U srcu Meksiko Sitija... pod šatorima

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta)

Nakon trećeg ili četvrtog pokušaja da nađe prolaz, taksista nam je rekao da ne postoji način da nas doveze do hotela i da ćemo dalje morati peške. Ohrabrio nas je da nismo daleko. Desetak minuta. Šetnja popločanim ulicama centra grada u tri ujutru nije baš nešto što biste poželeli za prvi susret sa Meksiko Sitijem nakon sletanja.

Pogotovo je bizaran razlog zbog kojeg je deo centra grada blokiran za saobraćaj – šatori?!

Razapeti na sve strane po kolovozu, trotoarima... Oni mali, kamperski, a iznad njih razapeti veliki, koji su vezani za bandere, ograde, zgrade... U to gluvo doba nema nikoga ko stoji pored ili ispred. Ponegde se u mraku vidi žiža cigarete. Gde god da se okreneš – šatori. Možeš da se provučeš između njih, ostavljeno je taman toliko prostora za pešake ili bicikliste. Ali automobili tuda ne mogu.

Ono što smo od taksiste čuli i mogli da razumemo jeste da su centar Meksiko Sitija zaposeli “maestri“. Španski znam onoliko koliko sam naučio čitajući njihove sportske sajtove i kao mali gledajući latino sapunice, kasnije poneki španski film, ali nedovoljno da bih tačno znao šta je “maestro“. Znam šta je u fudbalu i ne verujem da su baš Kvatemok Blanko i majstori fudbala razapeli šatore po centru grada. Nemam internet i prva glupa pretpostavka mi je bila da su Meksikanci dovukli neku gomilu umetnika ili šta već pred otvaranje Mundijala, pa da je to neki umetnički performans sa uličnim stilom života...

Ko će biti šampion sveta?

No, vratimo se korak unazad. Zamislite onaj centar na pikado tabli. Baš tako bi izgledao strogi centar Meksiko Sitija. E, ovo je onaj drugi prsten što nosi 25 poena u pikadu. Iliti istorijski centar, kako oni vole da ga zovu, jer je prepun drevnih građevina. Jeste to monstrum od grada koji broji preko 22.000.000 ljudi prema priči lokalaca, ali zapravo centar i nije komplikovano veliki. Konzervirali su ga.

Prošli smo mirno i u čuđenju, donekle i s neprijatnošću, jer čangrljanjem točkića na koferima pravimo buku koja bi mogla da probudi te koji su u šatorima. Uostalom, šta znaš ko može da ti izleti odatle u mrkloj noći... Svašta se čovek nasluša o Meksiku.

Recepcionar nam je ubrzo objasnio. “Maestro“ je učitelj u školi. U toku je veliki štrajk prosvetnih radnika koji su šatorskim naseljima blokirali centralne ulice Meksiko Sitija. Protest je intenziviran pred početak Svetskog prvenstva u fudbalu kako bi se vlastodršcima zagorčala ceremonijalna slast zbog domaćinstva Mundijala. Obično se svaka zemlja trudi da velike događaje poput ovog iskoristi da pošalje što lepšu, pa i “lažniju” sliku o sebi u svet.

Ono što smo videli po mraku prilikom dolaska pravu sliku dobilo je tek kada smo sutradan po danu prošetali. Šatori su na sve strane, ali malo-malo pa naiđemo na gvozdene barijere kojima su ulice potpuno zatvorene. I tako smo se, tražeći metro, vrteli kao budale od ćoška do ćoška pokušavajući da dođemo do stanice koju nam pokazuje Google. Pođeš u jednu ulicu – zatvoreno. I gomila policije. Drugu, treću... Ko zna iz kog pokušaja smo napokon našli prolaz da se izvučemo iz centra?!

Zapravo, strogi centar – to bi bio onaj krug od 50 u pikadu – metalnim barijerama zatvoren je da se šatori ne bi proširili do samog trga Sokalo, koji je epicentar grada i na kojem će biti postavljena FIFA fan zona (nije još, iako Mundijal sutra počinje). Taj deo je potpuno fizički odvojen od šireg centra grada. Otvoreno je tek nekoliko malih ulaza kroz kojih se dvoje ljudi jedva može mimoići i gde se prolazi pod pažnjom redara uz koje stoje policijske snage. Ljudi stoje u kolonama da pređu iz jednog dela ulice u drugi. Kriterijumi za prolaz? Nema ih. Onako “na oko” procene jeste li navijač, turista, klošar ili demonstrant.

A kada prođete kroz tu barijeru, tamo – med i mleko. Ukrašeni izlozi, vreva, turisti, prodavnice, restorani, kafići... Luksuzni buvljak. Sve je spremno za navijače da ostave pare. Debeljuškaste provodadžije okolo galame šta imaju u ponudi. Da li ćete da kupite naočare, šešir, suvenire, sednete u restoran, probate uličnu hranu, svratite na sladoled... Tih nekoliko ulica biće Meksiko Siti kakav država i predsednica Klaudija Šajnbaum žele da svet vidi. Ali stotinjak metara dalje, iza metalnih barijera, nalazi se centar Sijudada koji bi najradije da sakriju. Bezuspešno. Prosto je nemoguće da bilo ko dođe u Meksiko Siti, a da ne vidi i ne zapita se šta se tu dođavola dešava i kakvi su to ljudi pod šatorima.

Svratili smo da ih pitamo...

Reč je o prosvetnim radnicima osnovnih škola. Njih oko 90.000 trenutno je u štrajku, zbog kojeg oko 1.500.000 dece uopšte ne ide u školu. Počelo je 1. juna i intenzivirano je pred Mundijal, jer to je karta na koju demonstranti igraju – slika poslata u svet koja nikako ne odgovara zemlji domaćinu. I sve ih je više... Dolaze novi iz svih delova Meksika i razapinju nove šatore...
“Ja sam Luis Santos iz Oahake i nastavnik sam u osnovnoj školi. Ovde sam jer tražimo bolje uslove i plate zato što je prosek u poređenju sa Južnom Amerikom nizak. Po zakonu, nakon 30 godina rada odlazimo u penziju. Problem je što u nju idemo sa veoma niskim iznosima i nemamo zdravstvenu zaštitu. Dok radimo, imamo zdravstveno osiguranje, ali ga kao penzioneri ne bismo imali”.

Ko je odgovoran za to?
“Aktuelna predsednica Meksika i bivši predsednik Felipe Kalderon, jer je ovo krenulo 2006. godine za vreme njegovog mandata. Borimo se svih ovih godina da bismo preokrenuli tu situaciju, ali nismo uspeli. Ovde u Meksiku postoji nešto što se zove ‘Afores’. Oni kontrolišu sav novac i ne dozvoljavaju nam da imamo dostojanstvenu i pravednu penziju”, priča nam Luis.

*******

Jedan gol menja sve! ⚽Zaokruži 3+ u prvih 10 minuta! ⏱️

*******

Pre 2007. godine postojao je “solidarni sistem”, po kojem se penzija u Meksiku računala na osnovu godina radnog staža i poslednje plate, a garantovala ju je država. Zakon iz 2007. uveo je individualne račune kojima upravljaju privatni ili poluprivatni fondovi – Afores .

Da li očekujete da ćete promeniti nešto ovim protestom?
“Verujem da možemo. Sada upravo koristimo prednost Svetskog prvenstva kako bi nas predsednica primetila. Želimo da ceo svet ovo vidi. Mirno protestujemo, bez tuče i nasilja, jer želimo da dijalogom dođemo do rešenja. Želimo da je primoramo i da nas razume. Glavni krivac je Kalderon, ali ona ima moć da to ispravi”.

Strogi centar sasvim blokiran

Kako živite ovde? Da li je teško?
“Da. Nema toaleta. To je najveći problem. Hladno je, pada kiša, vetar nam kida cerade, kisnemo, razbolevamo se. Vidite kako pričam. Boli me grlo zbog boravka ovde. Prolazimo kroz sve i svašta. Ovo nije dolazak na odmor”.

Neki misle da želite da upropastite Svetsko prvenstvo…
„Ne! Obožavam fudbal, ali važniji mi je moj život. Strastven sam kada je reč o fudbalu, volim ga, ali valjda je važnije boriti se za svoja prava. Svi smo uz reprezentaciju, nadam se da će pobediti, ali, nažalost, ne možemo da idemo da ih podržimo jer bi to bilo protiv naše borbe. Neka im je sa srećom, daj Bože da pobede i da stignemo što dalje na turniru, ali želimo da se i naš glas čuje. Gledaćemo utakmice ovde na telefonima. Bojimo se da nas čeka prinudno iseljenje pre otvaranja… Tako se priča tamo na ulicama. Smetamo ljudima koji ovde imaju biznise i čije su radnje zatvorene ili slabo rade. Smetamo i čistačima ulica jer pravimo smeće. Ali to nije zato što smo mi prljavi ili što to želimo, već nemamo gde ni da odnesemo to smeće”.

Prizori oko šatora zaista deluju haotično i nehigijenski. Nemoguće je ne napraviti smeće tamo gde ljudi zapravo žive. Tome doprinosi i kiša koja neumoljivo tuče svaki dan otkako smo tu, a neće prestati ni u narednih pet dana… Ljudi se u šatorima snalaze kako znaju i umeju. Pored nas jedna žena pere zube, tamo iza neko nešto kuva na rešou, okolo se šire razni mirisi, nedaleko četiri devojke igraju karte, ljudi se protežu… A turisti preskaču kanape kojima su šatorska naselja utvrđena. Život u malom.

Iz Čijapasa moji, znaš ti dobro koji

I tako, cik-cak između šatora, gledamo ko je još raspoložen za priču… Neki ne znaju engleski, drugima je čudno, treći su nepoverljivi. Dolazimo do šatora u kojem zatičemo samo žene. One hoće da pričaju.
“Mi smo iz države Čijapas, iz četrdesetog odeljenja Demokratskog bloka. Naš zahtev je da granica za odlazak u penziju za žene bude 28 godina staža umesto dosadašnjih 38, a 30 godina za muškarce umesto 40. Tražimo pravednije zakone o zapošljavanju, bodovanju i napredovanju”, jezikom brzim 200 na sat ispaljuje Huridija Espinoza.

Nekada nam se čini da uopšte ne mora da udahne vazduh da bi pričala…
„Nismo protiv sporta niti protiv Svetskog prvenstva, ali koristimo ovaj trenutak visoke medijske pažnje da ukažemo na očigledan apsurd. Predsednica tvrdi da u budžetu nema stotina milijardi pezosa za penzije nastavnika, dok sa druge strane država ima ogroman novac za organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu. Rešenje je jednostavno: predsednica mora da naredi bankama da vrate ušteđeni novac nastavnicima. Ono što se godinama odvajalo od naših plata za socijalni fond, sada je završilo na računima privatnih banaka”.

Da li očekuješ da će Svetsko prvenstvo pomoći?
„Da! Ako nas predsednica ne primi, jednostavno nećemo otići dok nam ne pruži rešenje. Ne nasedamo više na obećanja, tražimo dela”, završava uz revolucionarni poklič sa drugaricama.

Do otvaranja Mundijala ostala su još samo dva dana. Ovakva situacija u centru grada poslednje je što je Meksikancima trebalo ako žele da iole lepa slika ode u svet. Pogotovo što ni sam grad, ni organizatori još nisu spremni za ono što sledi. Fan-zona na najvećem gradskom trgu od šatorskog naselja udaljena je nekih 400–500 metara. I povrh svega, nije spremna, jer radnici jurcaju na sve strane da završe posao u minut do 12. Utisak je da su Meksikanci takvi i da ono što mogu danas da ostave za sutra, sigurno će ostaviti za sutra.

Ali, opet, ne vidi se tu neka nervoza, tenzija, panika… Bitno je, pre svega, da se dobro jede. I onda je i raspoloženje dobro. Raduju se Mundijalu, ali ne očekuju previše ljudi sa svih strana sveta jer su hendikepirani rasporedom. Meksiko Siti će ugostiti samo pet utakmica Mundijala.

Prava najezda očekuje se od domaćih navijača. Karta za otvarajuću utakmicu protiv Južne Afrike nije mogla da se kupi za manje od 2.000 dolara. Prema rečima lokalaca, prosečna plata u gradu je oko 800–900 dolara, iako ćete na internetu naći drugačije i veće brojke. Čak i ljudi koji su možda mogli sebi da priušte tako nešto, nisu mogli svi da dođu na red. Tu se, pre svega, misli na meksičke emigrante iz SAD. Većina Meksikanaca više i ne sanja o prisustvu na utakmici protiv Bafane Bafane, već kako da se ugura u fan-zonu na centralnom gradskom trgu, gde će biti velika žurka.