Mali dečak prepušten sam sebi
Vreme čitanja: 6min | čet. 18.06.26. | 10:06
„Ko debituje sa 18 godina protiv Real Madrida? Bilo je previše ludo. Bio je to san, a onda je postao noćna mora. Neko me je stalno zvao od kuće. Podigao sam slušalicu i čuo – tvoje sestre više nema.“
Fudbal piše romane. A u mnoge mogu da stanu životi fudbalera. Pre i(li) tokom karijere. Koliko je samo neispričanih priča na kojima su se gradile te iste karijere. Bola, nedaća, nemaštine koji su pretvarani u fudbalsku inspiraciju, u motivaciju za uspehom.
Sreća, pa je tu The Players Tribune koji nam s vremena na vreme podari ispovesti sa ozbiljnom težinom. Jana Diomandea nakon vrhunske debitantske sezone u Bundesligi svi vide kao zlatno dete koje će ovog leta ugrabiti neki od evropskih velikana. Malo ko zna šta je 19-godišnjak sve prošao dok nije postao profesionalac. Ovo je njegova priča.
Izabrane vesti
***************************
Draga Roksan,
Sećaš li se kad mi je neko kupio lažni Junajtedov dres, a ja sam crnim markerom na leđima napisao Ronaldo 7?
Nismo znali za bogatstvo ili siromaštvo. Znali smo samo za sreću.
Sećaš li se kako je nas 25 spavalo u jednoj kući u Abidžanu? Mama je htela da gleda svoje sapunice. Svi ostali su hteli da gledaju filmove. Sećaš li se kako sam se uvek pretvarao da spavam, a onda posle ponoći odlazio u TV sobu? Utišao bih televizor skroz. Na samo 2 crtice za ton. Gledao bih fudbal u mraku i sanjao.
Sećaš li se kad su me odrasli videli kako igram fudbal u prašini i prozvali me „Roberto Karlos” zbog toga koliko sam snažno šutirao? I sećaš li se koliko sam potajno bio ljut zbog toga, jer je moj idol bio CR7?
Sećaš li se kad sam otišao da igram tako daleko od kuće? Imao sam 9 godina. Inter Foot Sud Comoé, skroz blizu granice sa Ganom. Samo mali dečak prepušten sam sebi. Ne znam da li sam ti ikada ispričao ovu priču, ali ostala deca i ja smo išli u selo da krademo krompir jer smo bili toliko gladni. Izveli bismo „pljačku banke”. Dvoje dece bi zabavljalo vlasnika prodavnice, dok bi nas 18 istrčalo sa po dva krompira. Nisu čak ni bili dobri. Ali su imali neverovatan ukus. Hahahah. To mi je i dalje omiljena hrana. Kuvani krompir sa malo ulja. Podseća me na ta vremena.
Sećaš li se kad sam dobio svoje prve prave kopačke i kako sam spavao sa njima? Odrastajući, uvek sam igrao u onim belim plastičnim sandalama. Čak i sad kad odem kući, i dalje igram u njima. To je naša tradicija.
Sećaš li se kad bih se vratio kući, a ti bi mojim prijateljima iz komšiluka govorila: „Zašto ste prestali da trenirate? Jan vam neće kupovati automobile. Morate da nastavite da radite.”
Imala si 10 godina, a već si bila moj agent.
Sećaš li se kako smo sedeli i sanjali o preseljenju u Francusku? Kako ćemo ići u šoping, imati svoj stan, kako ću ja biti bogati fudbaler sa automobilima i velikom kućom, i kako ti nećeš morati ni oko čega da brineš. Ti si bila ta koja je uvek verovala da mogu da budem sledeći Kristijano, onda kada su se svi ostali smejali.
Sećaš li se kad sam se sa 15 godina preselio u Ameriku zbog srednje škole i kad me je toliko hvatala nostalgija? Mesecima nisam razumeo šta iko priča. Stavili su me da sedim pored nekog francuskog dečaka, koji je pokušavao da mi prevede sve što nastavnik govori. Sećaš li se kad sam te nazvao i rekao: „Nećeš verovati, deca se ovde svađaju sa nastavnicima.”
Znaš da se kod nas kući ne bismo usudili ni da trepnemo pred starijima.
Sećaš li se kad nisam mogao da verujem da deca puše posle škole?
Govorila si da to zvuči kao da sam u nekoj američkoj TV seriji.
Sećaš li se kad su me odveli na probu u Bornmut? U Čelsi, Rendžers, Olimpijakos, Kristal Palas? Eze i Olise su mi čak prišli posle jednog treninga i rekli: „Hej, mali, stvarno si dobar.”
Ali me ipak nisu potpisali.
Čak me ni 'B' timovi u MLS-u nisu hteli. Nisam ni znao zašto. Nikada mi nisu dali razlog. Odrasli su rešavali sve. Samo su me vodili svuda po Evropi, i svi su stalno govorili ne.
Viza mi je istekla. Moj san je bio gotov. Poslali su me nazad u Afriku, i plakali smo zajedno.
Jan Diomande (©AFP)Ti si bila ta koja nikada nije prestala da veruje. Nekoliko nedelja kasnije, potpisao sam za Leganes i plakali smo drugačijim suzama.
To je bilo u vreme kada sam još uvek imao emocije. Sada ne osećam ništa. Kao da više nisam ni čovek. Otkako si umrla, osećam samo prazninu.
Mislim da nisam pustio ni suzu onog dana kada su mi rekli da te više nema. Samo sam bio u šoku.
Bilo je to svega nekoliko nedelja nakon što sam debitovao za Leganes. Ko debituje sa 18 godina protiv Real Madrida? Bilo je previše ludo. Bio je to san.
A onda je postalo noćna mora. Neko me je stalno zvao od kuće. Bio sam iznerviran. Nisam razumeo zašto me stalno zovu.
Javio sam se, a oni nisu ni pokušali to da ublaže. Znaš kako je kod nas kući. Bez emocija. Samo...
„Tvoje sestre više nema.”
„Šta?”
„Umrla je.”
„O čemu to pričaš?”
„Neko joj je sipao nešto u piće na žurci i nikada se nije probudila. Otišla je.”
Imala si 15 godina.
Nikada nisam dobio nikakve odgovore. Ne znam ni da li želim da znam zašto. Možda je to bila ljubomora. Možda je to jednostavno nešto što se dešava u našoj zemlji. Možda sam mogao da te zaštitim. Ne znam.
Trudim se da verujem u Božji plan. To je sve što mogu da uradim. Ne pokušavam da zaboravim, jer znam da neću zaboraviti. Sve što mogu jeste da iskoristim tu bol da radim još jače, i da ostvarim sve o čemu smo sanjali.
Ovo sam napisao jer ne mogu da pričam o tome. Napisao sam ovo jer želim da znaš da ću se pobrinuti da nastaviš da živiš. Pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Ceo svet.
Jan Diomande napada Pjera Inkapjea (©AFP)Sve što radim na fudbalskom terenu, radim za tebe.
Toliko toga se desilo otkad sam te poslednji put video…… Ne bi mogla ni da poveruješ. Ne znam ni da li ja verujem u to.
Znaš šta je ludo? Posle mog debija protiv Madrida, zapravo sam razmenio dresove sa Embapeom. Sećaš li se kad smo ga gledali na televiziji, a ti bi rekla: „Mbape? Da, dobar je. Ali moj brat je bolji.”
U jednoj stvari sam pogrešio. Ne želim da budem bogat. Vidim šta novac radi ljudima, čak i porodici. Dok sam bio u Leganesu, sve što sam zarađivao slao sam kući. Došlo je do te tačke da više nisam ni želeo novac. Bio je to samo teret. Nikada nisu prestali da traže. Valjda su mislili da sam već milioner. Nisam imao ni stan. Živeo sam u trening centru, u sobi bez televizora. Samo fudbal i spavanje, fudbal i spavanje.
Nisam želeo veliku kuću. Nisam želeo automobile. Samo sam želeo da uložim sve u fudbal. Sve, kako bih pokazao svetu da je moja sestra bila u pravu...
Ha… ovo će ti biti smešno.
Kad sam prešao da igram za RB Lajpcig, uvek sam kasnio. Pa, nisam kasnio. Ali dolazio sam na vreme, što u Nemačkoj znači da debelo kasniš.
Tako da već znaš šta sam sledeće uradio. Počeo sam da dolazim 90 minuta ranije na sve. Toliko sam stalno ranio, da su momci počeli da me zovu „Nemac”.
Uvek moram u svemu da preterujem. Ne umem da se opustim. Uvek si to govorila.
Teren je postao jedino mesto gde se još uvek osećam kao kod kuće. To je mesto gde osećam mir i gde mogu da pričam s tobom. Samo bih voleo da si još uvek tu da mogu da ti kažem… Uspeli smo.
Sve što si rekla se ostvarilo.
Sutra krećemo na Svetsko prvenstvo. Zaista. Tvoj brat će igrati za Obalu Slonovače, kao Drogba, kao Jaja, kao Žervinjo.
Čak i ne gledam na to kao na utakmicu. Gledam na to kao na pozornicu. Ovo je moja šansa da celom svetu pokažem ono što si ti videla u meni. Svaki put kad postignem gol, pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Pobrinuću se da te ne zaborave.
Uvek si govorila da mogu da budem bolji od Kristijana. Ako ga vidim tamo, pozdraviću ga u tvoje ime.
Uradiću ono što si predvidela, kunem se. I pre nego što sam imao prave kopačke, svima si govorila: „Moj brat će biti najbolji na svetu.”
Dokazaću da si bila u pravu, ili ću umreti pokušavajući.
Tvoj brat,
Jan.