Pomozi neznancu u nevolji: Možda bude supruga reprezentativca, pa odeš na Euro

Kada ste poslednji put pomogli neznancu… Bilo da je pomoć tražio ili da ste jednostavno videli da mu/joj je potrebna?

Možda nepoznatoj baki odneli kese iz prodavnice do ulaznih vrata zgrade, podigli, doneli vodu, čokoladicu, osobi kojoj se zamantalo u glavi, pa završila na trotorau, ponudili kleme za paljenje automobila?

Ispravni i dobri ljudi su oni koji ispravno i dobro čine, ne očekujući ništa zauzvrat. Takve, pre ili kasnije, jednostavno život nagradi. To su nebrojeno puta potvrđeni, nepisani zakoni sveta. Neko će ih nazvati karmom, božjim delovanjem, sudbinom… Kako god kome milo.

Otuda i priča nastala na beogradskom autoputu ranog proleća ove godine, oživljena pred i na najvećem fudbalskom događaju u 2024. godini, slučajno otkrivena u jednom beogradskom frizerskom salonu pred početak Eura. Ali takav je život, pun "slučajnosti", ako ste onaj koji u njih veruje. Glavni junaci kinološki sudija iz Pinosave Miloš Radojičić, reprezentativac Srbije Nemanja Maksimović i njegova supruga Kristina.

Kristina je vozila, auto je stao nedaleko od Šimanovaca.

“Vraćao sam se kolima sa posla i na autoputu kod Šimanovaca, u pravcu ka Beogradu primetio u zaustavnoj traci devojku sa detetom kako stopira pored parkiranih kola. Videlo se da su u problemu. Zaustavio sam se, vratio se nekoliko metara u rikverc. Automobil im se pokvario… Pozadi je bila i starija žena. Videlo se da je devojka uplašena. Rekao sam joj da ću potražiti pomoć, da ne brine i ostavo kolegu sa kojim sam bio u kolima da čeka sa njima dok ja ne dovedem pomoć. Čisto da bi bila mirnija, da ne pomisli da se neću vratiti“, priča Miloš za Mozzart Sport, čitavu anegdotu maltene u dahu: „Kada smo rešili problem sa kolima, pitala je da li neko od nas dvojice prati fudbal i da joj kažemo ako bismo želeli da idemo na Evropsko prvenstvo u Nemačku da pogledamo neku utakmicu Srbije. Razmenili smo brojeve. Nije rekla da joj je muž fudbaler, reprezentativac. Kako smo kolega i ja ostali sami rekli smo jedan drugom – Em smo joj pomogli, a ona našla da se za**bava sa nama. Dva, tri meseca kasnije, zvoni telefon – Nemanja Maksimović zove iz Španije. Pomogli ste mojoj ženi na putu, želeo bih da se odužim u znak zahvalnosti. Tražio je da pošaljem sliku svog pasoša i pasoša osobe sa kojom bih išao na put. I eto, avionske karte, hotel, karte za utakmicu – sve je sredio“

I tako su Miloš i njegov prijatelj Vladan završili na Feltins, ili kako se stadion zove tokom Evropskog prvenstva Auf Schalke areni. Nije Srbija izbegla poraz, ali ih nije ni razočarala.

“Prvo poluvreme smo bili malo uplašeni, drugo okej odigrali... Nedostajala je završnica, neko ko će dati gol. Iskreno, očekivao sam da će da nas razbiju, a ispostavilo se da nisu ništa posebno. Saka je bio najveći problem”, priča Miloš i nakon onoga što je video od 45. do 90. minuta protiv Engleske, veruje u prolaz: „Nadam se da ćemo proći. Siguran sam da ćemo pobediti Sloveniju ako budemo igrali kao u drugom poluvremenu, napadački.“

Druženje i selfi sa Englezima na tribinama

Utakmica se završila, napolju kišilo… Kad eto Makse. Javio se reprezentativac Srbije da pita da li je sve bilo u redu. Gest za potvrdu da je ljudina i koliko je zahvalan čoveku koji je pomogao njegovo porodici.

Nije lako snalaziti se po nemačkim ulicama, po glavnim i sporednim železničkim stanicama. Naročito kada idete iz grada u grad. Sa dortmundskog aerodroma do smeštaja u gradu, nakon toga do glavne železničke, pa voz za Gelzenkirhen.

„Čitavo putovanje je bilo ludo. Stigli smo, nismo znali ni gde, ni šta. Završili smo sa mnogo srpskih navijača u vozu. U Gelzenkirhenu sve vrvi od Engleza. Nismo uspeli da se uguramo u prevoz do stadiona, krenuli peške, pa smo u jednoj sporednoj ulici platili nekon Nemcu da nas odveze. U povratku srećom naletesmo na dva naša čoveka. Izšli su za Dizeldorf ili tako nešto i samo su rekli – Upadajte. Dovezli su nas bukvalno ispred hotela u Dortmundu. Kada pričam ljudima kompletnu priču, svi mi na prvu loptu kažu da lažem. Zaista ne smatram da sam uradio nešto spektakularno. To bi trebalo prirodno da dođe ljudima da pomognu nekome u nevolji“, zaključuje Miloš.

Čini dobro i dobrom se nadaj. Naravno da se Miloš nije nadao, ali dobio je uspomenu za ceo život.