PRELAZZI: Spasioci prvenstva i kontinenta

Samo 180, ili dobro, znajući ovaj turnir i njegove produžetke i njegove penale i njegovu opreznost koju bi se neki usudili nazvati ružnoćom, samo 400 minuta fudbala deli nas od možda najgoreg finala koje možemo da zamislimo.

O, da je neko pre početka, kako već ide taj stari fudbalski trop, da nam je neko pre početka rekao da će se za trofej EURO 2024 boriti Engleska i Francuska, rekli bismo, pa naravno da će se boriti Engleska i Francuska, nemaju li oni najbolje igrače, nisu li ih kladionice proglasile favoritima, nismo li čekali taj okršaj još od onog odličnog četvrtfinala u Kataru pre dve godine, neće li to biti spektakl o kojem ćemo pričati praunucima, koji bi mogao da promeni shvatanje fudbala?

Zamišljali smo to finale, kako smo naivni bili pre samo tri nedelje!, ustreptali kao pred prvi dejt, uzbuđeni kao pred prvi dan škole, zamišljali smo ga kao vatromet, ma sve će da pršti, udariće Mbape na Kejna, udariće Grizman na Belingema, udariće Foden na Menjona, udariće dva najbolja tima jedan na drugi, pa ko šta ponese...

A sada, sada nas je udarila realnost, više nemamo strpljenja da čekamo da se iko "probudi", sada znamo da nikakvog buđenja neće biti, sada smo svesni da se neće Dešan, kao nekada njegov duplikat Asteriks, setiti da popije neki čarobni napitak pa da obasja celu Nemačku, sve do Francuske, i da se neće Sautgejt preko noći naučiti fudbalskoj taktici i hrabrosti.

Ona početna opčinjenost, no dobro, nije li tako sa svim u životu, ustupila je mesto ozlojeđenosti. Kako, pita se naš prosečan ljubitelj fudbala u ove vrele dane, kako je moguće da ovakvi igrači igraju... ovo?

I postoji jedna stvar, teši se naš ubogi protagonista, koja može da izvuče celu situaciju. Postoji način, i recept, mada ne deluje izvesno, ali ljudski je nadati se, postoji način da ne gledamo to omraženo, to antifudbalsko, to tužno finale Francuska – Engleska.

I manite nas priče o tome da se fudbal igra samo na rezultat, o tome da je Garet Sautgejt najuspešniji engleski selektor u ovom veku, pa i nešto pre ovog veka, da "nije bitan utisak". To može ako ste Grčka, ili Slovačka, a možete i da ostavite utisak kao Gruzija, pa da vas posle ubedljivog poraza dočekaju nasmejani ljudi u domovini?

Šta je bitno, ako nije bitan utisak? Ko se zaljubio u fudbal jer je gledao semafor? Ko je u školskom dvorištu branio 0:0, ko je u petlićima dobio pohvalu jer je vraćao loptu unatrag ceo trening, ko pamti dosadu sem zato što je dosada?

A sad - lepo protiv ružnog!

Naravno da hoćemo utisak, hoćemo da nas tih 90 minuta fudbala izuju iz cipela i letnjih šlapa, hoćemo da ne znamo gde smo posle utakmice, hoćemo da uz nju pijemo jer nam je lepo, a ne da bismo je pregurali. Zato smo besni na velike igrače i nešto manje velike trenere, zato se mrštimo na njihova imena i njihove milione, zato patimo što nema poteza, vica, driblinga, slobodnjaka, osmeha.

Zato nam se prevrće stomak od pomisli da ćemo 15. jula oko 21 čas slušati "Marseljezu" i "Bože, čuvaj kralja", a to će biti – sem ako se ne desi neko vanvremensko čudo, pa se stvarno ukaže Asteriks i stvarno Garetu Sautgejtu izrastu mošnice i mozak – još i najbolji i najzanimljiviji deo te večeri.

KO ĆE BITI PRVAK EVROPE?

3,00: Španija

3,50: Engleska

3,80: Francuska

5,50: Holandija

A ima neke poetske pravde, premda ćemo u sredu uveče verovatno reći da ima neke poetske nepravde, u tome što su reprezentacije koje mogu to da spreče baš Španija i Holandija.

Okej, bilo bi možda romantičnije da se neki autsajder provukao, da je neka hrabra Turska – vraćaju se sa štitom, i hvala im na svemu – uspela da izdrži, ali gledajući ovaj turnir i posebno njegovu nokaut-fazu, bilo bi i nemoguće.

Ostaju nam, dakle, Španija i Holandija, prvi protiv starih znanaca iz Francuske, drugi protiv ovih neznanaca sa Ostrva.

Nije to slučajno, bez obzira što nije to "ona Španija" – mada bi se za ovu dalo više navijati nego na tiki-taka momke što su maltretirali ceo fudbalski univerzum pre samo deceniju i po – i bez obzira što nije to "ona Holandija", već neka nova Holandija, sa hrpom igrača koji ne igraju u velikim klubovima.

Antoan Grizman i Džud Belingem (©Reuters)

Prvi među potencijalnim spasiocima Evrope i takmičenja su neki novi klinci, i po svemu, a najviše po mladosti, srcu i po Daniju Olmu – kakav nenametljivi igrač sa velikim I i malim n! – predstavljaju najveći dobitak Evropskog prvenstva 2024. Ne samo što je Španija uspela da pobedi na svim utakmicama, uspela je da i sve one koji nisu voleli "onu" Španiju odobrovolji i dobro zabavi.

Prošli put kada su nam se ukazali, taj španski vetar promenio je klimu na Starom kontinentu, i onda su svi, ko više a ko manje uspešno, imitirali Španiju. Bilo bi bolje, hoćemo reći, da se i sada imitira Španija, a ne njihov rival, tim koji se može timom nazvati samo zato što igraju u istim (lepim) dresovima, nikako zato što izgledaju kao da su na istom zadatku ili da im je taj zadatak makar udaljeno drag.

Francuzi su, na čelu sa svojim kapitenom – i ta traka je odluka koja govori mnogo o "Les Bleus" i njihovom "vjeruju" – izgledali mnogo napaljenije kada su pričali o politici nego kada bi izašli na teren; tamo na travi sve je bilo na silu, na onaj kvalitet na papiru, na naviku. Izgledali su, i da poslednji put pomenemo galskog junaka, mnogo više kao dosadni Rimljani nego kao heroji iz onog nepokorenog sela.

► Olmo daje gol i Španija pobeđuje - kvota 7,50

Holanđani su, opet, godinama delovali toliko daleko od svih slavnih generacija da je možda bilo poštenije da su promenili dres; a onda proradi taj DNK, onda momci što nikada neće postati baš najveći igrači, ili su to bili jako kratko, onda i oni uprkos svom selektoru – ili je on, baš takav, najbolji i jedini čovek za ovakav tim? – odigraju nešto makar ludo, makar neočekivano.

Možda nedovoljno da budu naslednici Krojfa, Sedorfa, pa i Van Persija; sasvim dovoljno da mi obični ljubitelji fudbala i neljubitelji nefudbala budemo uz njih protiv, može li se od početka prvenstva izgovoriti ta reč bez malo gadljivosti u glasu, protiv Engleske.

O, da je neko pre početka, kako već ide taj stari fudbalski trop, da nam je neko pre početka polufinala rekao da će se za trofej EURO 2024 boriti Engleska i Francuska, rekli bismo, pa naravno da će se boriti Engleska i Francuska, nisu li ih kladionice proglasile favoritima, nemaju li oni najdosadnije selektore, neće li to biti dosada o kojoj ćemo pričati praunucima, koja bi mogla da promeni shvatanje fudbala?