PRELAZZI: Malo je glupo da njima pominjete mrak – 8 slika Kolumbije

Slika prva: El Dorado

Indijanci su, tako je makar govorila legenda, bacali predmete od zlata u jezero Guatavita, nadomak današnje Bogote, da umilostive bogove. Stotinama godina konkistadori – prvo Španci, a onda i svi ostali stranci – češljali su planine i reke onoga što će postati Kolumbija, pokušavajući da pronađu mitski El Dorado.

Nisu uspeli.

Naravno da nisu uspeli. Jer nisu dobro gledali, i nisu bili dovoljno uporni.

Zlato je postojalo, samo nije imalo nikakve veze sa jezerom i vodom.

Ali jeste sa bogovima.

Slika druga: El Olimpiko

(©Reuters)

U istoriju se, vidite, može ući na različite načine. Neki su nedolični, neki su nemoralni, neko ostane zapamćen jer je trajao.

A neko, kao Markos Kol, zato što je srušio najboljeg.

Zamislite klinca koji jednim udarcem patosira Muhameda Alija. Zamislite lika koji provuče Džordanu loptu kroz noge, a onda ga sačeka da zakuca preko njega. Zamislite da izazovete Novaka Đokovića na partiju tenisa, i da se ta partija igra na Vimbldonu, i da ga pobedite.

Bilo je Svetsko prvenstvo 1962, za dugo godina jedino koje će odigrati, i Kolumbija je gubila od Sovjetskog Saveza 1:3. Na golu SSSR-a bio je Lav Jašin, i neki kažu da je stvarno postojao, da je bio baš onakav kao što su pričali; neki drugi pak kunu se da je on kao rusalka, ili kao onaj Ivan, seljački sin iz ruskih narodnih bajki.

Dešavalo se da Lav Jašin primi gol, ali to sigurno nije bila njegova krivica. Ali nikada pre, i nikada posle, nije primio gol pravo iz kornera.

Izveo ga je, na stadionu u Ariki – gradu večnog proleća, što za ovu priču nije nimalo nevažna činjenica – taj Markos Kol. Da li je to hteo ili mu se omaklo? Ma znate šta, i vi s takvim pitanjima…

Posle su Markosa prozvali El Olimpiko. Posle je Kolumbija ispala, i neka je. Posle je, decenijama, ta zemlja patila. To je cena koju platiš kada uđeš u istoriju, kada patosiraš najboljeg.

Slika treća: El Pibe i El Loko

(©United Archives/Sven Simon Sport/Guliver)

Govorili su da ne trči, i možda su bili u pravu. Samo, zašto bi uopšte morao da trči? Karlos Valderama bi stao na centar igrališta, a onda bi sve – i lopta, i stadion, i grad, ma čitava planeta – počelo da se okreće oko njega. I Sunce, da, ne zaboravimo sunce, ono koje je zaklanjala ćuba na njegovoj glavi.

Znamo mi nešto na ovim prostorima o tome kako se najbolje, najborbenije generacije pojavljuju onda kada je najmračnije: Kolumbija je osamdesetih plivala u novcu narko-kartela i davila se u nasilju. Ostala je bez organizacije Svetskog prvenstva, a njeni najveći klubovi bili su povezani sa bosovima: Amerika iz Kalija sa Migelom Rodrigezom Orehuelom, Milionarios sa Gaćom “El Meksikanom”, Atletiko Nasional sa našim brkatim poznanikom iz Medeljina.

Igrači su bili trofeji, a deca su po barijima jurila za loptom i razvrstavala se: ko nije bio dovoljno dobar za fudbal, bio je dovoljno dobar za nešto drugo.

Na takvom je trusnom tlu, nađubrenom leševima i dolarima kojim su se brisale cevi i koji su se rolali pravo do nosa, stasala ta reprezentacija.

El Pibe, Karlos Valderama, kao prva asocijacija, i El Loko, Rene Igita, kao druga. Pa Fredi Rinkon, Karlos Estrada, Bernardo Redin i jedan Andres Eskobar.

Stigli su u Italiju, pravo u grupu gde je bila Jugoslavija, i u osmini finala El Loko je poželeo da dribla Kamerunce, a Rože Mila mu je ukrao loptu i smestio je u mrežu.

Toque-toque. Tada ludost, danas nostalgija.

“Opet bih to uradio”, rekao je Igita kad su ga pitali.

Slika četvrta: El Kabaljero

(©Reuters)

Onda će se pojaviti Asprilja. Onda će Kolumbija pobediti Argentinu 5:0 u Buenos Ajresu.

Tri meseca posle plasmana na Svetsko prvenstvo 1994, kolumbijska policija je na jednom krovu u Medeljinu likvidirala Pabla Eskobara.

Nestala je jedna centralna, užasno brutalna, ali predvidiva sila. Zavladale su one sitne ribe. Šta je gore, znamo li?

Igita nije putovao: bio je u pritvoru pre toga, jer je bio vinovnik – dobronamerni, ali vinovnik – otmice jedne devojčice. Štrajkovao je i glađu, pa nije imao snage, tako je rekao selektor Maturana, za veliki turnir.

Svejedno je Pele rekao da Kolumbijci sigurno osvajaju.

George Hadži nije mislio tako. Klanovi su posle poraza od Rumunije pretili igračima – svako svom, da ne bude zabune – a nije da si baš raspoložen kada ti je cev uperena u noge. Ili u glavu.

Džon Harks je centrirao, Andres Eskobar, elegantni bek Jang Bojsa kojeg su zvali El Kabaljero, Kavaljer, skrenuo je loptu u mrežu. Kolumbija je ispala.

Slika peta: ¡Gol! ¡Gol! ¡Gol! ¡Gol! ¡Gol! ¡Gol!

(©Reuters)

Šest ironičnih uzvika, za šest pravih metaka ispred noćnog kluba El Indio.

Bio je 2. jul 1994.

Ubica se zvao Umberto Kastro Munjoz i odležaće samo 11 godina. Svi drugi saučesnici u ubistvu Andresa Eskobara (27) su se izvukli. Ili su se makar tada izvukli: Santjago Galjon Enao, narkobos koji je verovatno naručio ubistvo El Kabaljera u Medeljinu, ubijen je februara 2026. u jednom restoranu. O tome je govorio čak i predsednik Kolumbije Gustavo Petro, bivši gerilac. Levičar, ako je to nekome važno.

Danas je 3. jul 2026. Kolumbija je na Mundijalu.

Slika šesta: La sombra

I pobunjenici su gledali Kopa Amerika 2001. (©Reuters)

Jedno vreme su ostaci te generacije, kao ono Japanci raštrkani po ostrvima do kojih još nije došla vest o postizanju mira, pa ratuju i pucaju nasumice, tumarali po svetu i uveseljavali narod.

Nekako su se skupili 1998. da odu na prvenstvo i tako odrtaveli i umorni dobili samo Tunis.

Počeo je period tame i mraka, ne samo u fudbalu. Građanski rat, gerile, otmice, paravojne formacije, a znamo ko tu najviše nagrabusi. Kolumbija je 2001. osvojila Kopa Ameriku bez primljenog gola, ali i bez susreta sa Brazilom (tukao ih Honduras) i Argentinom (nisu došli zbog straha od bezbednosti).

Najjača odbrana, u zemlji pod opsadom, i gol Ivana Kordobe u Bogoti, ratnoj prestonici.

Pa ipak je nešto bolelo više: tri propuštena Mundijala, najmanje tri izgubljene generacije.

Slika sedma: El James Bond

Pekermanova deca podarila su Kolumbiji 2014. najlepše leto u njihovim životima. Klinac iz Kukute dao je šest golova, ali da je dao samo onaj jedan, protiv Urugvaja na Marakani, bilo bi dovoljno. Prijem na grudi, pa levica, o prečku.

Nekada u onu istoriju može da se uđe i samo zato što ste lepi i dobri i što naterate ljude da vas vole. Ili kad vam je nanesena nepravda, kao Kolumbijcima protiv Brazila.

Takve, verujte, više pamte.

Hames Rodrigez igra na ovom prvenstvu.

Slika osma: Lucho

(©Reuters)

Dva gola Brazilu je u kvalifikacijama za Mundijal dao Luis Dijaz, svega nekoliko dana nakon što mu je otac oslobođen od kidnapera.

Malo je teško igrati protiv ekipe koja prođe takve stvari, što će na Svetskom prvenstvu 2026. brzo uvideti i Uzbekistan, i Kongo, i Portugal.

Tu poslednju utakmicu – u top 5 na prvenstvu, i možda jedan od najboljih mečeva na kojima nije bilo golova u ovoj kalendarskoj godini – Kolumbija nije pobedila, samo što jeste pobedila.

Dominirala je, plesala je, mučila je Evropljane, i baš se dobro zabavila, pred žutim tribinama na Hard roku. Jedino Aleksandar Gligorić, pamte to u Majamiju, nije bio obučen u tu boju…

Baš je rabljen taj izraz “dark horse”, i nekima baš ne pristaje, ali ne zbog manjka kvaliteta. Oh, Kolumbijci Nestora Lorenca to imaju, Lućo je možda predvodnik ekipe, ali tu je i Hames za ispis sa igranke, tu je Lerma koji igra čudesnu sezonu, i Gustavo Puerta i Davinson Sančez, kao sjajni primeri onih igrača koji uvek daju više u dresu nacionalnog tima.

Ne pristaje, jer nekako je glupo reći Kolumbijcima da su bilo šta iz mraka.

Znaju oni suviše dobro šta je mrak.

Večeras imaju Ganu, i ako prođu Afrikance, imaće još jedan korak do Argentine, selekcije što im je na produžetke uzela finale Kopa Amerike. Selekcije zemlje iz koje dolazi njihov selektor.

Nekima to zvuči kao zid. Drugi bi verovatno, tako se priča u domovini, rekli da je to račun koji dolazi na naplatu.

Trećima bi se pred očima smenjivale, kao u nekom dobrom filmu, sve ove slike, od Eskobara do Eskobara, od Jašina do Luisa Dijaza.

I ona najveća, o gradu punom zlata.