Najbliži životu od svih ljudi

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Dohe)

Sa Lautarom sam se upoznao “digitalno“. Bio je u Dohi i kada je trebalo da se vidimo, otputovao je nazad posle grupne faze. Ali mi je otkrio tajnu gde da idem ako želim pravu navijačku priču.

A takvih priča je u Kataru jako malo... Uglavnom se tambura po starom delu grada, bude tu neke pesme, veselja, ali kratko traje i nije baš veliko. Više je ovaj Mundijal turistički nego navijački fazon. Stvar su vadili Meksikanci, Marokanci i naravno... Argentinci. Zbog ove tri navijačke grupe, najveća smotra svetskog fudbala u Kataru izgleda kao Mundijal. Uz sav respekt prema manje brojnim navijačima ostalih reprezentacija koji su dali sve od sebe. Malo ih je.

Argentinaca sam se nagledao i mislio da sam video dovoljno... Ali ipak, rešio sam da poslušam Lautara i zaputim se na čudnu adresu. Metro do poslednje stanice, pa još satak autobusom, pa malo i pešice i tu sam. U pravoj pustinji. Do nekih stadiona odavde treba i više od dva sata.

Nije u pitanju navijačko selo već ogromno naselje u stilu kasarne. Opasano visokim zidom da se sa puta ne vidi baš sve unutra, sačinjeno je od nekoliko stotina identičnih trospratnica sa ukupno oko 2.000 stambenih jedinica. Unutra je sve isto. Sve pod 90. Tu će posle prvenstva živeti hiljade radnika iz Indije, Pakistana, Nepala, Filipina koji čine većinu populacije Katara...

Ovo je najjeftiniji smeštaj koji je mogao da se nađe legalnim putem u Kataru. Dan je pauze na prvenstvu pa nije ni nešto živo. Ali odmah je jasno ko ovde vodi glavnu reč. Plavo beli dresovi i majice dominiraju. Prvi kojeg sam sreo je Gabrijel, navijač Boke.

Ovo mu je treći Mundijal, a posle nagovaranja da probije stidljivost, pristaje da u kameru kaže šta Argentincima znači Mundijal.

“Ljudi u Argentini su prodavali automobile i kuće da bi došli ovde. Znam ih lično. Išli smo u druge države da radimo da bismo zaradili i uštedeli za ovo. I onda vidim one Holanđane. Došlo ih 1.000 na Mundijal?! A u pitanju je bogata zemlja poput Engleske i ostalih evropskih... Ne razumem. Zašto? Bogatiji ste od nas, bliže vam je, a nas iz siromašne Argentine dođe 40.000. Možda smo mi previše ludi za fudbalom. Ali, ovo nije samo fudbal za nas. Da sada u Argentini pitate nekoga da li želi da nam ozdravi ekonomija ili da budemo prvaci sveta u fudbalu, većina će reći ovo drugo“, govori Gabi dok stavlja na leđa džinovsku torbu da bi se smestio u novu sobu.

Argentinci se svako malo seljakaju ovuda po smeštaju i menjaju sobe. Razlog je što se datum ostanka menjao kako je reprezentacija prolazila dalje. I onda je došlo do umalo incidentne situacije... Pre dva dana su im organizator i FIFA saopštili da neće moći da produže ovaj smeštaj posle polufinala iako je on poluprazan kako su otišli navijači drugih reprezentacija. Jednostavno, takav je bio plan organizatora. A kada Katarac kaže da nešto mora, onda to mora i tačka. Ovo nije zemlja gde postoji dijalog.

Argentinski mediji su reagovali udruženom rafalnom paljbom po FIFA i organizatoru pa se za nekih pet ili šest sati situacija smirila i sve je zaboravljeno. Argentinci su dobilo zeleno svetlo da nastave sa zakupom. Prvi put na prvenstvu je nešto promenjeno kontra plana. Valjda je neko u katarskoj raskoši i bleštavilu shvatio da su fudbalu ipak potrebni i navijači koji ne plaćaju 300 evra dnevno.

“Došli smo ovde zato što je najjeftinije. Soba je 82 dolara, a predviđena je za dve osobe. Dakle, oko 40 evra dnevno po sobi za smeštaj. To nigde više u Kataru ne postoji. Naravno, nas spava i po petorica. Digli su ruke od kontrola i pustili nas na miru“, kaže nam jedan od Gabijevih drugara.

Argentina prvak sveta - kvota 2,60

Nije vam tesno petorici?

“Tesno? Je l' znaš da sam mesecima radio u Americi i spavao sa još dvojicom ortaka u kolima da bih uštedeo za ovo?“.

E jeste sad, spavala vas trojica u kolima mesecima. Kao one bajke “išao peške do škole uzbrdo 10 kilometara pa opet uzbrdo nazad“...

“Daj WhatsApp, odmah ti šaljem fotku“.

I stvarno, stiže fotografija Argentinaca nabijenih kao sardine.

“Pa u Brazilu pre osam godina smo svi spavali u kolima. Najbolje da ću Brazilcima još da dajem pare za smeštaj. Istuširaš se na plaži, obaviš ono što treba gde možeš i to je to. Znaš kako su nas pre neki dan gledali Arapi ovde na nekoj fensi plaži kada smo krenuli da se kupamo šamponom. Tad još nisam imao smeštaj...“.

Priča ide u očekivanom smeru...

“Ovde smo svi braća. Ako neko nema smeštaj, pošalje poruku nekome ko ima, to ide dalje u grupu i svima se nađe smeštaj. Nijedan Argentinac neće ostati bez krova nad glavom, kunem ti se. I tu ne mislim samo na nas nekoliko. Većina ljudi ovde su takvi“.

Ono što odmah upada u oči je da svi nose termos boce i piju nešto iz njih. Nema šta biti nego neka kuvana rakija, mislim se...

“Mate! Kako nisi čuo za mate? Pa Leo Mesi ga stalno pije. I skoro cela reprezentacija. Piju ga i u Brazilu, Urugvaju, Paragvaju, doduše na nešto drugačiji način... Mi ovo pijemo umesto kafe. Pravi se od biljki ili najčešće od bundeve. I možemo da ga pijemo po ceo dan. Ima razbuđujuće dejstvo. Ajde probaj, nije strašno“.

Uzmi malo matea

Što da ne... Pije se iz poklopca od termos boce kroz metalnu slamku. Mora polako jer je vrelo pa ako povučeš brzo, rizikuješ obaren jezik. Ima gorak ukus, ali prija. Osvežava. Dolaze ostali “gaučosi“ i svi piju mate. Ovde u naselju i nema mnogo toga da im se nudi. Indijci drže kao neke kioske sa kafom i pecivima na kojima je od priloga najčešće muva. Dva takva peciva i kafa su oko 15 evra. Probao sam, užasnog je ukusa, prezačinjeno sa nekom (kažu) piletinom unutra, pa uz taj ukus slobodno može i muva da prođe.

Daj još matea da ovo sperem...

Katarska verzija popularne „trovačnice“

Svi pijemo na istu slamku jer ovde se sve deli bratski. Prelazimo na priču o klubovima. Objašnjavam im da Mozzart Sport kao redak medij u Evropi ima treću smenu posvećenu uglavnom južnoameričkom fudbalu što ih je oduševilo pa se razglaba o Boku, Estudijantesu, Belgranu, San Lorencu, uče me kako se izgovaraju prezimena nekih igrača... Znaju i oni nešto o našem fudbalu. Brajan je bio u Beogradu, vadi telefon i pokazuje drugarima slike.

“Čoveče, ovi imaju tenk ispred stadiona. Pogledaj. Ludo! I valjda je uperen ka najvećem rivalu. A stadion im se zove Marakana“, ojašnjava Brajan.

Razglednica iz Beograda

I druga...

Drugi dobacuje da da nam je derbi poznat, ali da nam klubovi nemaju prave navijače. Kako su to veliki klubovi kad ih u ligi ne gleda ni po 3.000 ljudi. A grad ima dva miliona?! Gledao je snimke na internetu i nije mu jasno gde su ljudi na tribinama.

Na prozor sobe su spolja okačili zastavu na kojoj piše: “Najbliži ljudima od svih bogova“.

Leo Mesi. Obožavaju ga. Jedan od njih ima istetoviranog Mesija na butini. Naravno, uz Maradonu. Neće da pričaju mnogo o nastavku Mundijala.

“Čekaj me tu, imam nešto da ti dam“.

Silazi za par minuta i nosi dres Argentine. Poklon. Nemam šta da im dam zauzvrat. Kažu da to nije ni poenta. Ako dođu u Beograd, javiće mi se. Raspituju se i za košarku. Videli su da je tamo atmosfera ludilo. Znaju da je Vildosa u Zvezdi i pitaju da li je istina to što se priča o Kampacu i otkud Srbima pare u košarci...

Argentinsko fudbalsko božanstvo

Prolazi druga grupica, pozdravljaju se, upoznaju me i dobijam poziv da im se kasnije priključim na roštilju. 

Gabi i ekipa se dogovaraju gde će dalje, našli su neku elitnu plažu na Perli gde se ulaz plaća 50 evra i ubeđuju me da će ući besplatno. Polako odlaze uz molbu da ne govorim “srećno“ i da ne malerišem Argentinu.

Nailazi druga grupa. Malo im je čudno da nekog u Srbiji interesuje kako žive obični navijači u Dohi i koji me đavo doneo ovako daleko od grada. Pogotovo što je dan pauze. Ovi su baš fudbalski zanesenjaci. Martin i ekipa...

“Kad smo izgubili od Saudijske Arabije, pomislio sam na 2002. i da ćemo isto proći. Srećom, ova Argentina je drugačija. Nikada nismo ovako srčano igrali. Ona pobeda nad Brazilom na Marakani je promenila psihu. Ranije smo imali veće zvezde, ali nismo ovako igrali. Na prošlom Mundijalu nas je vodio onaj idiot Sampaoli i bilo je nemoguće bilo šta uraditi“, kaže Martin.

Navijač je Estudijantesa i priča nam kako 19 od 20 Argentinaca ne može očima da vidi Huana Sebastijana Verona, sivu eminenciju kluba. Ubeđeni su da je 2002. prodao reprezentaciju protiv Engleza jer je tada prešao u Mančester Junajted?! A onda se dodatno zakopao kada se posvađao sa Maradonom... Vole ga samo zagriženi navijači Estudijantesa jer je najzaslužniji što je klub sakupio pare za novi stadion. Pričamo i o Tevezu, Iguainu, a na pomen da bi Lautaro Martinez mogao da bude novi Iguain koji će promašajima koštati Argentinu, stiže vatren odgovor:

“Gledaš li ti fudbal? Gledaš đavola! Iguain je bio vrhunski špic! I Lautaro je! To što smo gubili finala od onog Čilea je bila loša psihologija. U glavama nismo bili jaki. Sada je drugačije. Rodrigo de Pol je igrač kakav je falio reprezentaciji. On je najbolji fudbaler Argentine. Mesi i Di Marija više nisu u ’prajmu’ i uklapaju se u ratnički tim. Vidiš da Mesi više igra u mestu i da ne pretrčava kao pre. Ali ima De Pola, Enca, Alvareza koji ne staje nijednog trenutka pa može da manje trči... I naravno, „’Dibu’ na golu. On je miljenik nacije“.

Veselo društvance

Još se tu ispredaju razne fudbalske priče, ni u jednom trenutku se ne može ni nagovestiti da je Argentina favorit protiv Hrvatske. Ne žele da čuju za to. Drago im je što je Brazil prošao tako kako je prošao, jer je bio arogantan i prepotentan. Za Titea kažu da je velika trenerska prevara koja ima najslađu žvaku od priče i reklamu. Kažu i da je veća prevara od njega samo Sampaoli. Neverovatno kako ga mrze...

Ali zato Skaloni...

“On je iz mog grada. Uvek je bio skroman i ponizan tip. Inteligentan je i okružen pravim ljudima. U stručnom štabu su mu Ajala, Samuel i Aimar. Veruj mi da su oni mnogo više od pomoćnika i da imaju uticaja skoro kao i Skaloni. Pametni ljudi se okruže saradnicima koji im neće povlađivati već koji mogu da kažu nešto novo što selektor ne vidi. Njih trojica (osim Ajale) igrali su zajedno u omladinskoj reprezentaciji koja je 1997. osvojila Mundijalito. Plus su tu bili i Rikelme, Kambijaso, Plasente... Sada su taj duh zajedništva preneli na ovaj tim koji gine na terenu“.

Već je dva po podne i ljudi polako izlaze iz stanova napolje. Dolazim do grupe koja pali vatru za roštilj.

“Pa otkud baš danas da dođeš. Danas ti je ovde mirno. Treba da dođeš na dan utakmice ili kada je banderaso“.

Šta?

“Banderaso. Dan zastave. Svaki put se dan pred utakmicu okupimo sa zastavama i navijamo“, kaži mi Markos.

Pošalji mi snimke tog „banderasa“ da vide i čitaoci Mozzart sporta...

“Juče sam legao u 10 ujutro. Do tada je bila žurka posle pobede nad Holandijom. Kada se pobedi, onda nema spavanja. Danas se polako oporavljamo, a sutra je ’banderaso’, prekosutra utakmica pa ćemo da vidimo. Da ne malerišem“.

Procena je da se u ovom naselju trentuno nalazi oko 2.000 Argentinaca. I Argentinki. Odmah u oči upada je da priličan broj i pripadnica lepšeg pola ovde. Parovi, braća i sestre, rođaci, ili devojke u samostalnoj režiji... Ima ih baš mnogo, nema mnogo kinđurenja već klasičan navijački dres kod. Dres, majica, trenerka...

Vatra se razgoreva, žar se napravio i spektakl moće da počne. Nije naš fazon roštilja sa “svega pomalo“ već idu dva ogromna komada govedine.

“Mislim da u ova dva komada ima oko sedam-osam kilograma mesa. Ovo ti je originalni argentinski roštilj. Ovo pravimo kod kuće vikednom. Vi Evropljani volite kobasice i ta s...a, mi volimo čisto mesto. Za doručak, ručak i večeru. Ovaj manji komad je argentinska izvozna govedina. Najbolja na svetu. Za nas u Argentini je ovo skupo i ne jedemo često ovu klasu. I onda dođemo ovde gde možemo da je priuštimo?! Ironija zare ne“, kaže Lukas.

Nije druže ironija nego tuga, ali hajd... Ima ona izreka o lepoj zemlji i lošoj državi. Važi na raznim meridijanima.

Sa uživanjem gledam kako to rade. Vatra nije jaka, ali se žar konstantno dodaje ispod i meso se ne dira skoro sat vremena. Onda ga okrenu, pa poklope i tako još sat. Usput se malo pika fudbal na ulici. Jače je od njih. Žele radniku obezbeđenja da probace kroz noge ili sobarici da ubace loptu u korpu za veš. U ovom drugom su i uspeli.

Kvalitetan komad mesa

Snimite i tetovažu na članku

Na početku su im rekli da ne sme da se pali vatra i pravi roštilj, ali naravno da su Argentinci izgurali svoje. Sad ih više niko ne pita o tome. Polako se pale i okolni roštilji. Nekoliko cigli, rešetka, džak ćumura, daska za peglanje kao radni sto, so, biber, salata i to je to. Eto višesatne zabave. Samo nema alkohola na vidiku, ali i to se iznenada menja.

Davdesetak metara dalje stiže automobil i ljudi se okupljaju oko njega. Imaš šta da vidiš kada je podigao gepek. Paketi hajnekena i paketi nečega za šta prvi put čujem. Fernet. Najpopularnije alkoholno piće u Argentini. Većina je naručena unapred, pa se polako raspoređuje, ali nešto će i da ostane. Uspeo sam da kupim pet piva da častim Gaučose uz roštilj i zahvalim se na druženju. Cena 100 rijala, nešto manje od 30 evra. Flaša freneta je previše. Preko 120 evra. Roba se brzo razgrabila... 

Jedini razlog za nespokoj u ovom treutku su ulaznice. Nemaju ih svi. Lukas nema kartu i svako malo „rifrešuje“ na telefonu FIFA kanal ne bi li uhvatio neku ako se pojavi. Ptam ga šta će ako...

“Nabaviću je! Ne sumnjaj u to. Neodlazak na stadion nije opcija. O tome ne razmišljam. Kako znam i umem ću doči do ulaznice“, samouverenim tonom kaže momak koji navija za Čačaritu.

U društvu se povela priča o kartama. Tvrde da nema šanse naći ulaznicu ispod 1.500 dolara kod preprodavaca i da ih neće biti na zvaničnoj FIFA stranici.

Manuela je Argentinka koja već tri godine živi na Novom Zelandu. Mogla je da priušti i skuplji smeštaj, ali kaže da ovo ovde ima dušu.

“U Argentini je plata 500 dolara. Mesečno. A bilo je potrebno makar 5.000 za najjeftiniju opciju da dođeš ovde. Od poznanika sam čula da je i tvoja Srbija slična sirotinja kao Argentina pa me valjda razumeš. Na Novom Zelandu zaradim 1.000 dolara. Sedmično. Zato mi je i bilo lakše da priuštim karte nego ljudima iz domovine. Platila sam 4.000 dolara za svih sedam karata. Od grupe do finala. Ja to tamo zaradim za mesec“.

I u Dohi ume da zahladi

Posle dva sata su prvi put skinuli velike komade sa roštilja, presekli ih na pola i ostavili tako još satak. A onda malo po malo. Seče se na trake. I uzima se redom. U parče hleba pa u ruku. Nema priloga, nema mazalica. Samo pardajz i luk u ruku. Nije živo, nije prepečeno. Mnogo je ukusno i sočno. Savršeno. Kao Mesijeva levica, Di Marijina kifla, Martinezova parada... Oko četiri do pet sati je trajala cela ceremonja. Ono što još nije pečeno se vraća na rešetku da se dopeče.

Miris roštilja je sve jači, ljudi se polako okupljaju, pa ih je sada već dvadesetak. Većina ih se tek ovde upoznala, ali žive složno kao u velikoj porodici. Momak koji je doneo flašu freneta je dobio aplauz. Objasnio mi je da se frenet uglavnom pije kao koktel u velikoj čaši od pola litra. Oko 70 odsto je koka-kola, a 30 odsto frenet. Probao sam i najviše mi liči na pelinkovac. Kreće polako i da se peva, a na zvučniku ceo dan tuče neki argentinski hard rok i dobro zvuči. One komadine mesa su sve manje i manje kako se reže sa njih. Polako nestaju...

Mrak je odavno pao, dimi i miriše sa nekoliko strana, a temperatura je ozbiljno pala. Prvi put osećam na koži onu priču da je u pustinji hladno noću. Ni u duksu nije svejedno. Pitaju Argentinci da ostanem da se družimo, ali nekad moraš znati kad je momenat. Koliko god je prelepo osetiti čar života pravog navijača, ovo je ipak njihovo, a ne moje. Koliko god se trudio da razumem i osetim, neću moći nikada kao oni. Kao što kažu u novoj himni “Mućaćos“.

Mućaaaćooos! Sva finala koja su izgubili, sve godine koje su proplakali… Gotovo je (VIDEO)

I oni mi kažu isto na kraju.

“Nemoj da nam želiš sreću, nemoj da pričamo o finalu. Svašta smo doživeli da bismo bio kome pretili“.

Mnogo drugačije od Brazilaca pred Hrvatsku. Mnogo skromnije i poniznije. Ali u očima im nešto žagri. Nešto kao da im je na vrh jezika, ali neće da prevale preko usta. Nešto što ne smeju naglas da kažu kao da će ih čuti kakvi zli dusi. Obećavaju samo da će poderati grla i zatresti. Za šta će to biti dovoljno, videćemo... Ali kako nam jedan reče.

“Zar stvarno misliš da će Leo otići bez njega? Neki bogovi to neće dozvoliti. Ako smo od Dijega ovoliko patili valjda je moralo tako da bude. Naučili smo da patimo. Ova grupa igrača je naučila da pati i da pobeđuje. Nikada identitet reprezentacije Argentine nije bio približniji navijačkom identitetu. Nikada nismo bili ovako kao jedno...“

I počinje polako. Mućaaaćooos...

Vreme je da ih ostavim da žive svoj život. A znaju da ga žive. Zavidim im. Bože, koliko samo vole Argentinu i Mesija. Koliko im je lepo i koliko im malo treba. Ako je on najbliži ljudima od svih bogova, onda su oni najbliži životu u punom sjaju od svih ljudi... Za apsolutnu sreću im još malo treba. Dve utakmice. Ako ih pobede, koga onda briga i za ekonomiju, izvoznu govedinu, skup frenet... Biće svega.