Bratko, zna se ko je tatko

Bio je 16. jul ove godine. Karlos Alkaras je skinuo vimbldonsku krunu Novaku Đokoviću, a svetski mediji najavili novi teniski poredak - smenu generacija o kojoj se priča godinama unazad. Nepuna četiri meseca kasnije, beli sport i dalje poznaje samo jednog, istinskog vladara, a kraljevići što obigravaju po dvoru, moraju još da čekaju da im prepusti presto. O tom neočekivanom vimbldonskom padu, više niko i ne priča. Jer se najbolji svih vremena postarao da hit tema ne bude trenutak njegove slabosti, već snaga da novi udar konkurencije na teniski tron odbije, neutrališe, iskoreni... I kada mu virus crpi energiju, i kada protivnik - kao Rubljov sinoć - odigra tenis karijere i kada se nađe u zaostatku i mnoge stvari ne idu kako je zamislio.

"Davio me je kao zmija žabu", reče Novak nakon što se volšebno vratio protiv Moskovljanina i preokretom zakazao finale pariskog mastersa, deveto po redu. A žaba se izmigoljila iz smrtonosnog stiska pitona. Ili možda riba. Riba je ipak adekvatnije poređenje, jer na betonu je Novak Đoković kao riba u vodi. U dva do tri, u tri do pet setova - sasvim je nevažno. Važno je da Srbin i dalje, gde god se pojavi grize kao pirana. Za novi trofej, za novi rekord. Nekada je jurio one Federerove i Nadalove, danas ruši sopstvene. I kada već toliko puta ponovi da su grend slem titule prioritet, nemojte se zavaravati da su one sa mastersa marginalne, da mu ne putu do njih manjka motivacije.

Đoković (1,35) - Dimitrov (2,90)

Na putu do 40. masters, a 97. trofeja karijere, za razliku od svih prethodnih velikih finala ove godine (finale u 15.00 na Sport klubu 1), stoji mu teniser koji nije top 10, ali koje je to svojevremeno bio. Veliki prijatelj i kako je Novak pre nekih desetak godina rekao "Momak najboljeg izgleda na ATP turu", Grigor Dimitrov. Stoji član starije teniske garde, stoji 32-godišnjak, nikad fizički spremni, teniser koji i dalje pleni atraktivnošću i koji je u poslednjih mesec dana precrtao četvoricu top 10 tenisera - Cicipasa, Medvedeva, Rubljova i Alkarasa. Ali naspram Novaka, 13. put u karijeri stoji čovek, koji verovatno ni sam ne veruje u trijumf. Jer toliko je puta gubio od najboljeg svih vremena, dva puta samo ove godine, a jedini trijumf ostvario je davne 2013. godine.

Reče Novak sinoć nakon što je poslao Andreja Rubljova kući da je srećan jer će igrati protiv svog "bratka". Ali bratko, zna se ko je tatko! Tatko ne gubi ni mečeve u kojima deluje kao mašina na izdisaju, pred gašenje. Svedoči o tome i sada već legendarno finale Sinsinatija kada je delovalo da će se raspasti pod toplotnim udarom i bombama Karlosa Alkarasa. Ali i to je prenebregnuo, pa po sličnom receptu odigrao i jučerašnje polufinale.

"Novak Đoković ima set zaostatka i deluje polumrtvo, tako da predviđam da će sigurno pobediti", moglo se pročitati na tviteru tokom meča sa Rubljovom.

"Ne odustajem, borim se i verujem u povratak... Ponosan sam što sam prošao kroz teške mećeve. Baš sam se loše osećao prethodna tri dana, ali sam našao načim da pronađem snagu, energiju i adrenalin kako bi se povratio. Nadam se da ću i u finalu", poručio je Đoković.

Zbog ovog stava, Novak od svog tenisa na tvrdoj podlozi pravi betonski zid s druge strane mreže. Armirani beton. Neke loptice koje je stizao protiv Rubljova, zaličile su na najlegendarnije razmene njega i Rafe. Samo što nema više Novak 25, 30, pa ni trideset i kusur, već je debelo zagazio u drugu polovinu četvrte decenije. A brojke na batonu ove sezone - da se smrzneš - 32 pobede i samo jedan poraz! Potom 23 trijumfa na i nijedan neuspeh na grend slemovima i mastersima, 27-1 na poslednjih 28 mečeva na mastersima na betonu!

Novak u svom 58. masters finalu, u jurišu na 40. titulu, Dimitrov u napadu na drugi masters pehar, osmi u karijeri. Ali kako već gazi 33. godinu života, kako ga je izvesno, malo ko video u finalu, ona teza o protivniku koji nema šta da izgubi jer je sa druge strane mreže Novak Đoković, nikako ne stoji.

“Želim da pobedim ili izgubim tako što ću ja postavljati uslove. Mogu da kontrolišem svoj stav, ne želim da sažaljevam sebe ni zbog čega što se desilo godinama unazad. Ne želim da se osećam kao da sam propustio šanse. Jesam li? Naravno, čak i previše ako mene pitate. Jesam li pravio greške? Svakako, takođe previše. Došao sam do tačke da prihvatim sve što sam prošao i da nastavim. Dobio sam još jednu priliku i trudim se da je zapravo dam sebi", bile su reči Dimitrova pred finale.

Mada, izgovorio je reč izgubiti. Onu koja, uoči meča, ne postoji u rečniku Srbina.

Kada igrate protiv Novaka Đokovića, ne borite se samo protiv najboljeg svih vremena. Ne, izazov je mnogo teži. Morate da savladate sopstvene misli, glavu u koju vam Novak konstantno ulazi. Počev od trenutka kada zakoračite na teren i čujete spikera kako nabraja Novakove uspehe u Parizu, kako predstavlja šestostrukog šampiona u Bersiju (niko drugi nije osvojio više od tri pehara tamo), a to počne da vam se meša sa njegovim, rekordnim brojem grend slem titula.

Onda prebrodite taj uvodni grč prožet mislima o svim tim maratonskim finalima, vađenju iz konopaca kada su i mnogo bolji od vas verovali da su na sekund od nokauta. Osvojite koji gem, uzmete brej najboljem riterneru svih vremena, pa skupite snage i petlju, te uzmete i set. Povedete 1:0 i doterate do taj-brejka, do par poena do pobede. A onda ga publika isprovocira i krene da ga hrani.

I ako ste, bar na jedan sekund poverovali da možete da ga srušite, kada vidite taj prst preko usta usmeren ka tribinama, ruku na uvetu koja poručije "ne čujem vas dobro, možete vi to i glasnije", farsa se tu završava. Tatku samo zaiskri u očima i tu je kraj.