INTERVJU – Milan Rodić: Ukrštanje očiju u Kopenhagenu, paraliza u Pireju, bolovi u derbiju… Čovek koji je Zvezdi dao SVE

Prošla je određena vremenska distanca, ali fragmenti Milojevićeve ere – ne sporadično, nego svakodnevno - titraju pred očima navijača Crvene zvezde. Tu su antologijski golovi Gelora Kange, driblinzi Marka Marina, Benove čarobne noći, prodori iz nekog drugog sveta Nemanje Radonjića.

U tom blještavilu evropskog sistema jednog balkanskog tima, pravog banditskog fudbala, smestio se junak naše priče, sagovornik MOZZART Sporta Milan Rodić. Imao je uspone i padove, što je dvoipogodišnji staž sasvim normalna pojava, ali je bio i ostao jedan od najznačajnijih faktora prethodne epohe što je vrlo brzo prepoznao i novi šef stručnog štaba Dejan Stanković. Možemo i da pojednostavimo stvar: pitanje je da li u ovom trenutku postoji levi bek – posebno sa srpskim pasošem – koji bi Crvenoj zvezdi doneo više od Milana Rodića. Oni koji grebu i gledaju fudbal iznad površine driblinga i golova reći će vam da je uz Milana Pavkova iskusni defanzivac bio možda ključni čovek trijumfa nad Liverpulom. I ne samo to. Učestvovao je u plasmanu u Ligu Evrope, dva puta je bio deo tima koji je doneo Ligu šampiona. Drugi su pominjali njegovu defanzivnu inteligenciju i moćan skok jednak štoperima evropskog kalibra.

On je uglavnom ćutao. A možda nije trebalo. I možda je trebalo više da ga bude u medijima. Da je na sav glas govorio o tome šta je sve istrpeo zbog Zvezde, možda bi ga više cenili. Uostalom, ni Robert Levandovski se pre tri godine, u trenucima kada je u svakom kolu rešetao protivničke mreže, predvodio Bajern do silnih uzastopnih pobeda, rušio golgeterske rekorde - i danas sve to čini - nije libio da upre prstom u čelnike Bavaraca i javno kaže: „Dovedite mi zamenu, ja više ne mogu ovako“. A Rodić od leta 2017. godine u Zvezdi nema zamenu. Oni koji su mu bili alternativa, ili nisu levi bekovi (Gobeljić, Gajić), ili su bili previše mladi i neiskusni (Terzić, Konatar). Zato je neke važne mečeve morao da odigrao „s jednom nogom“, a forsiranje tela preko granica koje ono može da istrpi i u trenucima kad je potrebno mirovanje da bi se zalečila povreda nosi sa sobom ozbiljne posledice. Ni tu nije kraj, jer postoje i finansijske posledice takve situacije: malo ljudi zna da je Rodić pred prvu Ligu šampiona 2018. odbio ponudu iz Italije jer bi ostavio Zvezdu na cedilu, bez levog beka.

O tome je za naš portal pričao Milan Rodić, dotakao se i brojnih drugih tema kao što je i prošlonedeljni večiti derbi.
„Znaš kako, ne čitam komentare, niti mišljenja drugih ljudi. Mogu da govorim o svoje ime. Za mene je derbi opravdao očekivanja. Posebno u prvom poluvremenu. Odradili smo sve što je Mister tražio od nas. Apsolutno sve. U drugom je bilo mnogo prekida zbog vatrometa i bakljada navijača. Pao je ritam. Ja bih derbiju dao sedmicu ili osmicu. Šteta što nije bilo golova. Drugačije bi sve to izgledalo, i drugačije bi se pričalo“, jasan je u razgovoru za MOZZART Sport Milan Rodić.

„ZA DERBI SAM SE SPREMAO U SPLITU, NISAM SMEO DA DAM DUGU LOPTU“

Danima pre susreta s Partizanom potencijalni reprezentativac Srbije je preživljavao pravu malu dramu. S teškog terena u Inđiji doneo je uspomenu u vidu rupture mišića. Treneru Dejanu Stankoviću je ostalo da gleda u nebo i nada se medicinskom čudu. Ali ni on ni Rodić nisu se uzdali samo u pomoć vanzemljaskih sila.
„Javnost to ne zna. Ne želim nikome da se pravdam što sam izašao, i što nisam mogao da izdržim do kraja. Prilikom jedne duge lopte u Inđiji znao sam da mi je mišić oštećen. Toliko sam bio nervozan da sam pojedinim prijateljima rekao odmah posle meča ‘da sam u banani’, da ću teško na Partizan. Onda sam otišao u Split kod jednog doktora koji mi je već mnogo puta pomagao. I izašao sam na teren. Rovit i načet, sa spoznajom da ne smem da udarim dugu loptu. Onaj ko je igrao fudbal zna koliko je teško to opterećenje. Ali sam izdržao i ne žalim se. Kao što ni ne očekujem medalju za sve što sam do sada pružio. To je Crvena zvezda, to takav klub traži od tebe. Kao što sam propustio barem pet velikih utakmica, pošto nisam mogao. Sve sam imao neke glupe povrede. I igrao sam sa njima barem pet utakmica.“

Trener Stanković ga je hvalio odmah posle derbija, rečima da mu je dao i srce i dušu. Deluje na prvu loptu kao ona fraza o vojvodi i serdaru, ali čini se da je Milan Rodić istinski oduševljen profesionalnim i ljudskim sposobnostima mladog Zvezdinog šefa. I da to ne priča iz kurtoazije.
„Čovek za desetku i više od toga… Stalo mu je mnogo da uspe, da napravi neku lepu priču. Zato je i emotivan. Samo reči hvale imam za njega jer je maksimalno pošten i radan. Odgovara mi i ova nova uloga u njegovom sistemu. Malo je Gobelja ofanzivniji, ali Mister mi je rekao da kada god osetim prostor imam slobodu da se pojavim. Sjajni su mi i njegovi zahtevi u igri. Uz ratnički defanzivni pristup koji je celoj ekipi ostao od Miloja to može da bude odličan spoj. Ono što smo igrali protiv Partizana ili u dobrom delu meča s Ludogorecom u Turskoj je model. To je ono što nam je Deki doneo. Mislim na agresivnost i novi način otvaranja igre i završnice. Težimo ka tome, radimo svaki dan kako bismo to usavršili. Hoćemo da igramo fudbal. Grešimo, ali igramo.“

Većina igrača s kojima je Rodić delio svlačionicu u prethodnom periodu je otišla uz inostranstvo. Uz Borjana, Gobeljića i Jovičića on je eksponat prelaznog roka 2017. godine, perioda koji je sve promenio. U srpskom fudbalu je uradio sve što se moglo, i logično je što smo došli do pitanja o zasićenju.
„Moramo ponovo da jurimo duplu krunu, što nam je ovih godina izmicalo, i ponovo Ligu šampiona. Svaki igrač mora da ima takve želje. Da usavršimo način igre Dejana Stankovića. Stvarno ne razumem šta znači zasićenje. Profesionalac si, to ti je posao. Nije mi nikada teško da igram za Zvezdu. Desilo se u jednom trenutku zasićenje, ali ne prema klubu. Nego prema nekim drugim stvarima, ali stvarno ne bih voleo o tome da pričam“, ostao je nedorečen Rodić.

Da je drugačijeg mentalnog sklopa verovatno bi obijao pragove klupske uprave i molio da ga puste u inostranstvo. Ipak, Rodić zna da uživa u trenutku.
„Moramo svi da budemo realni. Jesam ja Crvenoj zvezdi pomogao, neka drugi kažu kako sam igrao i koliki je bio moj uticaj. Ali ovaj klub je pomogao i meni. Rehabilitovao sam se, oživeo karijeru, postao i reprezentativac. I voleo bih da se ovim putem na tome zahvalim Zvezdanu Terziću. Čovek koji dolazi prvi na stadion, i odlazi poslednji. U svakom trenutku možemo da se oslonimo na njega, uvek nam je čuvao leđa i na tome mu beskrajno hvala. Kada se tome doda da živim u gradu gde sam odrastao, gde mi je kompletna porodica… Zašto bih bezglavo jurio? Super je da odem u malo manji klub od Zvezde, ali ne i da jurim. Reći ću kasnije još nešto na tu temu.“

Stankovića hvali – Milojevića ceni. Takav utisak se stekao jer nije želeo da govori o pojedincima koji su obeležili taj period. Igrači u međusobnoj komunikaciji znaju da su u većem delu mandata bili tim. Pobeđivali i bolje i bogatije od sebe. Da ne nabrajamo sad.
„Kada sam dolazio imao sam osećaj da ćemo da napravimo nešto veliko. Taj osećaj me vukao da igram dobro. I dalje me drži taj osećaj da ćemo s Dekijem da napravimo mnogo lepu priču… Sve ide kako treba. Opet, kada se vratim na prethodni period, uvek se setim Krasnodara na Marakani. To je najupečatljiviji meč moje karijere.  Od tada je sve krenulo kako treba, prelomili smo jednu epohu.  Atmosfera je bila čudesna, imao sam osećaj da je na stadionu bilo 100.000 ljudi. Nešto urnebesno, za sva vremena.“

STOMAČNI VIRUS, NOĆ BEZ SNA I DVE INFUZIJE IZ KOPENHAGENA

Ima još jedan detalj zbog kojeg Rodić pamti avgust 2017. godine.
„Polomio sam prst na nozi u Pragu. Tamo u Krasnodaru nisam mogao da igram. Ovde sam morao pod injekcijama. Izdržao sam 60 minuta. Tu povredu sam kasnije dugo vukao. Otvorila se rana, pa je loše zarastao taj prst. Onda je ovaj do njega snosio posledice. Morao sam da propustim meč u Kelnu. Eto, i to mi se dešavalo u Zvezdi.“

Prema jednom parametru Milan Rodić je unikatni igrač Crvene zvezde. Praktično dve i po godine igra bez adekvatne zamene. Najbolje je njegov izostank svojevremeno kompnezovao Gobeljić, pokušaji s Hajdinom i Žanderom nisu uspeli, Terzić je prerano otišao u inostrastvo.
„Jeste postojao je pritisak u glavi. Igrao sam povrđen pa dokle ide, ide. Generalno, ne znam zašto je to tako i zašto u Srbiji imamo problem s bekovima. Moralo bi da se na tome radi u mlađim kategorijama. Uzmeš nekog igrača i formiraš ga za tu poziciju. Siguran sam da u Srbiji ima jako dobrih levih bekova, ali treba neko da ih iznese do prvog tima. Ja sam mnogo naučio što se defanzivnih postavljanja tiče od Švabe Đurđevića,  trenirao me je u mlađim kategorijama OFK Beograda, pa u prvom timu. Iskreno, mislim da sam taktički obučen da igram na svakoj poziciji. Kada sam imao 18 godina nisam ni ja imao sjajnu defanzivu. To dolazi sa iskustvom. Mora da se posvetiš mladom igraču, i da ga istrpiš. Kao mi sada Gavru i Velju (Željka Gavrića i Veljka Nikolića, prim.aut). Oni su sjajni. Hoće da uče i rade, mi stariji smo tu da ih zaštitimo.“

Milan Rodić je sa Crvenom zvezdom igrao dve Lige šampiona. Pravi sagovornik da uporedi 2018. godinu i ovu prošlu kada je tri minuta delilo srpskog šampiona od evropskog proleća. A opet utisak je bio bolji u prvoj.
„Kada smo prve godine ušli u Ligu šampiona svi su bili srećni, sada su svi počeli da podrazumevaju Ligu šampiona, kao da je to normalno. Malo smo tu kao narod teški. Razumem ja sve i da u Zvezdi stalno stremiš ka višem cilju, ali moralo je da bude nekada i razumevanja. Mada sam ja samokritičan. Evo, reći ću vam. Mogli smo i morali da ostavimo bolji utisak ove godine na nekim mečevima. Da, nedostajalo nam je krvi u igri. I da, za neke mečeve smo morali bolje da se spremimo. Ali igrali smo Ligu šampiona. Nije normalno da pobedite onu mašinu Bajern. Oni su zgazili Čelsi s pola snage. Melju rivala. Teško je to shvatiti sa strane. Al došli smo do toga da igramo s Bajernom, da prolazimo Jang Bojs i Salcburg. Vi znate bolje od mene da se pre deset godina slavilo dva dana i dve noći kad se prođe Dinamo iz Tbilisija. Pogledajte koeficijent koji smo napravili, sad možemo da budemo nosioci u trećem kolu kvalifikacija što bi nam olakšalo posao.“

Jesu to bila bolna iskustva, ali iskusni levi bek i danas sa najviše emocija priča o susretu s Jang Bojsom u Beogradu. Posle onih 2:2 u Bernu, ražanj za proslavu je bio spreman.
„Uvek se setim meča protiv Jang Bojsa. Psihički ubedljivo najteža utakmica u karijeri. Valjda su svi čekali da se plasiramo u Ligu šampiona jer su želeli da proslavimo u Beogradu. Povremeno je na stadionu bila neka čudna tišina. A tenziju da isečeš nožem. Od kada smo izašli na teren osećao sam tenziju. Svi kao da su čekali kraj. Kada je sudija sivrao kraj pao sam na kolena, zahvalio se Bogu što smo preživeli taj meč.“

Iako je prošao mnogo toga u karijeri, proveo silne godine u Rusiji, kaže da je Liga šampiona idealan poligon za učenje. Nekada skupo učenje.
„Tamo se sve menja u dva minuta. Moraš da uzmeš sve što ti se ponudi. Inače te nema. Setite se Salcburga, ništa im nismo mogli. I onda im damo dva gola i pogube se. Fudbal je to. Totenhem nas je kažnjavao za svaku grešku, i onu najmanju. To ne možeš da osetiš u ovoj našoj ligi, i tu smo mi u velikom deficitu. Ovde imaš luksuz da napraviš grešku, retko te neko kazni, opustiš se, a kad dođeš tamo, u Ligu šampiona, jedna polugreška, i gotov si.“

I pre utakmice sa Jang Bojsom koju je pomenuo naš sagovornik je bio na granici psiho-fizičke iscrpljenosti. Posebno u Kopenhagenu.
„Imao sam stomačni virus. Celu noć sam proveo na wc šolji. Spavao sam popodne dva sata i to je bilo to. Ujutru sam dobio duplu dozu infuzije. I onda izađi na teren i udri.  Neki maler me pratio. Malo je nedostajalo da se onesvestim na poluvremenu u svlačionici. Samo sam pao, ukrstile su mi se oči. Nisam stvarno mogao više da izdržim.“

„DA SAM MOGAO DO KRAJA U PIREJU, NE BI NAM DALI GOL JOŠ SAT VREMENA“

Mnogi su skloni da kažu da bi Crvena zvezda i danas bila evropski živa da je Milan Rodić u Pireju izdržao do kraja. Morao je da ustupi mesto Žanderu.
„Nisam stvarno više mogao.  Imao sam povredu butnog mišića, tu pored gluteusa. Počeli su grčevi da me hvataju duž cele noge. Pakao od bolova, cela noga skoro paralisana. Nisam, nisam mogao. Pamtim tu utakmicu dobro. Bili smo u kontroli, imali su šanse preko El Arabija, ali smo ih paralisali dobrom defanzivom. Imam utisak da nam ne bi dali gol još sat vremena. Poznajem ovu ekipu. Baš zato sam hteo da uđe neko svež. Da ih još malo umrtvimo. Šef se odlučio za Žandera, koji je bio ne zagrejan. Desio mu se onaj maler, što može svakome. To je taj detalj. Žanderu se to desilo, mada ja tvrdim da on ima ozbiljan kvalitet. Opasan, dug korak, ali više je levo krilo nego bek…“

Neće o tome javno, ali imao je Rodić, kao posledicu teških sezona i ubitačnog ritma, i druge malere. Pukla mu je fibula protiv Maribora, pukao mu je ligament u sudaru s Inđijom. Ali se uz male probleme izlečio i postao deo slavnih dana. Posebno u sudaru s Liverpulom kada je savršenim skokom ubio želju Jirgena Klopa da preskakanjem igre dođe do izjednačenja.
„Sećam se dobro tih dana. Vežbali smo defanzivu, kako da im skratimo prostor i ne dozvolimo da ulaze između linija.  Oni su u 60. minutu počeli da igraju na duge lopte, bili smo svi iznenađeni. Prvi ja. Meni je to odgovaralo jer imam dobar skok i tajming. Počeli su da ‘kuvaju’ iz auta, obično mi to radimo na teškim terenima u Srbiji kada gubimo. A sada vidiš da jedan Liverpul to radi protiv nas. Nije im prošlo.“

Pobeda nad Liverpulom danas još više dobija na značaju kada se vide impresivni rezultati Jirgena Klopa.
„Neverovatni su, ne znam šta rade i kako igraju sa istim timom. Voleo bih da vidim kakav im je oporavak, kakvi su im treninzi. Verovatno Klop ima neke moći. Tek kada vidite ovaj niz, sada posle 18 meseci, shvatite šta smo mi uradili one noći u Beogradu. Malo su nas i potcenili. A videlo se već u tunelu kako su promenili facce. Verovatno su shvatili da neće biti tako lako, ali bilo je kasno. Tu su ti detalji.“

O KRSTIČIĆU I TOME ZAŠTO JE SRPSKA LIGA BOLJA OD POLJSKE

Rodić je tih dana delio sobu sa Nenadom Krstičićem, momkom koji mnogo nedostaje Crvenoj zvezdi.
„Ne bih o tome, šta je tu bilo i zašto je Nenad otišao. Hteo sam da ostane, kasnije i da se vrati… On je  super kvalitetan fudbaler i mnogo bi nam značio. Najviše smo izgubili njegovim odlaskom. Nedostajao nam je mnogo, bilo bi dobro da je sada sa nama. On čini sve saigrače boljima. Mene prvog, pa onda dalje.“

Spontano se dotakao srpskog fudbala, kao i svokodnevice koja okružuje Crvenu zvezdu.
„Imam utisak da naša liga nije dovoljno cenjena. A tvrdim da je kvalitetnija od poljske ili neke slične lige, samo sve bi izgledalo drugačije kada bi se igralo u lepšem ambijentu. Na boljim terenima, stadionima. Ovako, kada dođu inostrani klubovi ovde, imam utisak kako misle da oni nama čine uslugu što nam šalju ponude. Bilo je takvih iz Turske. Vrlo neozbiljnih. Nije mi padalo napamet da ih ozbiljno razmatram. Jer kao što sam rekao: ja sam igrač Crvene zvezde, iz Lige šampiona, pobeđivao sam Liverpul i Olimpijakos, uz to i reprezentativac. Zato sam i spreman da ostanem do kraja ugovora, ako ne budem zadovoljan ponudama.“

Naveo je i konkretan primer.
„Ispašće da kukam... Ali Velja, Gavra i mali Fića iz Partizana (Stevanović, prim.aut) moraju da se razvijaju na dobrim terenima. Eto, videli ste onaj dribling Stevanovića kada sam ga ja čuvao u derbiju, kad me je izbacio… Svaka čast, ali to može da mu prođe na Marakani, na stadionu Partizana i možda na još jednom. Negde drugde bi završio na tribinama. Na tome moramo ozbiljno da radimo.“

Moguće je da će Rodić biti u kadru Ljubiše Tumbakovića za predstojeći meč s Norveškom u baražu za EURO 2020.
„Biće mnogo teško. Jedna utakmica. Svi pričaju o Halandu, ali ja verujem u našu snagu“, nije hteo Rodić da previše duži priču o reprezentaciji.

Foto: Starsport, MN Press