A. GligorićSamo nemoj u Tepito! Ma, važi... Zbog Maradone, zbog Blanka, zbog Marakane
_i_Sofjan_Amrabat_(Maroko).jpg.webp)
Vreme čitanja: 16min | sub. 13.06.26. | 08:52
Kako izgleda najgori deo Meksiko Sitija i zašto mi je drago što nisam poslušao savete
(Od izveštača Mozzart Sporta sa Mundijala)
„Ne boj se za bezbednost. Sada je policije više nego ikada zbog Mundijala. Pogotovo u centru, gde vas vozim. I ako se budeš plašio, imaš na svakoj raskrsnici 'dugme za paniku’, pritisneš ga i policija odmah opkoli to mesto. Ali neće biti potrebe za tim... Samo nemoj ići u Tepito. Tamo je opasno i tamo ti policija neće pomoći“, reče mi taksista prvog jutra u Meksiko Sitiju.
Izabrane vesti
Dugme za panikuI svakog narednog dana bi poneko od lokalaca pomenuo Tepito. U istom kontekstu. Dobronamerno, jer gostoljubivost im je zaista jača strana, žele da se stranac oseća dobro i da upozna Meksiko bez problema. I tako, dok sam stajao u redu za akreditaciju i pričao sa Arturom, pomenuo je i on Tepito i da ga se klonim, jer je reč o najopasnijem kvartu Meksiko Sitija u kojem stranci nisu bezbedni. Tada se iz reda pored u priču ubacila buckasta devojka:
„Šta ga plašiš? Ja ću da te odvedem u Tepito za 30 dolara ako hoćeš. Može?”
I naravno, crv počinje da burgija, jer Tepito ima još nešto zanimljivo zbog čega me čačka da odem... Razmenili smo brojeve i narednih dana se dogovorili. Dan pre nego što je trebalo da se nađemo, poslala je poruku da je bolesna i da moramo da pomerimo posetu Tepitu za neki drugi dan. Pošto to zbog mog rasporeda nije bilo moguće, počeo sam da kukumavčim da mi nađe neko drugo rešenje. I tako me je spojila sa drugaricom Gabrijelom. Tražila je na početku 100 dolara, ali smo na kraju završili na onih istih 30.
„U 11 na uglu Matamorosa i Peralvilja. Ne nosi nakit na sebi, obuci se skromno i ne moraš baš mnogo para sa sobom. Snađi se za prevoz do tamo, a dalje ti ja garantujem bezbednost dok si sa mnom. Naravno, ako me budeš slušao“.
Već po metrou se vidi gde idem... Za razliku od linija do stadiona na kojima voze novi vagoni i gde je sve čisto, klimatizovano i sređeno, voz za Tepito liči na teretni prevoz. Ljudi u njemu imaju neke ostarele, zgužvane, izmučene face. Ne možeš da vidiš nasmejanog čoveka. Svi nešto nose, vukljaju neke torbe, vreće, zavežljaje, žure negde... Zakasnio sam 20 minuta, ali Gabrijela je ispoštovala dogovor i sačekala me.
„Imam dva sata da te provedem. Moraš da slušaš kad ti kažem da staviš telefon u džep, da gledaš ispred sebe i da prođeš. Jasno? Ne brini, sve će biti okej. To je samo na par mesta“.
Niti brinem, niti sam bezbrižan. Samo crkavam od znatiželje da konačno dođem tamo i da vidim šta je. Po prilazu se vidi zašto je kraj na takvom glasu. Boga pitaj kada je nešto novo ovde poslednji put izgrađeno i koliko su zgrade i kuće stare. Tepito zapravo nije nikakvo predgrađe, već je prilično blizu centra, na nekih 20 minuta. Ali nije se razvijao kao okolni delovi grada. Ostao je zarobljen u svojoj muci i jeo je sam sebe. Vidi se to po svakoj ulici i kući. Poneku fasadu ukrasili su ulični umetnici i dali tom opštem metežu malo vedrine i života.
I stižemo. Tezga za tezgom. Ne vidi se kraj...
„U Tepitu živi preko 300.000 ljudi, a svakog dana se na pijaci okupi oko 100.000 iz svih krajeva Meksika. Ovo je najveća pijaca na američkom kontinentu sa preko 15.000 tezgi. Gugl će ti reći da ima većih, ali veruj mi da je ova najveća i najvažnija. Ovde dolaze ljudi iz svih krajeva Meksika, kupuju, nose dalje i preprodaju“, kaže mi Gabrijela.
I upozorava da ljudi ne vole da ih snimaju za tezgama jer sve ovo je zapravo crno tržište. Ovde se kartice ne primaju, računi ne izdaju, a za poreklo robe se ne pita. Baš zato i nije najpametnije izvaditi telefon i snimati.
Ovde postoji samo jedan gazda – kartel Tepito. Najopasniji u Meksiko Sitiju. Jasno je i zašto samo lokalci poput Gabrijele mogu da dovode strance i da im garantuju bezbednost. Kartel zna ko šta radi i uzima svoj deo... I to svi znaju, pa i policija koja tek povremenim racijama pod punom ratnom opremom naznači da je ovo i dalje teritorija Meksika. Češća je slika da policija sarađuje sa lokalcima, kao što se vidi na ovoj fotografiji...
Prolazeći nepreglednim redovima tezgi, shvatam zašto je ovo najvažnija pijaca. Možete da kupite bukvalno sve i za sve da se pogađate cenu. Iako dominiraju tekstil, obuća i naočare (stvarno ne znam šta im je sa naočarima i zašto se prodaju na svakom ćošku Meksiko Sitija), zaista sam očekivao da se na nekoj tezgi bukvalno pojave lokomotiva i igla jedna pored druge. Da im tražite muško dete, verovatno bi vam ponudili akciju za troje po ceni dvoje.
Sve to prošarano je štandovima sa hranom. Toliki narod mora nešto i da jede… U vazduhu se mešaju znoj, ustajalost, mirisi jake i začinjene hrane koja se prži, kuva, peče… Stariji gospodin meša kazan sa čvarcima. Isto ih prave kao i mi.
Ponegde taj jaki koktel mirisa nadjača marihuana. Ima tu i poneki bar, a ikonografija sa kalašnjikovima po zidovima jasno poručuje gde ste. U barovima nema gužve, većina ljudi uzima piće na štandovima.
I tu dolazimo do onoga što je ovde „must do“. Mičelada je tradicionalno piće u celom Meksiku. To je koktel u kojem je osnova pivo, ali mu se dodaje limun, dok se gornji sloj čaše maže solju ili drugim začinima i ukusima. Uzeo sam jednu sa paprikom i nekim voćem. Nije mi se svidela, ali sam je popio i uveče razmišljao što mi je to trebalo. Ali bio bi greh ne probati nešto takvo u Tepitu.
Nakon početnog čuđenja i zvirivanja u tezge, resetujem se na ono zbog čega sam došao – Marakana. Tepito ima i svoju fudbalsku istoriju kojoj bi pozavideli i veliki gradovi. Ima tu i urbanih legendi poput one da je Pele, dan posle osvajanja svetske titule ’70, došao sa saigračima baš u Tepito i da su igrali protiv lokalaca na zemljanom terenu pored crkve, pa je zato teren prekršten u Marakanu. Ali niko nikada nije pružio nikakav dokaz da se to zaista desilo.
Deportivo Marakana Tepito zaista postoji. Izgrađena je šezdesetih godina, a „krštena” tokom Mundijala ’70. u čast Pelea i velike brazilske generacije koja se u Meksiku okitila trećom titulom prvaka sveta.
Ono što je lako proverljiva i istinita priča jeste deo o Maradoni i čuvenom Mundijalu u Meksiku pre 40 godina. Ima i Tepito zasluge za čuvenu titulu Argentine i još čuveniju pobedu nad Engleskom. Znao sam za tu priču, ali sam hteo da je ispriča neko iz Tepita. I Gabrijela me je odvela na pravo mesto, kod Giljerma koji ima prodavnicu dresova.
„Zdravo svima. Ispričaću vam neverovatnu priču o Maradoninom dresu sa Svetskog prvenstva 1986. godine, koja se odigrala upravo ovde u Meksiko Sitiju. Nakon što je Argentina u osmini finala pobedila Urugvaj u Puebli, igrači su poklonili dresove koje su nosili na tom meču. Pred četvrtfinale protiv Engleske, stručni štab je shvatio da su ostali bez plavih, rezervnih dresova, jer nisu imali zamenske“.
I tu na scenu stupa Tepito…
„Tada su članovi njihove delegacije došli ovde kod nas, na pijacu Tepito, kako bi hitno pronašli bilo kakve plave majice. Doneli su nekoliko različitih uzoraka selektoru Karlosu Biljardu i pitali ga: ‘Koji od ovih najviše liči na naš originalni?’. Međutim, jedan je bio predebeo, drugi nije imao dobru nijansu... U tom trenutku je u sobu ušao Dijego Maradona, pogledao ponuđene dresove, pokazao prstom na jedan i rekao: ‘Ovaj je pravi. U ovom ćemo pobediti Englesku’. I tako se desilo”.
Usledila je trka sa vremenom jer se utakmica igrala sutradan…
„Ljudi iz stručnog štaba hitno su se vratili u Tepito, pokupovali preostale dresove, a onda su im lokalci i krojači pomogli da preko noći na te obične majice našiju grb Fudbalskog saveza Argentine i zalepe srebrne brojeve. To je ta čuvena priča o dresovima sa pijace Tepito u kojima je Maradona postigao dva najslavnija gola u istoriji fudbala – „Božju ruku“ i „Gol veka“. Mi u Tepitu izuzetno smo ponosni na tu priču. Ta prodavnica danas više nije poznata niti radi pod tim imenom, ali njena lokacija se zna. Ti dresovi su kupljeni kod nas, u srcu Meksika, a da stvar bude još neverovatnija, taj legendarni Maradonin dres nedavno je prodat na aukciji za preko 7.000.000 dolara. Identitet kupca je ostao tajna, ali to je cena koju danas ima dres kupljen na brzinu na pijaci u Tepitu“, ponosno ističe Memo, kako ga zovu ovde.
Maradona nije nikada posle posetio Tepito, nije odigrao utakmicu na Marakani, ali tih godina je na tom zemljanom terenu odrastao momčić koji će izrasti u velikog majstora fudbala i živu legendu meksičkog loptanja. Tepito kao naselje pripada opštini Kvautemok. Tako se zvao i poslednji kralj Asteka. Tako se zove i najveći fudbalski sin Tepita. Legendarni Kvautemok Blanko je odrastao ovde. Najslavnije godine je proveo igrajući za Ameriku koju - osim njenih navijača - ostatak države ne može da smisli zbog vlasničke pozadine. Ali u Tepitu je Amerika sve i svi za nju navijaju. I možete zamisliti koliko su bili ponosni kada je njihov dečak postao legenda Amerike i meksičkog fudbala.
Da nije ništa u karijeri radio osim što je na SP u Francuskoj lansirao onaj potez “Zečji skok”, kada je sa loptom među nogama preskočio dvojicu zbunjenih Korejaca, bilo bi dovoljno. A uradio je mnogo više. Nažalost, poslednjih godina je slavno ime debelo srozao ulaskom u politiku, korupcijskim aferama, vezama sa sumnjivim ljudima, druženjima sa narko-bosovima, optužbama za pokušaj silovanja svoje sestre… Ono najgore iz Tepita je izašlo iz njega na kraju karijere, zbog čega ga je pre dva dana policija sprovodila sa stadiona nakon meča protiv Južne Afrike, pošto su ga navijači vređali i hteli da ga linčuju. Ipak, u Tepitu je i dalje božanstvo. Boljeg od njega teren Marakane u Tepitu nije video.
Iako su mnogi probali i probaju da ga dosegnu na tom istom terenu...
Kada sam sa Gabrijelom stigao na Marakanu, prvi osećaj je bio nadrealan. U svom tom krkljancu i metežu, odjednom vam se pred očima ukaže nešto čisto, novo, lepo… Nešto što ne pripada tom ambijentu i kao da je palo s neba. Pre 12 godina ga je opština potpuno renovirala i dobio je sadašnji izgled sa tribinama, propratnim sadržajem, reflektorima, veštačkom travom… Tu smo sreli Ivana koji u jedan popodne sedi i ispija pivo. Nisam ga pitao čime se bavi, ali se na prvi pogled ne bi reklo da je bibliotekar.
“Ovo nije samo teren. Za nas lokalce je ovo beg od svakodnevice. Ovde se okupljamo, družimo, igramo… Naša deca nemaju igraonice, parkove i druge sadržaje. Imaš fudbalski teren i pored imaš boksersku salu. Ako nisi znao, odavde je poteklo dosta legendarnih meksičkih boksera, a to je posle fudbala najpopularniji sport u državi”, priča Ivan i nudi pivo.
Može… Posle “mičilade”, da isperem grlo.
U tom trenutku na terenu nema nikoga i kaže mi da će se odrasli okupiti oko sedam uveče da igraju. Do tada, možda bude dece. To je rutinska svakodnevica. Pijaca se zatvara oko pet, ruča se, malo odmori i pravac na teren. Tepito ima svoju zvaničnu ligu sačinjenu od lokalnih 13 timova i uvek neko igra na terenu uveče. Kada nije liga, igra se rekreativno, mada Ivan kaže da ovde retko ima rekreativnog fudbala i da se ide kost u kost. Prava fešta je 4. oktobra kada je dan Svetog Fransiska, zaštitnika tepita. Tada se priključuje i 14. tim na lokalnom turniru. Sastavljen od transseksualaca.
I to je Tepito… Miks svega i svačega. Ovde ništa ne može da iznenadi.
Sunce je upeklo, pa je pivo samo 'skliznulo'. Gabrijela mi kaže da ima još malo vremena da obiđemo crkvu i drugi teren koji je drugačiji. Natkriven i sa martinelama. Hajde da vidimo i to…
Isto deluje novo i očuvano. I to je jako bitan detalj. Ne treba čuvar, ne treba redar, ne treba zakon da bi se tereni čuvali i održavali. Svesni koliko im znači, lokalci ga paze kao oči u glavi. Znaju da je to najbolje što imaju. Po važnosti im je u rangu obližnje crkve koja je sagrađena 1699. godine. Gabrijela kaže da smo pri kraju i da bi trebalo da krenemo ka izlazu. Ali, kopka me da ostanem i vidim kako igraju večeras i kako to izgleda. Problem je što to znači još šest sati čekanja. I da ostanem sam, jer ona ima obaveze i mora da ide. Pošto mi je sve do tada bilo u redu, zahvalio sam joj se i rekao da ostajem.
Polako pristižu klinci na teren i jedan mali u Lozanovom prljavom i iscepanom dresu me pita odakle sam i šta radim ovde. Nije čuo za Srbiju, za Đokovića, Jokića, ali ga zanima koliko košta ajfon u Srbiji. Dete Tepita… Odmah u trgovinu.
“Što imaš dva telefona? Da ti ostane drugi ako ti neko ukrade prvi?”, pita sa nekim đavolskim osmehom… Emanuel se zove.
E baš lepo, mislim se… Najbolje da me sad “odradi” dete od 10 godina. Srećom, nije mu to bila namera. Više ga zanima što sedim sam tu i šta čekam. Polako mu pristižu drugari. Zanimljivo mi je da ih gledam. Nije to igra na dva gola. Čas šutiraju, čas igraju dva na četiri, čas se driblaju… Generalno, uživaju u igri s loptom. I sve ih je više i više kako dan odmiče. Toliko mi je bilo zabavno sa njima da me više nije ni vuklo da sačekam predvečerje i odrasle kako igraju.
Polako dolazi i stariji...
Klaudio je trgovac iz nekog mesta na “m”, zaboravio sam kako se zove, udaljenog osam sati vožnje. Kad završi sa trgovinom, obavezno dođe do terena da malo gleda decu.
“Srbija, a? Bora Milutinović. Grande Bora. Bio je ovde trener mog tima Pumasa i bile su to najbolje godine u istoriji mog kluba. Dva puta prvaci kontinenta… Zato je kasnije i postao selektor Meksika. Bio je nedavno i onaj mladi trener…. Paunović se zove? U Čivasu. Nije bio loš”, ispaljuje Klaudio svo fudbalsko znanje koje ima u vezi sa Srbijom.
Vriska i cika na Marakani se pojačavaju. Sad ih već ima dovoljno za igru na dva gola. Debeljko koji brani bez majice tu odskače kao najglasniji i prilazi da pita imam li 10 pezosa (nešto više od 50 dinara) da kupi flašicu vode.
“Imam, evo 50, kupi i ostalima, ali da mi se namestite za jednu fotku zajedno?”
Ide fotka, ide i video.
“Vamos Tepito! Vamos Meksiko!”, grme klinci.
Ostao sam sa njima nekoliko sati, uživao, vratio se sam kroz Tepito bez bilo kakvih problema. I bogatiji za prelepu uspomenu. Zašto su ozloglašen kraj i “Bario Bravo” - to sigurno ima svoje razloge. Ali, ja ih (na svu sreću) nisam osetio. Sa kim god sam porazgovarao, bili su ljubazni, druželjubivi, znatiželjni…
Došao sam malo zbog priče o Maradoninom dresu, malo zbog Marakane, malo zbog Blanka, malo i zbog zloglasnog imidža Tepita. Otišao sam prepun utisaka i dubljih razmišljanja o ljudima koji tamo žive i kako žive. I kako samo jedan fudbalski teren može toliko da ulepša život.
Sva sreća da nisam poslušao savete. Tepito vredi videti, pomirisati, oslušnuti... Doživeti.