Vatromet pod italijanskom kontrolom: Turska ponovo sanja 2002; ima igru, zvezde i staru boljku

Ako neko zna kako je to kada ti reprezentacija ne ode 24 godine na veliko takmičenje, onda smo to mi. Naš se prekid gotovo dvoipodecenijskog posta na kontinentalnim takmičenjima pretvorio u fijasko iz više razloga i eho tog neuspeha osećamo i dalje.

Turska reprezentacija ulazi u Mundijal 2026. sa možda najvećim talasom optimizma još od čuvene generacije koja je 2002. stigla do polufinala Svetskog prvenstva u Japanu i Južnoj Koreji. To je osnovni narativ koji dominira turskom javnošću i medijima, jer ne samo da se Turska vratila na svetsku fudbalsku scenu, već deluje kao tim koji konačno ima jasnu ideju igre, stabilnog selektora i generaciju mladih igrača sposobnih da naprave ozbiljan rezultat. Baš kao što je to učinila selekcija predvođena Hakanom Šukurom, Okanom Burukom, Ruštuom Redžberom, Emreom Belozogluom, Umitom Davalom...

TURSKA OSVAJA MUNDIJAL - KVOTA 100,0

Posle godina haotičnih ciklusa, smena selektora i neispunjenih očekivanja, dolazak Vinćenca Montele doneo je nešto što je Turskoj možda najviše nedostajalo - strukturu. Svojevremeno poznat kao Aeroplanino zbog načina na koji je proslavljao golove, Montela je po dolasku na klupu Turske uspeo da uradi dve ključne stvari. Pre svega, da uvede taktičku disciplinu bez gušenja individualnog talenta, onda i da napravi balans između "stare garde" i nadolazećih asova predvođenih Ardom Gulerom i Kenanom Jildizom.

MONTELINA DISCIPLINA ZA EKIPU KOJA ŽELI DA GORI

Vinćenco Montela i igrači Turske (©Reuters)

Upravo zato se u zemlji na dva kontinenta sve češće govori o "zlatnoj generaciji", iako postoji oprez da se ne ponovi euforija koja je često umela da proguta reprezentaciju. E sad, koliko zaista mogu Turci na predstojećem Mundijalu?
"Generalno, Turci su po tom pitanju kao i mi. Sličan je mentalitet. Da pitaš njih, verovatno će reći da će biti prvaci sveta", s osmehom počinje Danijel Aleksić javljanje za Mozzart Sport, samo nekoliko dana pošto je sa Čorumom u Turskoj obezbedio plasman u najviši rang takmičenja. "Niko ti neće reći: 'Hajde da dobijemo jednu utakmicu', nego će reći: 'Idemo do kraja'. Verovatno".

Montela je u reprezentaciju došao 2023. godine posle veoma dobrog rada u Adana Demirsporu. U Turskoj ga nisu doživljavali kao veliko ime, ali jesu kao trenera koji razume ligu i mentalitet tamošnjeg fudbala. To se pokazalo ključnim. Uveo je red u haos i uspeo da postavi neke zdravije temelje sa novim igračima. Zato Turska danas više nije haotična reprezentacija, odnosno tim u kojem je fokus isključivo na fudbalu i nadigravanju sa protivnicima. Ekipa više ne igra (samo) na emociju i improvizaciju, već ima jasno definisane principe igre.
"Imaju jednog od najboljih veznih igrača na svetu, Hakana Čalhanoglua. Imaju i jednog od najboljih ofanzivnih veznih igrača na svetu, Ardu Gulera, a uz to imaju i potencijalno jednog od najboljih krilnih igrača na svetu u liku Kenana Jildiza. Tu je i Bariš iz Galatasaraja, koji verovatno već sada može da igra u velikim evropskim klubovima i moguće je da će napraviti taj transfer. To su četvorica fantastičnih igrača. Plus Kokdžu, koji je nekako u drugom planu. Kada imaš takve igrače, možeš da pobediš bilo koga. To je ono što mi prvo pada na pamet kada govorim o njima, taj njihov neverovatan ofanzivni potencijal".

Sam Montela je više puta govorio da je "uveo organizaciju i zajednički pravac". Iako učenik italijanske škole fudbala, njegova ideja nije ultra-defanzivna, već mu je fokus na kontroli igre kroz posed, uz brzu tranziciju, ali i čvrstu strukturu bez lopte. Kada na to dodate i tehničku potkovanost igrača koji su danas srž turske reprezentacije, tu vidite možda i najveće razlike u odnosu na neke prethodne generacije.
"On tu pravi balans, s obzirom na to da su Turci, da tako kažem, euforični, energični i igraju kao vatromet. On pokušava da im usadi italijanski mentalitet, da se što bolje brane i onda se tu pravi određeni balans. Oni uspevaju to da iskalkulišu", priča Aleksić i nastavlja:
"Sve su to dobri igrači. Svi igraju u velikim klubovima i danas uopšte nije nikakva nauka da se odradi posao koji ti trener traži. Pogotovo kada su Italijani u pitanju, jer oni uvek pokušavaju da to nameste. Montela pravi balans između turskog fudbalskog mentaliteta i discipline, ne znam tačno kako bih to nazvao. Turci su fanatici u svemu što rade, pa tako igraju i fudbal. Zato je on verovatno idealan za njih. Možda je malo defanzivnije nastrojen, ali ih ne tera da igraju isključivo tako. Onda se tu napravi stvarno dobar balans, zbog čega mi se sviđaju kao reprezentacija i zbog čega igraju dobar fudbal. On je iz nekog razloga idealan za tu ekipu. Namesti ono što treba, ono što je do njega, a onda ih pusti da gore izmisle šta treba. Nisam ja u reprezentaciji i ne znam sve iznutra, ali ovako, sa strane, to je moj utisak. Mislim da je on idealan balans između turskog ofanzivnog fudbala i nekih defanzivnih mana koje imaju".

TAKTIKA, HAKAN, ARDA, KENAN...

Hakan, Arda i Kenan (©Reuters)

Turska u svojoj osnovi izlazi u sistemu 4-2-3-1, sa dvojicom kvalitetnih centralnih vezista, trojicom kreativaca iza špica i veoma aktivnim bekovima. U fazi napada Turska formacijski često prelazi u 4-3-3 ili čak 3-2-5, kada bekovi izađu visoko. Bez obzira na to što je je najveći fokus na Ardi Guleru i Kenanu Jildizu, srce i duša ovog tima je Hakan Čalhanoglu. On se u ovom sastavu ponašao kao metronom (mehanički ili elektronski uređaj koji muzičarima daje precizan ritam i tempo tokom sviranja pr. au) i od njega sve počinje.

Njega je Montela počeo da koristi kao "registu", odnosno vezistu koji iz dubine organizuje igru ili, ukratko, plejmejker povučen bliže štoperima. Sa fudbalerom Intera Montela dobija igrača koji može efektivno da menja strane, da traži vertikalna dodavanja i kontroliše tempo utakmice. Ulogom koju ima u reprezentaciji, Čalhanoglu možda najviše podseća na Tonija Krosa ili Andreu Pirla iz kasnijih faza karijere.
"Sa potencijalom i kvalitetom koji imaju, sigurno su tu negde sa generacijom iz 2002. godine. Možda čak sada imaju i više potencijala i kvaliteta od njih. Kenan Jildiz je najbolji igrač Juventusa, verovatno među tri najbolja igrača Serije A. Imaš Ardu Gulera, koji igra u Real Madridu, što je sam vrh svetskog fudbala, a nije samo tamo, nego i igra. Imaš Hakana Čalhanoglua, koji je verovatno među pet najboljih veznih igrača na svetu. Kada imaš samo njih, koga god da staviš oko njih, to je dovoljno da radiš nešto ozbiljno, da radiš posao. Imaju nenormalan potencijal", kaže Aleksić i dodaje:
"Sada je pitanje kako će to izgledati u turnirskom sistemu. Jedna ili dve utakmice mogu sve da ti okrenu. Jedna utakmica može da ti okrene čitavu sudbinu. Mogu da odu daleko, a mogu i da ispadnu u grupi. Nikad ne znaš kako će neko doći na turnir, da li ima neki problem, da li neko ima slab dan. Ali po potencijalu, oni stvarno mogu da igraju protiv bilo koga. Ništa me ne bi iznenadilo kada su oni u pitanju. Mogu da pobede svakoga zbog tih igrača koje imaju. Imaju sve što traži moderan fudbal, brzinu, snagu, igraju brzo i dobro".

Kako je Čalhanoglu žila kucavica turske reprezentacije, tako se oko njega vrte i neki od osetnijih problema tima. Naime, kada je pod pritiskom ili je dobro zatvoren, ekipa zna da izgubi ritam, pa ga protivnički selektori često ciljano napadaju, kako bi presekli veze između njega i ofanzivne četvorke.

Arda Guler je centar kompletnog projekta. Iako ima samo 21 godinu, Guler je već lice reprezentacije i Montela mu je s vremenom dao ogromnu slobodu. Tako ofanzivac madridskog Reala često igra između linija, često utrčava s desnog boka u sredinu, a ume da bude i lažna "desetka".

Turska igra mnogo direktnije kada je lopta u njegovim nogama, s obzirom da ima dobar pregled linije i da je u Realu naučio da se nosi sa pritiskom. Uz solidan šut sa distance predstavlja ozbiljnu pretnju iz više oružja. Zato i ne čudi što ga turski mediji i javnost doživljavaju kao najvećeg talenta još od Hakana Šukura i Emrea.
"Pritisak će biti ogroman. Na leđima će imati očekivanja čitave države i još ne znam koliko miliona Turaka širom sveta. Ali, s obzirom na to gde Arda igra i da je već dokazan igrač, mislim da to njemu neće biti nikakav problem. On je verovatno rođen za to i može sve da nosi na leđima. Igra u Real Madridu sa lakoćom, pored svih onih zvezda, i opet se izborio za svoje mesto. Očigledno je spreman za sve to i nema nikakav problem sa pritiskom. Štaviše, možda ponekad igra i sa prevelikim samopouzdanjem. Momak je očigledno genije. Svaka mu čast. Za takvu klasu fudbalera i takav mentalitet, bilo kakva vrsta pritiska nije nikakav problem".

Čuvena ekipa iz 2002. godine (©Reuters)

Ogroman plus ove reprezentacije je prisustvo Kenana Jildiza. Mladi fudbaler Juventusa donosi vertikalnost i nepredvidivost. U mir koji donosi Guler svojim pristupom igri, Jildiz daje određeni šmek koji čini Tursku još opasnijom u fazi napada. Sposoban da igra na oba boka, profilisao se kao neko ko tačno zna kada da napadne prostor i uđe u kazneni prostor. Ipak, ono što ga posebno izdvaja jeste tendencija da agresivno napada direktne čuvare u igri jedan na jedan. To mu omogućavaju jak karakter, elitna fizička pripremljenost i pre svega izuzetna tehnička potkovanost. Zato ga Montela i koristi kao nekog ko razbija protivničku defanzivnu strukturu.
"Kenan Jildiz je ista klasa kao Arda. Koliko sam upoznat, odrastao je u Nemačkoj, verovatno je prošao tu školu fudbala. Arda i on su dva momka koja ne osećaju nikakav pritisak. Kenan je igrač koji dobije loptu i direktno napada svakoga, jedan na jedan, jedan na dva. Po igraču vidiš da ne oseća ništa, niti ga zanima ko je naspram njega i ko ga gleda. Oni su jednostavno predodređeni za sam vrh fudbala. Teško je da ih neki pritisak ili očekivanja poremete. Dokazali su da su na tom nivou, da su tamo gde jesu i da tamo pripadaju".

Jako bitan deo Montelinog sistema su bekovi. Ferdi Kadioglu je možda taktički najvažniji igrač posle Čalhanoglua. On je invertovani bek, može da igra na obe strane podjednako dobro, a zna da posluži i kao dodatni vezista u fazi napada i često pomaže u iznošenju lopte. Bez njega na terenu Turska ima dosta manju kontrolu igre, a naš sagovornik ga vidi kao svetsku klasu bekova.
"On je igrač koji igra u Premijer ligi, na jednom od najviših mogućih nivoa. Može da igra desnog beka, može da igra levog beka. Znaš na koga me nekad podseća? Podseća me na Filipa Lama. Tako nešto. Stavi ga na zadnjeg veznog, stavi ga bilo gde, on će da odradi posao. Uopšte nećeš primetiti da možda nije na svojoj poziciji. Video sam da je proglašen za najboljeg igrača Brajtona ove sezone. Moguće je da će, za ljude koji ga ne prate, napraviti neki veliki transfer. Za mene, poznajući ga iz Turske, to nije iznenađenje. Stvarno je fantastičan igrač. Može da igra na kojoj god poziciji i na kojoj god strani. Za mene nije iznenađenje, ali moguće je da bude jedno od iznenađenja ovog Mundijala. Može da se istakne na globalnoj sceni i da ode u jedan od top svetskih klubova".

BOLJKE, BOLJKE...

Bariš Alper Jildiz (©Reuters)

Da se vratimo kratko na to kako je Turska izgledala tokom kvalifikacija... Ne da bismo listali utakmicu po utakmicu, već da bi cela priča dobila na dubini i govorili o problemima koji su neminovni i očigledni. Pre svega su to oscilacije u igri. Španija je osramotila Tursku (6:0) što je u zemlji dočekano uz ogroman šok. Tamošnji mediji su posle te utakmice tražili Montelinu smenu i danima se pisalo o istinskom poniženju. Međutim, čelnici Fudbalskog saveza Turske nisu klonuli pod pritiskom, nego su ukazali Monteli poverenje i pustili ga da dalje radi posao. I bio je to najbolji potez, gledajući iz ove perspektive. Nakon tog poniženja ekipa nije pukla psihološki, već je postala čvršća i završila je kvalifikacije u jakom tonu. To je i kod turskih novinara izazvalo reakciju, pa čak i osećaj kajanja zbog zahteva da se Monteli uruči cveće jer je ekipa kroz ostatak kvalifikacija izgleda mentalno jako stabilno.

Možda je najveći nedostatak ove selekcije je izostanak pravog špica. Tu poziciju mora da pokriva Bariš Alper Jilmaz iz Galatasaraja, koji je u prethodnoj sezoni imao 12 golova, ali i 16 asistencija. Reprezentacija ima dosta kvalitetnih krila i prave kreativce, ali nema elitnog golgetera da sve to isprati. Zbog toga Turska zna da upadne u problem, da obleće oko šesnaesterca protivnika i stvara šanse, ali da ne zatvori utakmicu na vreme.

Ipak, Danijel Aleksić ukazuje da Turska ima dovoljno kvaliteta napred da može da pokrije izostanak prave "devetke".
"Kada ekipa igra dobro ofanzivno, uvek će doći u šansu i neko će dati gol. Ali koliko su jaki ofanzivno, odnosno koliko potencijala imaju u napadu, toliko defanzivno nisu na istom nivou. Nije da nemaju kvalitet u defanzivi, dobri su, ali nisu jednaki ovima gore, u ofanzivi. Mada, opet, ako ti nekome daš tri gola, ne smeš da primiš tri, primićeš dva i pobedićeš. Oni svakome mogu da daju golove sa tim potencijalom. Po meni, moraju da igraju na gol više, da daju više golova nego što mogu da sačuvaju svoju mrežu. Nisu mi ekipa koja će dobro da se brani, da da jedan gol i da tako pobedi. Ne liče mi na tu ekipu. Po meni, moraju da daju gol ili dva više kako bi nadomestili te stvari, pogotovo protiv ozbiljnih ekipa. Nisu mi reprezentacija koja može da čuva nulu i da igra na takav rezultat, takav fudbal".

Ono što je i naš sagovornik istakao, jeste defanzivna linija koja nije svetska klasa, ali radi posao. No, postoje amplitude u defanzivnoj igri Turaka koje umeju i te kako da se osete. Padovi u koncentraciji znali su da dovedu do nekih situacija i primljenih golova kakvi ne priliče selekciji sa visokim ambicijama i Turska zna da izgleda ranjivo. Bekovi su možda i bolji deo odbrane, ali daleko od toga da Merih Demiral i Abdulkerim Bardakdži ne mogu da donesu određeni kvalitet ispred neprikosnovene "jedinice" Ugurdžana Čakira.
"Ono što se meni kod njih najviše sviđa jeste to što su, kada je reprezentacija u pitanju, vrlo složni i patriotski nastrojeni. To se kod njih prati. Da napravim paralelu, ženska odbojka je kod njih jako praćena i kada se to gleda, prati cela država. A onda možeš da zamisliš kakav je fudbal. S obzirom na to kakvo rivalstvo imaju u fudbalu, sa tri ili četiri ogromna kluba koji praktično dele čitavu državu kada su klupske boje u pitanju, kada se obuče turski dres, tu više nema granica. Oko 80.000.000 ljudi navija samo za Tursku, nebitno ko gde igra. Tako da euforija, naravno, postoji. Turaka ima svuda u svetu i verovatno će biti jedni od najbrojnijih navijača tamo u Americi. Kod njih je euforija nešto normalno. Ne znam ni da li je 'euforija' dovoljno jaka reč. To se kod njih podrazumeva. Ako njih pitaš, oni će ti verovatno reći: 'Bićemo prvaci sveta'. Nemam tu šta mnogo da dodam".

POBEDNIK SVETSKOG PRVENSTVA DOLAZI IZ GRUPE "D" - KVOTA 50,0

Iz tih razloga oseća se da su navijači, mediji i reprezentacija po prvi put posle dugo vremena povezani istim ciljem - da se napravi ozbiljan rezultat. Ljudi u Turskoj smatraju da je ovaj tim autentičan, Montela se od starta postavio zaštitnički prema mladim igračima i uspeo da izgradi zdraviju atmosferu unutar tima i oko reprezentacije. Zato se može reći za Tursku da je tim sa identitetom, što je velika stvar za selekciju koja je godinama delovala izgubljeno.