PRELAZZI: Sporazum iz Arlingtona, nova podela planete

Ovog puta linija nije iscrtana posred Atlantika, ni ispod rupe kroz koju Bog gleda jedan drugi sport, na koji baš i nije navikao, na čudesnom stadionu u Arlingtonu, Teksas; linija je nevidljiva, ali je to ne čini manje stvarnom.

Eno je u Viber grupama s vašim prijateljima, u kancelariji koju delite s kolegama, eno je u dnevnoj sobi, u razgovoru, pardon prepirci sa vašim ocem ili, jednako izvesno, vašim mladim sinovima, eno je, na kraju krajeva, na jedan klik odavde, u komentarima Mozzart Sporta, ako se usudite tamo da pomolite glavu.

Podelila se planeta opet – možda dobrovoljno, ali se podelila – na one koji će večeras biti uz evropskog prvaka Španiju, uz malog Lamina Jamala i ne-više-toliko-diskretnog heroja Mikela Ojarzabala; i na one koji će do kraja, do poslednjeg daha, do poslednjeg dugmeta na tastaturi, biti uz Portugal i njihovog selektora i predsednika tamošnjeg fudbalskog saveza, Kristijana Ronalda.

Eto, sad će ovi s druge polovine odmah da zareže, niste ni počeli a već ste izabrali stranu, vidi se vaš cinizam, a samo cinizmom, reći će i to, možete protiv najboljeg; i može biti da su sasvim u pravu, zbog čega je autor dužan da se izvini i da obeća da će dati sve od sebe da se suzdrži, makar do kraja ovog teksta.

Ali to ne menja poentu, sve i da Portugal volite isključivo zbog Vitinje, Pedra Neta, Bruna Fernandeša ili Nuna Mendeša, sve i da mislite da je Roberto Martinez dobar stručnjak a ne prevarant (već smo ga na ovom mestu pretresli tamo posle prve utakmice Portugala, i ne sanjajući da će toliko brzo doći dan kada će moći da nas natera da pokusamo te reči ili da nam pruži sve razloge za samozadovoljštinu), činjenica je da će večeras, kao da igraju Real i Barsa, biti malo neutralnih, malo onih koji će u udarnom evropskom terminu sesti pred ekran i reći “Meni je samo važno da utakmica bude lepa”.

To da li će biti lepa, to ne znaju trenutno ni grčki bogovi, a kamoli iberijska sela koja su nekada krojila sudbinu miliona ljudi; možda ćemo nazočiti spektaklu o kojem će se pričati pet stotina godina kasnije, možda će sve biti u kost, u meso, na jednu grešku.

Ali i to je za ljude, i to je za fudbal…

Naravno, ova portugalska polovina sveta, upravo zahvaljujući čoveku sa brojem 7 na leđima, danas je veća od svega što su poklisari Žoaa II uspeli da ispregovaraju potkraj 15. stoleća.

(©Reuters)

Ako su se nekada Britanci hvalili da žive u imperiji u kojoj sunce nikada ne zalazi, danas bi Kristijano Ronaldo mogao da kaže da živimo u njegovom svetu, u carstvu koje poštuju stotine miliona ljudi, i koje ne poznaje ni granice ni jezike.

Mnogi od njih uopšte ne navijaju za njegovu državu, koliko za njega (nije taj fenomen toliko novog doba i ne treba ga svaliti na one toliko puta isprozivane “nove generacije” koje se zanimaju brojem Instagram pratilaca a čije se navijačke sklonosti menjaju kako njihov idol menja dresove; beše toga i ranije, u “zlatno doba” bez društvenih mreža), i takvi žele najlepši mogući oproštaj.

Jednu je babarogu već skinuo sa sopstvene grbače, postigavši napokon gol u nokaut fazi Svetskog prvenstva; i kada je bilo ili-ili između njega i Modrića ko će pre otići u penziju, ostao je sa uzdignutim rukama na kraju, čak i ako je morao, ljut ili ne, da to isprati sa klupe.

Ako je ovo večeras njegova zaista poslednja utakmica na Mundijalima, ima toliko smisla da je tip s Madeire odigra baš protiv Španije; protiv zemlje u kojoj je i zvanično postao najveći (jer Real Madrid); protiv selekcije kojoj je, pre osam godina – i tada je bio praktično veteran! – dao het-trik.

Glupo je, s obzirom na to da će se sresti dva možda najbolja vezna reda na planeti, svesti sraz ova dva tima na duel zvezde koja je tek počela da sija i one koja je, usled biologije ako ništa drugo, na samom zalasku, ali ne bi bilo neistinito.

(Ako ništa drugo, puko svođenje nove podele sveta na osu Jamal-Kristijano bilo bi nefer prema Mikelu Ojarzabalu, čoveku koji je naterao Španiju, zemlju koja je mogla da osvoji Evropu bez špica, da se ponovo zaljubi u napadače. Ali svejedno, as Real Sosijedada ionako više voli da priča na terenu…)

(©Reuters)

Jer i Lamin Jamal je jednako simbol novog sveta, onom u kojem su kolonije napokon došle po svoje; i da ste nekome od pre pet stotina godina rekli da će Španci slaviti sina Ekvatorijalne Gvineje, a da će ceo svet biti zaluđen momcima koji su stigli s Kabo Verdea, verovatno bi vas predao mučiteljima u crvenim kapuljačama.

Večeras će se, na španskoj strani sveta, u nekada španskom Teksasu, neko zaljubiti u Lamina Jamala onako kao što se nekada zaljubljivao u Kristijana Ronalda (i za dvadeset godina postati naporan lik što ga brani od poganih kolumnista po internetima, ali dobro sad); kao što se, uostalom, pre dva Mundijala, a kao pre stotinu godina, neko zaljubio u Kilijana Mbapea.

Nema nikakve garancije šta će Lamin Jamal postati i kakav će mu biti imidž za jednu ili dve decenije, da li će uživati nepodeljeno poštovanje sveta ili će nas i on deliti, da li će juriti statistiku ili će biti zadovoljan da njegova ekipa pobeđuje, kao što se čini da je bio zadovoljan u ove prethodne četiri utakmice koje mu nisu preterano podebljale kolone i tabele.

Ali u tome i jeste draž fudbala i velikih takmičenja: imamo samo ovo ovde i samo ovo sada, a šta će doći posle, o tome već neka brinu neki budući mi.

Svet je opet na talonu, ili će biti makar na dva-tri sata večeras, opet će se povlačiti linije i opet će biti nezadovoljnih.

Jedina razlika je što u Dalasu, za razliku od Tordesiljasa, svako može da odabere svoju sudbinu, i svoju budućnost.

SVETSKO PRVENSTVO - OSMINA FINALA

Kanada - Maroko 0:3 (0:0)
/Unahi 49, 82, Rahimi 90+8/

Francuska - Paragvaj 1:0 (0:0)
/Embape 70pen/

Brazil - Norveška 1:2 (0:0)
/Nejmar 90+10 - Haland 79, 90/

Meksiko - Engleska 2:3 (1:2)
/Kinjones 42, Himenes pen 69 - Belingem 36, 38, Kejn pen 60/

21.00: (4,00) Portugalija (3,60) Španija (2,00)

Utorak
02.00: (2,65) SAD (3,55) Belgija (2,75)
18.00: (1,42) Argentina (4,50) Egipat (9,00)
22.00: (3,50) Švajcarska (3,10) Kolumbija (2,35)