V. TomkovićU rezervoaru nije ostalo ničega
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 3min | pon. 20.07.26. | 09:25
Ili kako je „najlakši put do finala“ iscedio Argentinu da bude nemoćna u borbi za trofej
Jedna od najpravednije osvojenih titula u istoriji Svetskih prvenstava. Španiji doslovno čovek nema trunku da prebaci, ni najmanju sitnicu. Mogla je i mnogo pre produžetaka da reši finale (1:0), bila je apsolutno dominantna sila u borbi za trofej.
Štaviše, bila je Crvena furija zaista furija. Od početka do kraja turnira. Tim koji je primio jedan gol na osam utakmica. Zato je Španija odnela i pregršt individualnih priznanja. To nije bio fudbalski tim, to je bila De la Fuenteova savršeno sklopljena mašina, simfonija maestralno uigranog orkestra.
Izabrane vesti
Argentina u finalu nije pružila ni delić onog što se od nje očekivalo. Branilac svetske titule 115 minuta nije šutnuo na gol protivnika. Toliko je Španija pojela vezni red Albiselesta, u kojem dva pokretačka motora Enco Fernandes i Aleksis Mekalister nisu mogli da iznesu loptu do Lionela Mesija.
Pored toga što je Španija bolji tim, ima bolje pojedince, ima neverovatan sistem na terenu, koji se ne kvari kada se zameni bilo koji igrač, Argentinu je ubio put do finala. U borbu za trofej ušla je isceđena kao limun.
Paradoksalno je to, jer je svet danima brujao kako Lionel Mesi i drugovi imaju ubedljivo najlakši put do finala turnira. Na papiru to zaista jeste izgledalo tako, ali na terenu Skalonijeva ekipa morala je krv da pro..., krv da pusti da bi dobila apsolutno svaku utakmicu u nokaut fazi.
Najpre, Zelenortska ostrva, koja su viđena kao simpatični sparing partner Argentini u šesnaestini finala, uporno su odbijala da „umru“. Dva puta su se vraćala iz minusa i tek je autogol u 111. minutu pogurao prvaka sveta do pobede – 3:2.
Onda je došao Egipat na red u osmini finala. Još teža utakmica za Argentinu. Igrao se 79. minut, a na semaforu je stajalo 2:0 za Faraone. A, onda je usledio veleobrt u režiji Romera, Mesija i Enca Fernandesa – 3:2. Koliko samo argentinskih suza, čak i genijalnog Lionela Mesija posle takve pobede...
Ima ekipa koje se do sledeće utakmice ne oporave od tako teško izvojevane pobede, a plavo-bele je čekao novi rolerkoster emocija – Švajcarska. Iako je Skaloneta povela preko Mekalistera već u 10. minutu, Švajcarska je uspela da se vrati, izjednači i da bude u dobrom delu utakmice bolji tim. Sve do crvenog kartona koji je na krajnje glup način dobio Embolo. To je Argentinu vratilo u život, odvelo u nove produžetke, koje su rešili Hulijan Alvarez i Lautaro Martinez – 3:1.
I onda vrhunac – Engleska. Utakmica koja je bila sve samo ne obična za Argentinu. I ponovo drama do ivice srčanog udara za sve fanove Skalonete. Engleska je vodila, a Enco Fernandes i Lautaro Martinez golovima u poslednjih „pet plus“ minuta doneli plavo-belima finale – 2:1.
Od četiri utakmice nokaut faze – nijedna lagano dobijena. Nijedna bez drame do poslednjeg minuta. Dva puta produžeci. Zato kada je trebalo da usledi vrhunac, desio se antiklimaks. Argentina nije mogla da mrdne. Ceh je došao i u vidu povreda: dva startna štopera, Romero i Lisandro Martinez, morala su van terena dosta pre kraja. I desni bek Montijel je napustio teren u 58. minutu. Ceo plan igre pao je u vodu i zbog toliko prinudnih izmena. Na kraju Lautaro Martinez nije ni ušao na teren u finalu.
Teško da je Lionel Skaloni baš planirao da njegov tim provede finale tako što neće preći pola. Ali, prosto, u rezervoaru nije ostalo ništa. Osim nervoze iz nemoći, agresije i bespotrebne ljutnje. Ono što je na papiru delovalo kao najlakši put do finala, za Argentinu se ispostavio kao najnaporniji mogući. Zato se svaka pobeda u nokaut fazi slavila u svlačionici kao da je osvojen trofej, zato je bilo Mesijevih suza... Za finale više nije imalo šta da se izbaci na teren. A, sa druge strane bio je tim koji sa svih strana davi kao zmija žabu, kojoj ni Francuska nije čestito prišla golu. Kojem ne znaš da li su bolji oni koji počinju utakmicu ili oni koji ulaze sa klupe.
Predala je Argentina svetsku titulu zaista najboljeg timu na ovom turniru. I biće sigurno nekoliko besanih noći za sve, od Skalonija, preko Dibua Martineza do Lionela Mesija. Ali, imaće ova generacija, u kojoj su neki sinoć završili reprezentativnu karijeru, čega da se seća, bilo je to spektakularno putovanje. Samo, bez hepienda.