Dan u kojem je Meksiko konačno srušio prokletstvo... a većina Meksikanaca nije bila pozvana

Meksikanci nemaju ništa osim fudbala i za njih je ovo nešto najveće. Na neki način je i tužno… Svi oni koji su od ranog jutra na ulici, zapravo hitaju ka gradskom trgu kako bi se uglavili među hiljade srećnika koji su našli svoje mesto u ograđenoj fan-zoni za gledanje utakmice. O odlasku na stadion su davno prestali da razmišljaju.
“Danas je najjeftinija karta bila 5.000 dolara. Pre toga je nisi mogao naći ispod 2.000 dolara. To su prevelike pare za ljude u Meksiku. Pivo na stadionu će biti 15–20 dolara. To nije za nas. Lepo je što smo domaćini Mundijala, ružno je što na njega nismo pozvani jer sve ovo deluje kao da se dešava u nekoj drugoj zemlji”, poentirao je jedan Meksikanac sa kojim sam proćaskao dok je čekao u redu za trg.

Ne znam da li je na kraju ušao, ali sam kasnije pričao sa onima koji jesu… Ni tamo nije bilo mesta za sve. Policija je već u 10 sati zatvorila sve ulaze i puštala ljude na kašičicu, a onda je sve i zabarikadirala. Čitali ste već o čemu je reč i od koga organizatori strahuju. Zbog protesta i demonstracija blokirano je i mnogo toga što ne bi smelo da bude – poput javnog prevoza, što opet nije sprečilo hiljade ljudi da krenu u protestni marš ka Asteki, niti hiljade policajaca da ih zadrže pre nego što priđu. Ali to je otežalo kretanje svima onima koji je trebalo da dođu na utakmicu.

Pomalo mi je bilo krivo što nisam i ja mogao da gurnem nos tamo na trg, ali opet, kako da tražiš hleba preko pogače kad imaš šansu da gledaš otvaranje na Asteki?! Samo lud čovek bi propustio takvu privilegiju. Bio sam na otvaranju Brazil–Hrvatska u Sao Paulu i bilo je lepo, ali Korintijans arena ne spada baš u red nezaboravnih stadiona. Bio sam i na meču Katar–Ekvador na modernom Al Bajtu; bilo je luksuzno i sve pod konac, ali bez prave fudbalske emocije…

Ovo juče na Asteki – to je to! Uz gomilu problema koji vas zadese kao novinara zbog njihove lenjosti i dezorganizovanosti, sve im na kraju oprostite i zaboravite. Jer dobili ste mnogo, mnogo više. Doživljaj za ceo život. Stadion, atmosfera, emocija, srećan kraj… Kompletan paket. Šteta je samo što rival nije bio neki ozbiljniji iz Južne Amerike, ali imalo je simboliku zbog te 2010. godine.

I srušeno je prokletstvo za koje je svaki Meksikanac znao, a iz nekog sujeverja nisu to želeli ni da pominju ovih dana. Meksiko je rekorder svetskog fudbala po broju pojavljivanja na otvarajućim utakmicama Mundijala. Do juče ih je odigrao čak sedam. I nijednu nije pobedio. Napokon su i to dočekali u karnevalskoj atmosferi…

21.00: (1,95) Kanada (3,40) Bosna i Hercegovina (4,50)

Iako se danima pred otvaranje spekulisalo da li će sve proći mirno, država se potrudila da se to desi. Makar u širem krugu stadiona i centralnoj fan-zoni na gradskom trgu. Jake policijske snage su sve zatvorile i obezbedile. Spekulisalo se danima i gde će predsednica Klaudija Šajnbaum gledati utakmicu zbog straha od zvižduka. Ispostavilo se s razlogom, jer se nije pojavila na Asteki, što je presedan kakav nije viđen od prvog Mundijala u Urugvaju 1930. godine. Predsednica se u toku utakmice oglasila na društvenim mrežama iz nekog šatora, okružena svojim pristalicama. Možda i bolje tako jer bi samo pokvarila feštu na i oko stadiona.

Koja je bila fenomenalna. Istinski fudbalski karneval. Vašar u najlepšem smislu, sa sjajnim marijačima i piskavim trubama koje pod meksičkom zvezdom u podne dodatno dižu već visoku temperaturu i pale masu.

Sombrerosi lete sa tribina (©Reuters)

Srećnici koji su imali privilegiju da se dokopaju karte za utakmicu, imali su i šansu da uživaju u veselju pre meča oko stadiona. Svakome bez ulaznice bio je zabranjen pristup širem prstenu… Onako, na prvi pogled, primetno je da je tu ogroman broj Meksikanaca koji žive ili su rođeni u SAD. Njima je ovo očigledno bilo dosta pristupačnije i izvodljivije. Na konstataciju jednom od njih da su srećnici što su došli do karte, njegov prijatelj Amerikanac (onaj pravi) mi je odgovorio:
“Nije to nikakva sreća, već sam mnogo bogat. To su ti dve različite stvari”.

Upoznao sam i jednog Južnoafrikanca koji živi u Los Anđelesu i platio je kartu 2.500 evra kod preprodavaca. Plus 1.000 na ime “pružene usluge”. Šta je to FIFA mutila sa preprodavcima i prodajom ulaznica, verovatno će jednog dana biti snimljen dobar dokumentarac…

Uglavnom, retki su se dokopali tribina Asteke. I imali su šta da vide i dožive.

MEKSIKO U FINALU - KVOTA 20,0

Sam osećaj bivstvovanja na Asteki je impozantan. Takvu betonsku grdosiju nikada nisam video. San Siro je moćan, deluje i veći, ali ovoliko betona na jednom mestu nisam video ni na Novom Beogradu. Asteka te omađija dok joj prilaziš, dok stalno dižeš pogled i premeravaš kolika je to grdosija, a bez teksta ostaneš kada uđeš na tribine i vidiš kako to unutra izgleda. Nije moderno, ali je baš onako kako veliki stadion treba da izgleda. Ulazi i stepeništa su tamo gde i treba da budu, uz savršen eliptični oblik kakvog je nekada bila većina stadiona… Krov koji navijače štiti od sunca, ali propušta dovoljno svetlosti da na terenu nigde nema senke. I zastavice. Po uzoru na ’86. i Maradonin Mundijal, kada su bile postavljene na krovu Asteke, sada su tu opet, u nešto većim dimenzijama.

I sve je u zelenom na tribinama. Fascinantno mi je kako svaki običan Meksikanac ima dres reprezentacije. Ne mora da bude ovogodišnji, ne mora da bude ni original, ali utisak je da 80 odsto ljudi ima dres reprezentacije i da ih ona puni nacionalnim nabojem.

Meksikanci u ekstazi posle gola (©Reuters)

S obzirom na sloj i strukturu ljudi na stadionu, atmosfera nije bila najluđa koju sam doživeo. Najviše su navijali gornji delovi tribina, gde su karte bile najjeftinije. Dole, bliže terenu, sve je bilo puno turista, influensera, slavnih ličnosti… Prelep detalj koji je podsetio na kultnu ’86. I još jedan – bacanje sombrera na početku utakmice. Izgleda spektakularno kad svi pobacaju šešire odozgo nadole, na tog diva od stadiona. Iznenađujuće je bilo to što se tokom meča nijednom nije napravio ozbiljan “meksički talas”, još jedan od simbola Mundijala ’86 i sada već standardan običaj na stadionima širom sveta. Koliko god da se voditeljski par influensera drao na razglasu i instruisao publiku, nisu uspeli. Krenulo bi sa jednog dela tribine i brzo bi se ugasilo…

Ti voditelji, po ugledu na Mundijal u Kataru, jedan su od detalja koji je parao oči i uši. Ako je Katarcima to zaista bilo preko potrebno da animiraju hiljade sezonskih radnika na tribinama, Meksikancima zaista ne treba tutor sa interneta da ih uči navijanju i dere im se šta da rade. Ali sve to je postepeni proces amerikanizacije svetskog fudbala. Poput onih pauza za hlađenje u poluvremenima. Odmah idu one fore sa američkih stadiona i dvorana. Zumiraju se ljudi na tribinama, pa onda na velikim ekranima plešu, ljube se, prave grimase… Ni Meksiko nije ostao imun.

Ali bilo je povremeno i dobrog navijanja. Kada su padali golovi, imao bih osećaj da mi mozak tutnji kolika je buka bila. Pomalo svečani karakter utakmice je i igračima okovao noge na početku, sve dok Kinjones nije raspalio stadion. Inače, za njega sam čuo priču da su dugo odolevali da ga pozovu u reprezentaciju jer je crne boje kože i nije bio po ukusu mnogima u meksičkom fudbalu, koji se sve do devedesetih borio sa ozbiljnom politikom rasizma. Danas je to drugačije, ali i dalje nije svima po volji igrač crne boje kože. Mada, posle ovoga juče, nema Meksikanca koji ne bi zagrlio i poljubio momka rođenog na jugu Kolumbije. Nakon crvenog kartona za Afrikance i drugog gola Himeneza (toliko čekanog, jer je bio pod ogromnim pritiskom pošto na prethodna tri Mundijala nije zatresao mrežu), utakmica i atmosfera su splasnule. Tek po izlasku sa stadiona Meksikanci su se raspevali i ponovo unaokolo napravili karneval.

(©Reuters)

Međutim, od velike fešte u gradu nije bilo ništa. Jeste bilo slavlja po barovima, ali je policija brzo blokirala i rasterala sve one koji su se uputili ka spomeniku Anđeo nezavisnosti, centralnom mestu okupljanja Meksikanaca za sve velike proslave.

Na kraju sam saznao i kako je bilo u fan-zoni na centralnom trgu. Emotivno, veselo i pomalo zastrašujuće. Ispričali su mi Ektor i Natalija, koje sam upoznao u hotelu. Ispostavilo se da je na prostor namenjen za 50.000 ljudi pušteno preko 90.000! I to kroz samo dvoje vrata. Onih običnih metalnih vrata, ne govorimo o kapijama. Sve ostalo je bilo zabarikadirano. Unutra su bili zaklešteni jedni uz druge i postalo je opasno kada su masovno krenuli da izlaze na to dvoje vrata. Ljudi su se gurali, padali jedni preko drugih, paničili… Ali nova vrata se nisu otvarala.
“Njoj su ukrali telefon, ja sam dobro prošao. Drago mi je što sam bio među svim tim ljudima i slavio, ali veruj mi da ovo više nikada u životu ne bih ponovio”, kaže Ektor.

Navijačka masa se rasula duž centra grada po kafićima i ugostiteljskim objektima, ali masovnih okupljanja nije bilo. Kako je noć odmicala, tako je bilo sve manje zelene boje po ulicama. Tek poneki koji su presisali ševrljali bi ulicama, opijeni maliganima i adrenalinom dana koji je davno počeo.

Prvi san nacije je ispunjen – Meksiko je konačno pobedio u otvarajućoj utakmici i zakoračio u svoj Mundijal onako kako treba. Nema potrebe trošiti reči na to da su oni koji su razmišljali o osmini finala sada uvereni u četvrtfinale, da su oni koji su bili zadovoljni četvrtfinalem sada ubeđeni u polufinale, a da je broj onih koji veruju u titulu makar dupliran. Malo Meksikancu za euforiju treba… I tek će da je bude u narednim utakmicama. Ali, neka. Lepo im stoji.