propoveda, možda to i nije neka država.

Razočarani Novakov navijač (©Reuters)

O tome već ovog dana, a ne bi trebalo da stanu, govore i australijske organizacije za zaštitu ljudskih prava i demokratije; ali i svi razumni komentatori – nema ih mnogo – koji poručuju da bi odluka ministra Hoka (i to što njegova funkcija nosi tolika ovlašćenja vrlo je indikativno), zapečaćena pravnom presudom, mogla da bude opasni precedent koji će se, poput onog oružja poteklog s tog kontinenta, vratiti da nas sve udari u glavu.

Zapravo, ako je nešto, išta dobro donela saga o najvećem šampionu australijskog turnira u njegovoj istoriji, i drama koju živi evo već celu 2022. godinu – a s njim i mi i ceo svet – to je što je skrenuta pažnja na sve okrutne načine na koji se samozvana "Tvrđava" brani. Valjda sada čak i oni kojima su usta puna zapadnih vrednosti vide tinjajući rasizam u odlukama koje su, unatrag nekoliko decenija, a ne samo meseci, donosili tamošnji političari?

I dve godine od početka pandemije izgleda da nekima nije jasno da je ovaj virus nemoguće zaustaviti na granici (na stranu to što ga sigurno ne bi uneo čovek koji ga je dva puta preležao, a uz to je verovatno najzdravije čeljade na obe hemisfere!), nemoguće ga je savladati birokratski, nemoguće je tražiti mu pasoš i administrativnim putem mu reći da se tornja, čak i ako ste veliko ostrvo usred ničega.

Sa njim se može i mora živeti, kod njega ne pomaže histerija. Najgore posledice virusa možete sprečiti vakcinisanjem, koje nam omogućuje da normalnije živimo i da prebacujemo loptu preko mrežice, možete ga da držati dalje od sebe različitim merama, ali ga ne možete – i to ovih dana shvata Australija, koja beleži najgore brojke od početka pandemije – zaustaviti.

A to sigurno ne mogu, pokazalo se u doslovnoj svakoj zemlji na svetu, da urade političari. Napose konzervativni, desničarski političari, uvek voljni da ućare skupe političke poene na tuđoj nesreći, tuđim smrtima i sopstvenim strahovima.

Ništa od toga kao da se, u zaglušujućem krešendu, nije čulo "tamo dole", odakle smo navikli da nam dolazi dobar humor, kul muzika – INXS! The Living End! Nik Kejv! Midnight Oil! Silverchair! – i neodoljiva Kajli Minog.

Umesto toga, dobili smo produženi politički igrokaz koji je upriličen zarad najnižih poriva australijskog elektorata.

Predstoje izbori ove godine, i to premijer Skot Morison i njegova vlada dobro znaju. Nisu Australijanci, kako to neznaveni tumači na društvenim mrežama žele da predstave, poludeli zbog dugih karantina pa zato odjednom mrze Novaka; oni su poludeli ako ista pravila ne važe za sve. A niko nije izigravao pravila više od onih na vlasti, uključujući i izdavanje vize, pa njeno ukidanje, čoveku koji je o toj zemlji uvek govorio u superlativima; koji je od onog prvog puta kada je podigao trofej, na Savindan 2008, bio vezan za mesto svog prvog uspeha, kojem je Australija svakog januara davala snagu.

Ne više.

Sada su, kao da im je sunce svima udarilo u glavu, konvergirali australijski rasizam, panika i histerija, slomivši se na čoveku koji je nehotice postao ikona antivaksera (premda to nije, i premda za razliku od takvih nikada nije širio propagandu) i još nehotičnije slika i prilika okrutnog odnosa australijskih vlasti prema svima koji žele, iz ovih ili onih razloga, da se dohvate tog lepog kontinenta. Pa možda da na njemu i ostanu, neko ceo život, neko taman toliko dugo da spakuje deseti trofej prestižnog turnira i zapali odatle.

Dosad su Australijanci – govorimo o tamošnjim političarima, jer ne treba zdravo za gotovo uzimati ispitivanja javnog mnjenja, posebno što se sprovode u neregularnim uslovima, kada je Strah jači od Razuma – nalazili načine da "došljake" (eto, uzgred, izraz koji se koristi za njih u pravnom sistemu glasi "alien", i sada deluje preterano simbolično što je to postao i teniski vanzemaljac) drže podalje od sebe i svojih bogatih obala na milion proceduralnih i okrutnih načina, ali to šta je neko možda pomislio i kako bi se to što je pomislio eventualno moglo odraziti na javni moral nisu bili među njima.

Sada se i to promenilo, što bi trebalo da zabrine svako slobodoumno biće i "Down Under" i drugde, kojem god da se Bogu moli.