Bilo, ne ponovilo se: Svi naši skandali i nedaće na Mundijalima

Odvajkada je tako bilo; pod plaštom jugoslovenstva u sva tri oblika, ono malo u Državnoj zajednici, pa i otkako smo orlušinu ponovo štambiljali na zastavu, a s četiri ocila nagizdali grb Saveza; odvajdaka je tako bilo - glasovito pobeđivali, još glasovitije propadali!

I Beli orlovi, i Plavi, i samo Orlovi; i udruženi sa svim ostalim narodima i narodnostima, i sami samcijati; sa bilo kim na klupi, na svim meridijanima, na svakom bogovetnom Mundijalu; odvajkada je tako bilo – vazda neka salauka i nakarada.

U želji da se Piksijevoj četi u Kataru ništa od ovoga što sledi ne ponovi, prisećamo se svih naših skandala i nedaća na pređašnjih 12 turnira.

A bilo ih je (manjih ili većih), verovali ili ne (sopstvenom) ili tuđom krivicom), ama baš na svakom.

URUGVAJ 1930

O prvom mundijalskom turniru pisane su knjige i snimani filmovi. Vlada Stanković i Dragan Bjelogrlić otrgli su od zaborava romantičnu priču (s elementima ozbiljne sportske tragedije) o prvom jugoslovenskom timu na Svetskom kupu koji je išao sve do polufinala i tamo završio takmičenje teškim porazom od domaćina Urugvaja – 1:6.

Decenijama se prepričavala velika nepravda naneta našim momcima od strane brazilskog sudije Regoa, ali je iza svega stajao ogroman znak pitanja. Da li su nam zaista dali gol iz ofsajda za 1:1? Da li nam je zbilja poništen čist pogodak za 2:2? Je li moguće da je za treći pogodak Urugvaja asistirao policajac kraj terena?!

U vreme kada su video zapisi bili prava retkost, a Politikin izveštač Bora Jovanović jedini predstavnik štampe iz Jugoslavije (za Vreme je izveštaje slao dr. Mihajlo Andrejević, vodeći čovek našeg fudbala u ono vreme), prostora za kreiranje 'alternativne istorije' nije manjkalo. Tako bi se često zapodenula rasprava o verodostojnosti svega što je postalo legenda maltene čim se dogodilo.

(Nema sumnje da je svemu u dobroj meri doprineo i Bjelogrlićev film – šta je od svega prava fudbalska istorija, gde se i u kojoj meri meša s maštom umetnika?)

O količini štete što je naneta Moši, Tirketu i ostalim članovima tog čuvenog sastava verovatno bi moglo da se raspravlja. Baš kao i o zloj nameri tog Regoa. A onda ne bismo bili daleko od zaključka da se 27. jula 1930. godine, na čuvenom stadionu Sentenario u Montevideu, dogodio skandal.

U prilog tome govore i izveštaji mađarskog 'Nemzeti sporta' (Gabor Rozenberg) i britanskog 'Sandej eskpresa' (Džon Vajtman).

“Opšte mišljenje objektivnih gledalaca vezano za prvo poluvreme je sledeće: jugoslovenska reprezentacija bila je dalko bolja od dvostrukog olimpijskog šampiona. Ali sudija je priznao prvi gol iz ofsajda. To je bio školski primer ofsajda”, pisao je mađarski izveštač. “Drugi gol za Urugvaj pao je na sledeći način: lopta izlazi u gol-aut, a jedan fotograf, koji je stajao pored jugoslovenskog gola, vraća loptu u igralište i... Urugvajci postižu treći pogodak. Jugosloveni potom u protivnapadu dolaze do drugog gola, ali sudija sad nalazi ofsajd, mada on nikako nije mogao postojati”.

Džon Vajtman poslao je u London senzacionalan izveštaj. On je otvoreno otpužio sudiju da je primio novac od domaćina...

“Podmićeni brazilski arbitar na skandalozan način proglasio je gori tim Urugvaja za pobednika. Ono što se za vreme pauze između dva poluvremena odigralo prevazilazi sve pojmove. Postoji masa rđavih sudija na svetu, ali sa sportskom pravednošću se ne trguje javno. Za vreme odmora, po običaju, sišao sam među igrače da se raspitam oko nekih detalja iz igre. Bio sam ispred svlačionice Urugvaja, nisam stigao ni reč da progovorim, kada je izašao jedan podebeli gospodin i verovatno me smatrajući za nekog od svojih funkcionera pitao: Mogu li da predam ček za gospodina Regoa? Za sada samo 800 dolara. Ostalo na kraju... Imao sam prilike da razgovaram sa sudijama i znam koliko dobijaju po utakmici – 100 dolara. To je maksimum. Rego je samo za jedno poluvreme uzeo osam puta više. Pretpostavljam da to nije ni polovina sume koju je na kraju stavio u džep”.

U jugoslovenskoj svlačionici vodila se debata tokom pauze: treba li uopšte izaći na drugo poluvreme? Pojedini igrači zagovarali su ideju da nema smisla igrati dalje u takvim uslovima. Presudio je doktor Andrejević: “Momci, idemo na teren, igramo do kraja”.

Tako je sprečen još veći skandal.

Kada se na sve doda ujdurma sa Hrvatima uoči puta u Montevideo (odbili da puste svoje igrače zbog selidbe sedišta Fudbalskog saveza iz Zagreba u Beograd), ta 1930. može se smatrati jednom od najluđih godina u celoj istoriji jugo-fudbala.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Milovan Jakšić 3 (nastupa) / 0 (golova), Milutin Ivković 3/0, Dragoslav Mihajlović 3/0, Milorad Arsenijević 3/0, Momčilo Đokić 3/0, Ljubiša Stefanović 3/0, Ivica Bek 3/3, Blagoje Marjanović 3/1, Aleksandar Tirnanić 3/1, Đorđe Vujadinović 3/1, Branislav Sekulić 2/1, Dragutin Najdanović 1/0 i Branislav Hrnjiček.

BRAZIL 1950

Jugoslavija je u Brazilu ponovo imala nesreću da odlučujuću utakmicu za plasman u finalnu rundu igra protiv domaćina. Imali smo izvanrednu polaznu tačku, dve pobede protiv Švajcarske (3:0) i Meksika (4:1), a kako su Brazilci odigrali 2:2 sa Meksikancima, Plavima je u trećem meču bio dovoljan i bod za prolaz.

I onda čudesan maler: prilikom izlaska na teren Rajko Mitić je udario glavom u limeni poklopac u tunelu – šiklja krv na sve strane!

Mikica Arsenijević morao je u trenu da odluči: da počne utakmicu sa 10 igrača i sačeka da lekari 'zakrpe' Rajka, ili da napravi promenu u sastavu u poslednji čas. Ali u tom slučaju ne bi mogao da ubaci Mitića, jer izmene u to vreme nisu bili dozvoljene.

Odlučio je da krene sa desetoricom...

Brazilci su poveli već u 4. minutu preko Ademira. Prva Zvezdina zvezda bila je spremna za igru tek u polovinom prvog dela. Uspeše Plavi nekako da se konsoliduju... Na pauzi nešto žučnija rasprava u našoj svlačionici. Rajku ništa nije jasno:

“Aman, ljudi, šta vam je?! Imamo dobar rezultat, pričate kao da gubimo!”

Mitić niti je video prvi gol, niti su mu rekli da Brazil vodi.

Do kraja domaćin je postigao još jedan pogodak i potvrdio trijumf – 2:0.

Jugoslavija je takmičenje završila kao druga u grupi.

Ali nije razbijena glava Rajka Mitića naš jedini peh na prvom posleratnom Mundijalu. O mnogo ozbiljnijim problemima tog leta 1950. godine govorio je trener u stručnom štabu, čuveni fudbalski globtroter Ljubiša Broćić:

“Tri nedelje ranije smo otišli u Rio. Raspoloženje među našim igračima besprekorno. Ja sam sa svima njima bio dobar drug. Rajko (Mitić) i ja smo nekako pred sam rat igrali jedan protiv drugog. Pričamo tako na dugom putu i počnu neki da govore o seksu. Te, ne znam, jedva čekaju da dođu u Rio, tamo su lepe Brazilke… Počnem ja malo-pomalo da razmišljam o tome, kao o problemu sa kojim ćemo se sresti. Sednemo doktor Aca Obradović i ja, i posle dužeg razgovora o tom problemu, pozovemo i dr. Mihajla Andrejevića. Kaže on da je odlično što i o ovakvim stvarima vodimo računa. Dogovorimo se da dr. Aca budno vodi brigu da se ne dogodi neka zarazna bolest, i da oni igrači koji baš budu imali potrebu za seksom mogu da ispune tu svoju želju. Ali tri dana pred početak Svetskog prvenstva potpuno se povlačimo u karantin, nema više nikakvih marifetluka. Sve se to dr. Andrejeviću posebno dopalo...

Rajko Mitić

E, posle, kada smo izgubili od Brazila i kada se, po pravilu, tražio krivac, kada je povedena čitava mala istraga povodom tog prokletog seksa, a ni dan danji ne znam da li je do njega došlo – kola se svališe na mene. Dr. Andrejka se pravio da o tome pojma nije imao, dr. Aci svaka čast. Ali, on nije tada bio moćan, pa je morao da bude poslušan. Andrejka se izvuće i – kriv Broća! Mikica Arsenijević je to jedva dočekao, poče neviđena hajka na mene.

Dođe cela stvar do druga Veljka Zekovića (narodni heroj, general JNA, istaknuti društveno-politički radnik i član Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije). Ja se još, kako me priroda stvorila, oglasih pred drugom Veljkom kako su izvesne fiziološke potrebe pojedinih igrača u ovom času, ali samo u ovom času, važnije od marksizma.

Ja sam tako mislio, međutim ode sve do đavola. U stvari, sve je otišlo do đavola još ranije, kada smo se mi tamo sreli sa nekim našim emigrantima, pa posle kada se Rajko (Mitić) povredio izlazeći na teren, opet samo mene okriviše”…

Ta epizoda sa emigrantima posebno je interesantna i zapravo u njoj leži najveća krivica čuvenog stručnjaka. Jer nije se radilo o bilo kakvim emigrantima, već o deklarisanim četnicima!

Političkim komesarima što su pratili nacionalni tim u Brazilu to nije promaklo, a sve će se završiti tako što će i sam Broćić mnogo narednih godina provesti u egzilu.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI:Srđan Mrkušić 3 (nastupa) / 0 (golova), Vladimir Beara -, Ivan Horvat 3/0, Branko Stanković 3/0, Božo Broketa -, Ratko Čolić -, Željko Čajkovski 3/0, Predrag Đajić 3/0, Miodrag Jovanović 3/0, Bela Palfi -, Kosta Tomašević 3/3, Stjepan Bobek 3/1, Rajko Mitić 3/0, Zlatko Čajkovski 2/2, Bernard Vukas 2/0, Tihomir Ognjanov 1/1, Prvoslav Mihajlović 1/0, Aleksandar Atanacković -, Vladimir Firm -.

ŠVAJCARSKA 1954

Imali smo moćan tim te '54. I imali smo nerazumne, sebične ljude u vođstvu reprezentacije. Nakon pobede nad Francuskom i remija sa Brazilom izboren je plasman u četvrtfinale. Rival - Zapadna Nemačka, budući šampion sveta.

Ženeva, kraj juna meseca. Nije to bila bol samo zbog eliminacije sa turnira. Tog dana neki ljudi čačnuli su u sudbinu, tamo gde se ne sme, a za to će platiti onaj što je bio nedužan.

Miloša Milutinovića noć pred ključni meč trese groznica. Doktor je sve vreme uz njega. Daje mu čajeve, lekove, preznojava ga... Ne vredi. Vatra kao da se rasplamsava. Isto je i u zoru. Spava na momente, budi se, bunca. Podne, ne ide na bolje. Nemci nas čekaju na zakazanom mestu za četiri sata. Miloševo čelo vrelo je kao taj juni u srcu Evrope, ali malo ko mari...

"Moraš da igraš, važno je! Ako njih dobijemo odosmo u finale! Šta je to za tebe, mlad si, možeš".

Ozbiljno bolesnog reprezentativca čelnici FSJ na smenu su ubeđivali da treba da ustane iz kreveta i krene sa ekipom na stadion. Čak se i doktor uključio u akciju. Ubedili su ga. Igrao je. Jugoslavija je i pored dobre partije izgubila 0:2, a najviše je, ispostaviće se kasnije, izgubio sam Milutinović. Na rutinskim pregledima u klubu pred start naredne sezone otkriveno je da nije zdrav – počeo je proces naplućima. Tuberkuloza nije bila smrtonosna kao ranijih decenija, ali kada je neko vrhunski sportista...

U Partizanu je nastala uzbuna. Miloš je uplašen. Meseci po lekarima... Svi kažu – mirovanje, promena klime, lečenje.

"Porazno je bilo to saznanje da sam težak bolesnik. Nisam mogao sebi da oprostim što su me nagovorili da igram. Šta može da napravi jedna utakmica, prisećao se mnogo godina kasnije Milutinović.

Na istom turniru prvi put počinje da se govori o premijama. Prema svedočanstvu pojedinih igrača iz tog sastava partijaši što su bili uz reprezentaciju obećali su po 100 dolara svakom igraču u slučaju izlaska iz grupe.

Obećanje ludom radovanje – prvi čin.

“Imali smo sastanak, rešili da idemo ravno do druga Tita”, pričao je svojevremeno Tomislav Crnković.

Na kraju od svega ćorak. Ni obećanog novca, ni ozbiljne buke, a ni pobede protiv Nemaca.

“Znalo se da nema ništa od toga... Dan pred utakmicu ne vidim nikoga da je otišao na vreme na spavanje. Onaj išao vanka, onaj ovamo, ovaj onamo. Ma kakvi”, ispričao je Beara za serijal 'Fudbal, nogomet i još ponešto'.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Vladimir Beara 3 (nastupa) / 0 (golova), Branko Kralj -, Zlatko Čajkovski 3/0, Tomislav Crnković 3/0, Ivan Horvat 3/0, Branko Stanković 3/0, Branko Zebec 3/1, Vujadin Boškov 3/0, Stjepan Bobek 2/0, Dionizije Dvornić 1/0, Todor Veselinović -, Miloš Milutinović 3/1, Rajko Mitić 3/0, Bernard Vukas 3/0, Aleksandar Petaković -, Zdravko Rajkov -, Bruno Belin -, Lav Mantula -, Sima Milovanov -, Zlatko Papec -, Ljubiša Spajić -, Miljan Zeković -.

ŠVEDSKA 1958

Imali smo zanimljiv tim, sa nadolazećom zvezdom Dragoslavom Šekularcem, te nešto iskusnijim Tozom Veselinovićem, Milošem Milutinovićem, Aleksandrom Petakovićem...

Imali smo dva ozbiljna kiksa u grupnoj fazi u vidu remija sa Paragvajem i Škotskom, što će nam za rivala u četvrtfinalu ponovo doneti Nemce, umesto Severnu Irsku...

I imali smo najblaže rečeno čudnu odluku selektora Aleksandra Tirnanića da promeni golmana uoči bitke za polufinale...

Vladimir Beara, jedan od najboljih čuvara mreže u celoj Evropi, preselio se na klupu, a šansu dobio Srboljub Krivokuća.

Epilog je bio sledeći:

Izgubili smo 0:1 i ovo je bio jedini gol na utakmici.

“Posle se kajali, govorili: što nismo stavili Bearu na gol! E pa neka, sad okačite to mačku o rep”, pričao je čuveni golman Hajduka i Crvene zvezde.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Vladimir Beara 3 (nastupa) / 0 (golova), Srboljub Krivokuća 1/0, Tomislav Crnković 4/0, Dobrosav Krstić 4/0, Branko Zebec 4/0, Vasilije Šijaković 2/0, Novak Tomić 2/0, Todor Veselinović 4/3, Vujadin Boškov 4/0, Dragoslav Šekularac 3/0, Aleksandar Petaković 4/2, Zdravko Rajkov 4/1, Miloš Milutinović 3/0, Radivoje Ognjanović 2/1.

ČILE 1962

Na Mundijalu u Čileu '62 doktor Aca Obradović otvoreno počinje da govori kako bi reprezentativci trebalo da budu plaćeni.

“Zašto bismo mi funkcioneri dobijali dnevnice, a naši igrači bili bez prebijene pare?”

I krene da od naših iseljenika u Sjedinjenim Državama i po celoj Južnoj Americi prikuplja novac. Namakao za svega nekoliko dana dobrih petnaestak hiljada dolara, planirao da ih podeli fudbalerima, kad...

“Pogrešio sam, nije trebalo ništa da govorim Slobodanu Ćosiću. On se usprotivio. Kaže, znaš ti šta je Tito rekao”...

Mundijal u Čileu podudario se čuvenim Brozovim govorom na splitskoj rivi. Tito govori o odgovornosti komunista, političkim fabrikama, službenim putovanjima u inostranstvo, rasipništvu direktora koji drmaju javnim preduzećima i lagano podiže ton. Krešendo – naše socijalističko društvo bazu treba da pravi na amaterizmu, ne na profesionalizmu!

Aca je dobro znao da je jugoslovenski fudbal početkom šezdesetih propustio veliku šansu. To je bila prelomna tačka. Nemci su krenuli s Bundesligom, Englezi da se polako otvaraju ka Kontinentu, Španci da plaćaju ozbiljno... Italijani na nekoliko godina zatvorili granice za strance, a onda napravili najjaču ligu na svetu. Jugoslavija je '62 igrala polufinale Svetskog kupa i imala bolji tim od većine zemalja što će postati moderne fudbalske sile. Sve uprkos “ključu” i činjenici da nijedan selektor decenijama nije mogao da sastavi zaista najbolju ekipu...

“Tih 11 mogli smo da prodamo za 1.000.000 dolara! Znate li kolike su to pare bile u ono vreme? A koliko su svi oni plaćeni kad su menjali klubove? Oko 48.000 dolara”.

I tako su nam neispunjena obećanja još jednom došla glave. Prokleti novci...

Milan Galić bio je zadužen za pregovore sa predsednikom Saveza:

“Otišao sam do njega i rekao mu kako ekipa razmišlja. On je na kratko zaćutao, pa poručio: A šta ti misliš Galiću, u kakvim uslovima i za koliko para rade naši rudari? Ne mere!”

Milan Galić

Kao šlag na tortu došla je promena mesta odigravanja polufinalnog susreta sa Čehoslovačkom. Umesto u Santijagu, Plavi su putovali skoro 200 kilometara do Vinja del Mara i praktično otišli rivalu na noge.

“To je bio plod dogovora Tita i Aljendea. Aljende je to tražio, a Tito odobrio. Jer navodno u tom gradu su želeli da vide Jugoslovene, drugove iz prijateljske zemlje. Te smo godine, objektivno govoreći, trebalo da budemo prvaci. A imali smo prosek godina 23 i tri meseca”, govorio je Vlatko Marković pre nego što će u jednom od naleta domoljublja izjaviti da je zapravo on prvi počeo da urušava Jugoslaviju iznutra, kada je u polufinalu protiv Čehoslovačke igrao rukom i skrivio penal.

Adolf Šerer je tako postigao treći pogodak u 84. minutu i stavio tačku na taj polufinalni okršaj.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Milutin Šoškić 6 (nastupa) / 0 (golova), Srboljub Krivokuća -, Vladimir Durković 6/0, Vlatko Marković 6/0, Fahrudin Jusufi 5/0, Slavko Svinjarević 1/0, Žarko Nikolić -, Vladimir Popović 6/0, Dragoslav Šekularac 6/0, Petar Radaković 5/1, Željko Matuš 1/0, Vasilije Šijaković 1/0, Željko Perušić -, Dražan Jerković 6/4, Milan Galić 6/3, Josip Skoblar 5/1, Vojislav Melić 2/1, Vladimir Kovačević 2/0, Andrija Anković 1/0, Muhamed Mujić 1/0, Radoslav Bečejac -, Nikola Stipić.

NEMAČKA 1974

O dešavanjima na Mundijalu u Nemačkoj detaljno je u nedavnom intervjju za Mozzart Sport govorio Kule Aćimović. Podsećamo vas na njegovo viđenje tih događaja...

Da li je Jugoslavija '74 u Nemačkoj imala najbolji tim u svojoj istoriji? Nostalgičari idu toliko daleko da neretko govore kako smo mogli da postanemo svetski prvaci da nije bilo „svih onih stvari“...

„Sigurno nismo bili najbolji na svetu, ali da smo mogli i najbolje da pobedimo – jesmo. Mislim da smo po iskustvu i zrelosti tada bili u fulu. A opet ne verujem da je ta ekipa imala prosek godina jači od 25 godina. To su najbolje godine“.

Pa onda, gde je zapelo?

„Igramo sa Poljacima, vodimo 1:0, razvijamo kontru – sudija svira penal protiv nas! Tako nešto niste mogli da vidite na Svetskom prvenstvu ni pre ni posle. I Poljaci na kraju završe treći. A nisu bili bolji tim od nas. Trebalo je da im damo dva, tri komada. I onda mi kao mi, napravimo još gore. Ona treća sa Švedskom ni na šta nije ličila. Miljan otputovao u Madrid da se dogovara sa Realom, ostalo deset trenera da vodi reprezentaciju – ne znaš ko je glavni“.

Tad je definitivno puklo?

“Ne, puklo je kad se završio prvi krug i utakmica sa Škotskom, kad smo se kvalifikovali dalje. Od tog trenutka reprezentacija više ne postoji. Promenili predsednika Saveza usred Mundijala?! Jedan odlazi, drugi dolazi avionom. Kaže: šta ste dogovarali, ko je obećao? Koliko para? Ja ništa ne znam. I verujem da čovek nije znao“.

Beše i onaj prijem kod Tita u nevreme...

„To nije moglo da se preskoči. On je bio u političkoj poseti Nemačkoj. Sve je to u redu. I što moraš da ideš, i da stojiš satima, i da pišaš u gaće, i da se znojiš. U redu, neka bude tako. Ali prvu u drugom krugu igraš s Nemcima. Pa zašto se naprežeš?! Izgubi! Samo da nema crvenih. Dobiješ posle dve i ideš dalje. Mi uradimo obrnuto. Sve emocije potrošimo da bismo tukli domaćina i budućeg svetskog prvaka, pa onda izgubimo sledeće dve (Poljska i Švedska) i ispadnemo. Izgleda da nemamo taj racio. Tako bijemo Nemce u Južnoj Africi, pa ne možemo da dobijemo Australiju kad je najvažnije“.

Miljan Miljanić

Iz komšiluka je, iz pera čuvenog novinara Tomislava Židaka, došla priča kako je utakmica protiv Nemačke zapravo bila nameštena.

„Navodno, prodali smo utakmicu za kredit koji nam je dao nemački kancelar, kredit što nikada nismo vratili. Tih 700.000.000 maraka... Ne znam, jednostavno nismo igrali dobro, a i iznutra smo bili truli“, ispričao je jednom prilikom golman Enver Marić.

Stanislav Karasi nema dilemu da se radi o podmetačini:

„Nisu mogli da izmisle gluplju priču! Dobro se sećam utakmice, a i te posete maršala. Cela naša fudbalska generacija bila je odana Jugoslaviji i drugu Titu, a ja lično sam bio počastvovan što nas je on posetio uoči utakmice“.

Potpunoj ludnici među Plavima posebno su doprineli predstavnici proizvođača sportske opreme, Pume i Adidasa...

“Puma je nudila bogate ugovore ako promenimo cipele. Dragan Džajić i ja dobili smo po 20.000 maraka da pređemo kod njih”, potvrdio je pre desetak godina Enver Marić.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Enver Marić 6 (nastupa) / 0 (golova), Rizah Mešković -, Ognjen Petrović -, Josip Katalinski 6/1, Ivan Buljan 6/0, Enver Hadžiabdić 6/0, Vladislav Bogićević 5/1, Luka Peruzović 1/0, Kiril Dojčinovski -, Jovan Aćimović 6/0, Branko Oblak 5/1, Jurica Jerković 3/0, Dražen Mužinić 2/0, Miroslav Pavlović 1/0, Ivica Šurjak 6/2, Dragan Džajić 5/1, Ilija Petković 5/1, Stanislav Karasi 4/2, Dušan Bajević 3/3, Vladimir Petrović 2/0, Danilo Popivoda 1/0, Franjo Vladić -.

ŠPANIJA 1982

Jugoslavija je važila za jednog od favorita, a takmičenje je završila neslavno – iza domaćina Španije i Severne Irske, još u grupnoj fazi. Pobeđen je samo Honduras, na tri mečav postigli smo dva gola.

Kad se račun svodio najveća krivica išla je na pleća Miljana Miljanića, jer na Mundijal nije poveo u to vreme možda i najboljeg igrača Jugoslavije – Marka Mlinarića.

"Dinamo je u reprezentaciji uvek bio zapostavljen. Od pamtiveka. Od Rude Belina i Lamze, pa do Kranjčara. Po čemu je Kranjčar bio lošiji od Pižona Petrovića? Moje nepozivanje na SP 1982. godine za mene je bila nepravda i bilo mi je jako žao. A i da su me zvali, pitanje je da li bih uopšte igrao", ispričao je Mlinarić jednom prilikom za Večernji list i dodao:

"Kada sam bio deo Dinamove delegacije kod našeg poverenika Todorovića u Beogradu, fotoreporter Tempa Volter Jadrešin kazao mi je: Da si igrao za Zvezdu, imao bi 100 nastupa za reprezentaciju".

Igrice van terena nisu izostale ni ovoga puta. Stare boljke, sponzori, premije…

“Sve je to bilo zbog zbog Adidasa. Miljan je tu pogrešio što to nije ranije presekao”, prisećao se Pižon. “Sve je ušlo u ugovor koji je Savez napravio i terali su igrače da nose njihove kopačke. A mi hteli da prihvatimo ponudu Pume. Razlika je bila velika. Puma daje keš i taj novac ne podleže porezu. U Nemačkoj sam bio nebitan, najmlađi, niko mi ništa nije ni nudio. U Španiji je bilo drukčije, tad su me već jurili. Ali nije me zanimalo. Nije mi tih 20.000 mnogo značilo jer sam već imao dogovor sa Arsenalom mnogo, mnogo veći. To ne može da se meri. A bilo mi je obećano da će da me puste da idem u inostranstvo. Onda odigramo kako odigramo i ne puste me. Da l’ su hteli još neke pare da im dam preko – pitanje je”.

Treća Zvezdina zvezda tvrdi da se nikome nije zamerio...

“Ma, nikome! Pojedini igrači su ih čak vređali tamo u Španiji. Ja ćutao. Baš zato što sam imao ugovor s Arsenalom u džepu, nisam hteo da talasam”.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Dragan Pantelić 3 (nastupa) / 0 (golova), Ratko Svilar -, Nikola Jovanović 3/0, Nenad Stojković 3/0, Velimir Zajec 3/0, Zlatko Krmpotić 2/0, Miloš Hrstić 1/0, Zoran Vujović -, Ivan Gudelj 3/1, Edhem Šljivo 3/0, Jurica Jerković -, Ive Jerolimov -, Zvonko Živković -, Vladimir Petrović 3/1, Ivica Šurjak 3/0, Safet Sušić 3/0, Zlatko Vujović 3/0, Vahid Halilhodžić 2/0, Miloš Šestić 2/0, Predrag Pašić -, Stjepan Deverić -, Ivan Pudar -.

ITALIJA 1990

Jedinstven miks lepog i ružnog imali smo te '90. na Apeninima. I jedno i drugo ostaje za sva vremena. I dok su Piksijevi golovi Špancima i nesrećni penali protiv Argentine u četvrtfinalu obavezna fudbalska lektira, događaji iza kulisa koji su kvarili ambijent u nacionalnom timu isplivavali su svako malo – kako su godine prolazile, a jugonostalgičari sve glasnije jadikovali što u Italiji nismo postali prvaci sveta. A mogli smo.

Ivica Osim u jednom od poslednjih intervjua ovako je se sećao poslednjeg Mundijala na kom je nastupila SFRJ:

"Poznato je da se o meni svašta pisalo, pa i to da sam jedne noći tokom Svetskog prvenstva u Italiji popio 12 boca viskija. Nije da ne mogu popiti, mogu i volim, ali to je već previše. A i nije lepo dobiti etiketu pijanca na Svetskom prvenstvu. Mediji su krivi što sam u Italiji došao u konflikt sa nekim svojim igračima. Recimo, novinari nagovore Baljića da na sastanak dođe sa diktafonom u džepu, 'šatro' da snima šta se priča. Sve da bi meni naštetili. Ali, 'provalio' sam ga, imao sam i ja svoje špijune"...

Toza Veselinović i Ivica Osim

Osimu je najviše zamerano što Dejan Savićević nije više igrao...

"Imao sam probleme sa Dejanom. On je bio 'nahajcan', mislio da mora da igra. Šta je trebalo? Da sklonim Zlatka Vujovića, koga bi poželeo svaki trener, a da stavim Savićevića, koji je možda i bolji, ali nikad ne znaš kako će da odigra? Dejo je jedan od najboljih igrača koje sam vodio, međutim on je tada bio pogrešno savetovan", pričao je Osim.

"Meni se, nakon tih hladnih sukoba sa Savićevićem, nije ni radilo. Bilo mi je muka da idem na trening, jer znam da ću videti Savićevića, da ćemo se gledati, da će njemu biti krivo, jer ne igra, a i meni je bilo krivo..."

Što se tiče 'anegdote' s viskijem ona je dobila svoj nastavak mnogo godina kasnije. Tokom razgovora za Mozzart Sport, Ivan Čabrinović, jedan od Osimovih saradnika u Italiji, prokomentarisao je (onako, polu u šali, polu u zbilji) te stare novinske natpise:

“Koliko flaša beše? Koliko su napisali – 12? Ma nije tačno da je popio 12 flaša! Pa nas je bilo petoro-šestoro u stručnom štabu. Nema šanse da je sve sam popio”...

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Tomislav Ivković 5 (nastupa) / 0 (golova), Vujadin Stanojković 2/0, Predrag Spasić 5/0, Zoran Vulić 4/0, Faruk Hadžibegić 5/0, Davor Jozić 5/2, Dragoljub Brnović 5/0, Safet Sušić 5/1, Darko Pančev 3/2, Dragan Stojković 5/2, Zlatko Vujović 5/0, Fahrudin Omerović -, Srečko Katanec 3/0, Alen Bokšić -, Robert Prosinečki 3/1, Refik Šabanadžović 4/0, Robert Jarni 1/0, Mirsad Baljić 1/0, Dejan Savićević 3/0, Davor Šuker -, Andrej Panadić -, Dragoje Leković -.

FRANCUSKA 1998

Još jedan turnir na kom smo se nadali velikim stvarima. Međutim one su ovoga puta bile rezervisane za naše komšije – Hrvate. Vatreni su se popeli na postolje, osvojili treće mesto i ispisali istoriju, dok je nova Jugoslavija zapela u osmini finala. Bolji su bili Holanđani.

Zveči nam prečka Peđe Mijatovića i dalje u ušima, ali zveče i neke izjave, nefudbalske stvari koje će izaći na videlo u narednim godinama

Urbana legenda kaže kako 'senatori' (Piksi Stojković, Mijatović i Dejan Savićević) nisu želeli Milinka Pantića u timu, da je Željko Petrović pozvan zbog kumovskih veza, a ne usled igračkih zasluga, odnosno da je nekolicini igrača tražen novac kako bi se našli na konačnom spisku Slobodana Santrača.

U razgovoru za brazilski Globo Rambo Petković je pre nekoliko godina čak potvrdio priče o mitu koji je trebalo dati...

"Rekli su mi da su petorica ili šestorica igrača već platili. Ako platiš, ideš na Svetsko prvenstvo. Nije mi rekao niko direktno iz reprezentacije, nego preko posrednika. Onda sam to preneo Paulu Karneiru (predsedniku njegovog tadašnjeg kluba Vitorije) i on je rekao da će platiti dvostruko više samo da idem. Odbio sam", ispričao je Petković.

Nekadašnji golgeter Železnika i Crvene zvezde, potom internacionalac u Nemačkoj – Saša Marković, u vreme odigravanja Mundijala u Francuskoj nosio je epitet prvog strelca šampionata Jugoslavije. On je svojevremeno čak otvoreno govorio o cifri koju su mu tražili:

“Nekoliko dana uoči objavljivanja spiska igrača za Svetsko prvenstvo, u moj beogradski stan došle su meni nepoznate osobe i otvoreno mi zatražile 1.000.000 maraka u zamenu za poziv tadašnjeg selektora Santrača. Iako mi nisu naglasili u čije ime dolaze, mogao sam da pretpostavim, baš kao i polovina Beograda. Svi su znali ko bira igrače za reprezentaciju. Odbio sam ih rekavši da nisam zainteresovan za takav način ulaska u državni tim. Svesno sam zatvorio vrata reprezentacije sebi ispred nosa, ali nikada nisam zažalio zbog toga. Jednostavno, nisam hteo da imam posla sa ljudima koji su raznim mahinacijama doveli naš fudbal na ovako niske grane”.

Nepravda je te '98. učinjena i Albertu Nađu. Mada je odigrao sve utakmice u kvalifikacijama, na završni turnir nije pozvan.

„Nikada ranije nisam javno priznao koliko me je zaboleo neodlazak na Svetsko prvenstvo 1998”, prisećao se Nađ pre nekoliko goidina. “I to posle kompletno odrađenih kvalifikacija, na meni neprirodnom mestu levog beka. Niko od defanzivaca iz reprezentacije nije hteo da ga igra levo, ostale nisu zvali u reprezentaciju, pa je Adi krpio „rupe“. I onda me odjednom „zaborave“... Svi su osim mene znali da ću biti sklonjen, a selektor Slobodan Santrač nije imao petlju da mi to kaže u lice. To me je još više pogodilo, jer sam mu bio dobar dok smo se borili za Mundijal, a loš kada je sastavljao spisak za Francusku. I opet sam dve godine kasnije, posle desetak sati ubeđivanja pokojnog generalnog sekretara FSJ Branka Bulatovića, tokom leta iz Pekinga, prihvatio da igram levog beka na prvenstvu Evope 2000. I, naravno, ponovo ispao žrtveno jagnje. Previše gorkih iskustava za nekoga kome je oduvek bila čast da igra za zemlju, ali nikada nisam zažalio za vremenom provedenim u reprezentaciji“.

ZA JUGOSLAVIJU SU IGRALI: Ivica Kralj 4 (nastupa) / 0 (golova), Zoran Mirković 2/0, Goran Đorović 4/0, Slaviša Jokanović 4/0, Miroslav Đukić -, Branko Brnović 3/0, Vladimir Jugović 4/0, Dejan Savićević 2/0, Predrag Mijatović 4/1, Dragan Stojković 4/1, Siniša Mihajlović 4/1, Dragoje Leković -, Slobodan Komljenović 3/2, Niša Saveljić 1/0, Ljubinko Drulović -, Željko Petrović 4/0, Savo Milošević 2/0, Dejan Govedarica 1/0, Miroslav Stević 1/0, Dejan Stanković 3/0, Perica Ognjenović 3/0, Darko Kovačević 2/0.

NEMAČKA 2006

Teško da postoji tužnije poglavlje u istoriji našeg fudbala. Neposredno pred odlazak u Nemačku državna zajednica Srbije i Crne Gore se raspala, tako da je selektor Ilija Petković na Mundijalu predvodio državu koja praktično ne postoji.

Reprezentacija nije imala podršku javnosti, Mirko Vučinić je odbio poziv pod izgovorom da je povređen, a jasno je bilo da ne želi da igra. Crna Gora već je bila samostalna. Na sve nedaće Petković kao zamenu poziva sina Dušana i pravi ključnu grešku.

Reprezentativci javno podržavaju njegov izbor, međutim po kuloarima ga kritikuju. Od generala što je kroz kvalifikacije besprekorno proveo svoju vojsku, iskusni stručnjak se pretvorio u kaplara kog niko ne zarezuje ni za šta.

U takvoj situaciji nepostojeća država i nije mogla da prođe bolje nego što je prošla – sva tri poraza i ona bolna 'šestica' od Argentine, nakon koje je domaća javnost Iliji Petkoviću zauvek promenila nadimak: Šestko!

"Moguće da bi drugi trener probudio ekipu na neki drugi način. Neko će reći ‘vidi ga sad kako je mudar’, ali možda je trebalo da povedem mlade Baneta Ivanovića i Aleksandra Kolarova, da napravim novi miks igrača, bez uvrede prema onima koji su na kraju išli. Siniša Mihajlović je dao najbolju izjavu, zbog koje mu se divim: ‘Ja Mihajlović selektor nikad ne bih pozvao Mihajlovića igrača.’ A u ono vreme da ste Mihajloviću rekli da mora u 10 sati na spavanje, ne sme da se pije vino… ‘Molim? Kome ti to?’ Tu je trebalo da budem čvršći, da kažem nekima da ne mogu da idu na Svetsko prvenstvo! Ne može, pa šta napravimo. E sad, to pozivanje sina… Pogrešio sam što ga nisam poveo, ili što se bar nisam s njim vratio. Pa kad već pucam, da puknem kako treba. Ovako sam puko ni tamo ni ‘vamo…", pričao je Petković kad se prašina dobrano slegla.

Dušan Petković nije izdržao pritisak javnosti i povukao se iz reprezentacije nakon nekoliko dana priperema. To ipak nije promenilo hemiju u ekipi. Vidić i Kežman su se sukobili na treningu, Danijel Ljuboja bio je na korak od fizičkog sukoba sa jednim od saigrača...

“Znao sam da neću da igram, znao sam da se sprema teren da se ćaletu i meni stavi etiketa glavnih krivaca što me je pozvao. Odlučio sam da napustim reprezentaciju, samo sam čekao trenutak da svima dokažem da sam mnogo bolji od velike većine. Da mogu da im zapušim usta i odem”, ispričao je Petković junior u intervjuu za Srpski telegraf prošle godine, podvukavši kako se u taboru reprezentacije Srbije i Crne Gore najmanje pričalo o fudbalu.

„Neki su se svađali kao cigani oko premija za četvrtfinale i polufinale. Bili su milioneri, a tražili su bankarske garancije za isplate. Zamisli sada mene, koji znam da ćemo doživeti katastrofu. Što se niko nije vratio u Beograd posle Mundijala? Što je bilo 0:6? Oni neće reći”.

Pričao je i kako se treniralo u Austriji. Odnosno kako se nije treniralo.

“Spremali smo se kao da igramo protiv veterana kluba iz Superlige Srbije. Svaki put kada je dolazio teži trening, "zvezde" su se žalile i govorile: "Stani, polako”. Previše je zajebancije bilo, ljudi nisu bili svesni, a naši protivnici su bili elementarne nepogode. Ko priča istinu, nema problem da se seti. Ko je išao da miri Vidu (Nemanja Vidić) i Kežu (Mateja Kežman)? Ko je bio na sastanku s Toletom Karadžićem? Ko je išao kod Ilije da smiruje situacije? Pa ja. Meni je u reprezentaciji nadimak bio Duci Institucija”.

Užasavajuću sliku iz Nemačke kompletirao je crveni karton Mateje Kežmana u toj utakmici protiv Argentine. Pojedini domaći mediji sutradan su preneli informaciju kako mnogi reprezentativci sumnjaju da je tadašnji napadač Atletika namerno zaradio crveni karton kako bi izbegao dalje brukanje.

“Igrači su optužili Kežmana da ih je ostavio na cedilu i da je gledao samo sebe, a ne interese reprezentacije. Naši fudbaleri su posebno ljuti što je Mateja ranije napustio reprezentaciju pravdajući se nekakvim privatnim obavezama”, stajalo je u izveštaju Presa.

Zaključak: Bilo, ne ponovilo se!

ZA SRBIJU I CRNU GORU SU IGRALI: Dragoslav Jevrić 3 (nastupa) / 0 (golova), Ivan Ergić 2/0 Ivica Dragutinović 1/0, Igor Duljaj 3/0, Nemanja Vidić -, Goran Gavrančić 3/0, Ognjen Koroman 2/0, Mateja Kežman 2/0, Savo Milošević 3/0, Dejan Stanković 3/0, Predrag Đorđević 3/0, Oliver Kovačević -, Dušan Basta -, Nenad Đorđević 2/0, Milan Dudić 2/0, Dušan (Ilija) Petković -, Albert Nađ 3/0, Zvonimir Vukić 1/0, Nikola Žigić 2/1, Mladen Krstajić 3/0, Danijel Ljuboja 2/0, Saša Ilić 1/1, Vladimir Stojković -.

JUŽNA AFRIKA 2010

O Radomiru Antiću se govori kao o čoveku koji je Srbima vratio nadu u fudbal i nacionalni tim. Prvi odlazak na Mundijal pod imenom Srbija dočekan je u velikoj euforiji. Navijači su se vratili na tribine, Orlovi su takmičenje u kvalifikacionoj grupi završili ispred Francuske... Antić je bez dileme bio faca broj jedan u zemlji, ali i pored toga nije uspeo da pobedi u ratu sa Tomislavom Karadžićem, zbog čega je dva meseca nakon Svetskog kupa u Južnoj Africi – smenjen.

Razlozi sukoba selektora i predsednika tiču se jednog sastanka. Onog pred ključnu utakmicu na Mundijalu protiv Australije.

Antić je u intervjuu za Mozzart Sport pre nekoliko godina ispričao:

“Ne, nije bio spor oko nemačkog golmana Mihaela Rensinga, veći je problem bio u pitanju”, počeo je bio Antić.

Podsetimo, Rensing je na Antićev poziv prihvatio da brani za Srbiju, međutim rampu je spustio Tole Karadžić.

"Kažem, nije to razlog... Problem je bio što je predsednik sebi dozvolio da sa nekim igračima napravi sastanak pred meč s Australijom. Bez mog znanja! Meni iza leđa. Nebitno je sada s kojim igračima... A naravno da znam i o čemu su razgovarali. Svašta... Pa video sam kako su igrali".

Na pitanje da li misli da su igrači "minirali" kazao je?

"Ne mogu da ulazim u to, ali sigurno mi nije bilo po volji. I Karadžić to vrlo dobro zna!"

Usledio je rastanak koji je ostavio veliki trag na reprezentativne (ne)uspehe Srbije...

"Hteo sam da ostanem, imao sam ugovor, ali FSS je doneo tu odluku i to je njihova stvar. Nikada neću do kraja razumeti zbog čega je do toga došlo. Ali ne nedostaje meni taj posao, koliko Srbiji Radomir Antić. Ja sam zaista prepoznao da je narod bio uz nas. Proteći će Savom i Dunavom mnogo vode da se to na neki način ponovi".

Obrazlažući otkaz Antiću prvi čovek srpskog fudbala izjavio je kako je prvi i osnovni razlog to što reprezentacija ne može da se vodi sa tribina (Antić bio pod suspenzijom zbog verbalnog napada na sudiju na poslednjoj utakmici na Mundijalu).

"Selektor je nedostajao na klupi, to se videlo, a i nismo bili zadovoljni načinom na koji je reprezentacija vođena u međuvremenu".

“Drugi razlog je što su definitivno poremećeni unutrašnji odnosi u nacionalnom timu na svim relacijama, i to mora brzo da se dovede u red. Konačno, kao treći razlog, nismo zadovoljni rezultatom, igrom reprezentacije i pristupom koji ne odgovara kvalitetu ekipe koju imamo".

FSS je u zaključku naveo kako je Antiću isplaćeno 1.970.000 evra, te kako budući selektori neće biti ni izbliza toliko plaćeni. A sve poučeni 'lošim iskustvima'...

ZA SRBIJU SU IGRALI: Vladimir Stojković, Bojan Isailović Andjelko Đuričić, Branislav Ivanović, Antonio Rukavina, Nemanja Vidić, Neven Subotić, Aleksandar Luković, Ivan Obradović, Aleksandar Kolarov, Dejan Stanković, Gojko Kačar, Nenad Milijaš, Zdravko Kuzmanović, Radosav Petrović, Miloš Krasić, Zoran Tošić, Miloš Ninković, Milan Jovanović, Nikola Žigić, Marko Pantelić, Danko Lazović, Dragan Mrdja.

RUSIJA 2018

Pre četrii godine u Rusiji, na samom turniru, nije bilo intriga kao na nekim ranijim. Glavni problem ležao je u tome što su Orlovi na Mundijal otputovali sa selektorom koji nije bio dorastao izazovu. Razlog? Smena Slavoljuba Muslina, iskusnog stručnjaka koji nas je uspešno proveo kroz kvalifikacije.

Ponovo je došlo do sukoba na realciji selektor – predsednik Saveza. Slaviša Kokeza nije želeo da toleriše to što Muslin ne zove pojedine igrače – među kojima je bio Sergej Milinković Savić – problem je eskalirao i stvar je definitivno pukla u jesen 2017.

“Posle utakmice u Beču s Austrijom već je bilo odlučeno da me smene, a ja sam to tada i saznao. Shvatio sam i po ponašanju pojedinih novinara na konferenciji za štampu, uglavnom onih iz žute štampe. Umesto da budu srećni što smo se kvalifikovali i da mi čestitaju, oni su krenuli da traže izgovore za razna pitanja. Kao, reprezentacija nije dobro igrala, a mi se posle osam godina prvi put plasirali na neko takmičenje”, jadao se Muslin.

“Dok su trajale kvalifikacije niko se nije mešao ni u sastav tima ni u spisak igrača, međutim tada sam shvatio da predsednik hoće da izmeni tu listu već za prvu azijsku turneju. Za Svetsko prvenstvo su pominjani neki igrači koji uopšte nisu učestvovali u kvalifikacijama. Ja kao profesionalac nisam mogao to da dozvolim”.

Nije tajna da su kamen spoticanja bila tri imena: Sergej Milinković Savić, Miloš Veljković i Nemanja Radonjić.

“Nisu bili samo oni u pitanju, bilo je tu i drugih igrača. Nije normalno da se tako nešto uradi posle uspeha koji smo napravili”...

Kokeza je pokušao da se opravda na sledeći način:

“Pre i posle utakmice u Beču protiv Austrije mnogo ljudi me je pitalo zašto Marko Arnautović ne igra za Srbiju. Niko nije rekao da je kriv neki bivši selektor, svi su rekli da je krivo rukovodstvo Saveza. Istine radi, FSS je tada želeo da Marko igra za Srbiju, a koliko znam želeo je i Marko. Nije bio pozvan i izabrao je drugu reprezentaciju. A ko bi bio kriv da su Milinković-Savić, Veljković, Radonjić za šest meseci otišli da igraju za drugu reprezentaciju? Kokeza i Bunjevčević. Zato je došlo do razlaza sa Muslinom. Ti momci su budućnost srpskog fudbala i nismo hteli da dopustimo da ne igraju za Srbiju", poručio je Kokeza u intervjuu za Nedeljnik.

On je još naveo da od Muslina nije traženo da ih vodi u Rusiju, već samo da debituju na azijskoj turneji, kako bi ih Srbija obezbedila za sebe.

Kokeza je naveo još jedan primer Muslinovog odbijanja da vezistu Lacija uvrsti na spisak. Tada je definitivno postalo jasno da će Srbija dobiti novog selektora. Bilo je to nakon utakmice Nica – Lacio u Ligi Evrope, kada je SMS dao dva i namestio jedan gol.

"Tada mi je rekao da je Sergej bio jedan od najgorih na terenu. Mislio sam da ga nisam dobro čuo, pitao sam ga: pričamo o utakmici Nica - Lacio na kojoj ste vi bili? A on kaže: da, bio je jedan od najgorih na terenu".

Muslin je smenjen, šansu je dobio početnik Mladen Krstajić. Po ko zna koji put nacionalni tim je na veliko takmičenje otišao bez jedinstvene podrške javnosti, u neku ruk čak i prezren zbog svega što se dogodilo. Usledilo je ispadanje u grupnoj fazi po treći put zaredom...

ZA SRBIJU SU IGRALI: Vladimir Stojković, Marko Dmitrović, Predrag Rajković, Antonio Rukavina, Aleksandar Kolarov, Milan Rodić, Branislav Ivanović, Uroš Spajić, Duško Tošić, Miloš Veljković, Nikola Milenković, Luka Milivojević, Nemanja Matić, Marko Grujić, Adem Ljajić, Sergej Milinković-Savić, Dušan Tadić, Filip Kostić, Andrija Živković, Nemanja Radonjić, Aleksandar Mitrović, Aleksandar Prijović i Luka Jović.