Pecina fudbalska katedra na kojoj su gostovali Čelsi, PSŽ, Argentina, Real, Engleska… Sada je tome kraj

Kako je izgledao boravak Čelsija i Boke kod vas? Da li su bili pristupačni?
”Sa Bokom je bilo korektno, mada su nas prilično ograničili. Uveli su striktna pravila oko toga šta smemo da gledamo, koliko možemo da budemo prisutni i šta smemo da snimamo, tako da je to bilo malo lošije iskustvo. Ali, zato Čelsi... Trener Enco Mareska je dozvolio meni, mojim pomoćnicima i našim igračima da budemo sa njima na terenu usred ogromnog i važnog takmičenja. Mi smo za njih realno bili potpuni anonimusi, a proveli smo dane prateći svaki njihov trening, pokret, družeći se u teretani, sedeći na kafi i pričajući o fudbalu. Dozvolili su nam da snimamo sve vežbe telefonima i kamerama”.  

Šta ti je iz tih razgovora i posmatranja Mareske ostalo najupečatljivije? Kako radi trener tog kalibra?
“Najupečatljivije mi je što on vodi apsolutno svaki deo treninga! Mareska ima ogromnu grupu  pomoćnika iza sebe, među kojima je i Vili Kabaljero. Oni postave i organizuju trening, ali Mareska diktira sve. Od uvodnog zagrevanja, preko rondo 'ševe', poseda lopte, taktičkog uigravanja linija tima, pa sve do prekida i završnice. Svaki segment drži pod komandom, osim teretane. To mi je upalo u oči jer smo pre dve godine ovde ugostili reprezentaciju Argentine, a to je bila potpuno drugačija filozofija”.

Kako radi Lionel Skaloni?
“Skaloni bukvalno reč nije progovorio tokom celog treninga! Nije vodio apsolutno ništa. Ni zagrevanje, ni ševu, ni taktiku, ni završnicu. Sve su radili njegovi pomoćnici Pablo Aimar, Valter Samuel… Skaloni je samo šetao oko terena, posmatrao sa distance, a kada se trening završio, istrčao je par krugova za sebe i to je bilo to. Dva vrhunska trenera, a dva potpuno suprotna pristupa radu. Sa druge strane, sa stručnim štabom reprezentacije Kolumbije smo sedeli kod nas u kancelariji, gledali meč za treće mesto Kopa Americe, jeli njihovu tradicionalnu hranu i družili se. Čak smo u sali igrali košarku sa Hamesom Rodrigezom. To su stvari i iskustva koja nigde ne možete da kupite i koja našem programu na Beriju daju neprocenjivu vrednost”.

Bili ste talični Čelsiju…
“Prve dve nedelje turnira su proveli u Filadelfiji i želeli su promenu sredine pred nokaut fazu. Mareska je doveo ceo tim, ali i sve njihove porodice ovde u Majami. Plan je bio: Ako pobede, ostaju kod nas. Ako izgube, pakuju se za London. Pobedili su, vratili se na još par dana, prošli u polufinale... Tek pred samu završnicu, pošto su se polufinale i finale igrali gore u Nju Džerziju, otišli su na sever. Porodice svih igrača su non-stop bile sa nama na terenu, čak smo jedan trening radili svi zajedno napolju. Fenomenalna atmosfera”.

BELINGEM, SAKA, MADUEKE… ALI VRHUNSKE EKIPE NEĆE NA VEŠTAČKU TRAVU

Moramo da se vratimo na Argentinu… I Lionela Mesija. Kada takav čovek kroči na tvoj teren, koliki je to bauk? Kakve specijalne zahteve ima najveći?
“Iskreno, i ja sam se naslušao raznih priča o tome kako Mesi ima 'brdo' specijalnih zahteva. Tokom Kopa Amerika sam imao priliku da radim na stadionu i gledam protokole. Kada stižu druge reprezentacije, sve je manje-više opušteno, ljudi mogu da prolaze kroz hodnike. Ali, kada ulazi Argentina, obezbeđenje pravi živu ogradu, tunel u kojem je čak i nama koji radimo tamo strogo ograničeno i zabranjeno kretanje. Zato sam mislio da će biti potpuni bauk kada nam dođu na kampus. Međutim, momci su došli neverovatno rasterećeni i opušteni. Moj pomoćnik i ja smo ih sačekali, a oni su ispali maksimalni profesionalci i drugari. Dali su nam kompletan pristup svemu. Mesi prva dva dana uopšte nije trenirao na terenu, radio je oporavak. Sedeo je dole u onoj našoj fizio-sali, potpuno prirodan čovek. Kada bi se završio trening, supruga Antonela bi kolima došla ovde da ga pokupi. Momci su bili potpuno opušteni, mi smo im naručivali taksi kada negde žele da idu… Sa Emilijanom 'Dibuom' Martinezom smo igrali basket. Čovek nam je prišao, tražio košarkašku loptu i krenuo da pika basket sa nama. Ludačka energija, proveli smo se fenomenalno sa njima”.

Kako to uopšte ide da oni biraju vas i kako ste se uopšte pozicionirali da dođu kod vas? Pretpostavljam da to donosi i zaradu pored tih bogatih iskustava…
“Da, donosi novac. U poslednje dve godine od saradnje sa FIFA i i KOMNEBOL i njihova dva takmičenja (Kopa Amerika i SP za klubove) smo uspeli da zaradimo oko pola miliona dolara. Oni su zbog specifičnosti američkog tržišta i rigoroznih zahteva za trening kampove praktično bili primorani da plate ozbiljan novac”.

Koliko od te cifre ide direktno na račun tvog fudbalskog tima za razvoj programa?
“Direktno na naš račun ne ide ništa jer stvari ovde ne funkcionišu tako… Ali, naravno, uspostavljen je sistem po kojem imamo otvoren račun kod uprave fakulteta. Pošto smo doneli toliki novac, šta god nam zatreba za ekipu u poslednje dve godine – mi tražimo i oni nam to odmah odobre. Nemamo fiksni procenat tipa 'zaradili smo pola miliona, pa je nama pripalo sto hiljada', već nam kroz opremu, logistiku i uslove vraćaju sve nazad”.

Međutim, trenutno na kampusu ne vidimo nikoga. Kako to da u jeku tolike fudbalske groznice nemate nijednu ekipu na terenima?
“Nažalost, ušli smo u potpuno novi, veliki infrastrukturni projekat i trenutno postavljamo veštačku travu. Baš u februaru nas je kontaktirao Fudbalski savez Španije. Hteli su da im Beri bude zvanična baza na SP. Predstavnici Real Madrida su bili kod nas prošle godine, pošto je Real bio naš gost još tokom leta 2018. ili 2019. godine. Svi ti ljudi u fudbalskom svetu su povezani, Špancima se naš kampus fenomenalno svideo i dobili smo preporuku iz prve ruke. Ali, mi smo već ušli u radove, raskopali teren, menjamo kompletan objekat i pravimo ogromnu površinu, tako da nismo imali bazične uslove da ih ugostimo”.

Odbiti reprezentaciju Španije zvuči suludo…
“FIFA plaća između 15.000 i 20.000 dolara po danu za trenažne procese svake reprezentacije koja boravi u Americi. Plus renta koju plaćaju Savezi. Ipak, čelnici fakulteta nisu želeli da menjaju dugoročne planove. U saradnji sa jednom lokalnom srednjom školom krenuli smo u projekat vredan čak 20.000.000 dolara. Uprava se odlučila za tu brzu, veliku investiciju koja će nam pokriti sve površine veštačkom travom i stvoriti uslove za neke druge komercijalne stvari. Po mom ličnom mišljenju, ta sporija varijanta gde smo godinama zarađivali od prirodne trave i vrhunskih ekipa je bila fenomenalna opcija, ali ja nisam jedini koji odlučuje”.

Da li to u prevodu znači i definitivan kraj dolaska atraktivnih svetskih ekipa? Vrhunski profesionalci uglavnom beže od veštačke podloge?
“Nažalost, da. Osim ako se u međuvremenu nešto drastično ne promeni, mi smo kao koledž izgubili mogućnost da budemo domaćini najvećim svetskim reprezentacijama i klubovima na tom nivou. Videli ste i sami bejzbol teren, to je i dalje ogromna, prelepa travnata površina na kojoj postoje uslovi da se radi, ali isključivo na nekom individualnom nivou gde igrač dođe sam za sebe. Što se tiče velikih timskih sistema, ta vrata su za sada zatvorena”.

Imate i individualne posete?
“U poslednjih par godina redovno nam na pripreme dolaze MLS ekipe, a sa njima i gomila profesionalaca. Pre samo dve nedelje na kampusu smo imali Bukaja Saku, Eberečija Ezea i Nonija Maduekea. Oni su dobili malo duži odmor jer su igrali finale Lige šampiona. Dok je reprezentacija Engleske već bila stacionirana u Tampi, njih trojica su došli kod nas u Majami na par dana. Malo da se provedu, ali i da se spreme za Svetsko prvenstvo. Radili su sa nama nekoliko dana i tek onda se pridružili ostatku reprezentacije. Prošle godine nam je tu bio Džud Belingem, Džek Harison nam dolazi stalno, kao i Markos Akunja, defanzivac Argentine koji je tu svake godine”.

Zbog čega su te zvedze pored luksuznih kompleksa u Americi birale baš Beri?
“Ključ je u tome što ih fenomenalno ugostimo, na onaj naš, topli način. Imao sam priliku da sa američkom reprezentacijom obilazim razne kampove i mesta za trening. Tamo je sve vrhunski profesionalno, ali nekako hladno. Mi ljude dočekujemo raširenih ruku. Kolumbijce smo, primera radi, sačekali sa poslužavnicima punim njihove tradicionalne hrane i kafe. Kod nas se osećaju maksimalno bezbedno i opušteno. Okolina je mirna, kraj je sjajan i nema mase koja ih davi. Sami znate pod kolikim su oni pritiskom, koliko im je kamera stalno u licu i koliko ih vuku za rukav. Kada dođu kod nas, oni bukvalno prodišu. Imaju vrhunske uslove za rad, vrhunsku struku, naše kondicione trenere koji su cenjeni i potpuni mir”.

PREVELIKA OGRANIČENJA OGROMAN PROBLEM

Sada ćeš moći potpuno da se posvetiš ekipi koju treniraš… Otkud ti ovde uopšte?
“U SAD sam već punih 18 godina. Sve je krenulo kada je moja Mladost iz Apatina izgubila sponzorstvo Apatinske pivare. U tom trenutku, na nagovor našeg poznatog trenera, profesora Miljana Grbovića, odlučio sam da krenem na ovaj put. Njegov sin je tada odlazio za Ameriku, uputio me je u celu priču i prelomio sam. Imao sam opcije da potpišem novi ugovor u Srbiji ili da dođem ovde. S obzirom na sva dešavanja na našim prostorima, Amerika je delovala kao najbolja opcija. Moj otac je uvek želeo da završim fakultet, pa je ovo bio idealan kompromis”.

Kako je izgledao početak?
“Došao sam 2008. godine u Zapadnu Virdžiniju. Mala država, mali grad, mali fakultet i u tom trenutku – najlošija ekipa u Americi. Sezonu pre mog dolaska izgubili su bukvalno svaku utakmicu. Krenuli smo sa samog dna. Već prva godina je bila korektna, a 2009. smo uzeli šampionsku titulu posle mnogo godina, gde sam dobio i neke individualne nagrade. To mi je otvorilo vrata da pređem u Džeksonvil, u Diviziju 1, što je najviši nivo univerzitetskog fudbala u SAD. Tamo sam igrao dve godine i diplomirao. Cilj mi je bio da igram u MLS-u, ali liga je tada bila mnogo manja, kao i niže lige. Poklopile su se povrede, problemi sa papirima i 2012. godine krećem da radim kao trener”.

Gde?
“Prvo u Zapadnoj Virdžiniji u Diviziji 2. Tamo sam proveo 10 fenomenalnih godina: pet godina u Diviziji 2, pet godina u Diviziji 1 kao pomoćnik sa istim glavnim trenerom. Napravili smo istorijski uspeh, uzeli smo titule šampiona Amerike na oba fakulteta! Ta titula nacionalnog prvaka iz 2021. godine mi je lansirala karijeru i pre četiri godine sam završio ovde u Majamiju, na Beriju”.

Kakav je zapravo sportski rejting Beri univerziteta i gde je fudbal u toj priči?
“Beri je prepoznatljiv u tenisu i odbojci, a fudbal je odmah tu iza njih. Glavni trener tenisa je Izraelac, glavni trener odbojke je Rus, a glavni trener fudbalskog programa sam ja – Srbin. Svi šefovi struke za najuspešnije sportove smo iz tog istočnog dela Evrope, držimo se i guramo ove programe na nacionalni nivo. Rejting nam zavisi od sezone do sezone, od toga dokle stignemo u plej-ofu jer kod nas nema klasične tabele sa bodovima, sve se rešava u nokaut fazi”.

Iz ugla evropskog fudbala, kakav je zapravo kvalitet tog univerzitetskog fudbala u Americi?
“Prema mom četrnaestogodišnjem trenerskom iskustvu, to je jedna od najboljih U23 liga na svetu.  Uslovi su vrhunski, talenta ima na pretek, treneri su odlični. Međutim, postoji jedan ogroman problem. Organizacija koja vodi univerzitetski sport (NCAA) postavlja previše ograničenja. Limitiran je broj sati koliko smeš da treniraš nedeljno, broj dana, broj utakmica u prolećnoj sezoni... Da nema tih administrativnih kočnica, sa uslovima rada koje imamo – od terena, preko teretana i vrhunskih fizio-sala – pravili bismo daleko više profesionalnih igrača svake godine. Srećom, pravila se menjaju i sezona će od sledeće godine konačno trajati i na jesen i na proleće. Liga je neverovatno internacionalna, ima gomilu stranih trenera i igrača, i tu možete videti bukvalno sve taktičke stilove i kontinente na jednom mestu”.

Ako zvanična sezona traje samo tri meseca u toku jeseni, šta ti momci rade ostatak godine? Kako održavaju formu?
“To je specifičan sistem. Imaju zimski raspust od sredine decembra do sredine januara kada svi idu kući i tada se bukvalno ništa ne radi. Na proleće se vraćaju i imaju pravo na samo dva meseca treninga i svega pet utakmica! To traje do kraja aprila. Nakon toga, većina momaka odlazi da igra letnje amaterske lige širom Amerike da bi skupili 15 do 25 utakmica tokom maja, juna i jula. Tamo igraju besplatno, uglavnom za smeštaj i hranu, kako bi ostali u tonusu. U avgustu se vraćaju na bazične pripreme i krajem meseca kreće glavna jesenja sezona gde odigramo između 15 i 30 utakmica do decembra”.

STUDIRAŠ I IGRAŠ FUDBAL ZA 60.000 DO 100.000 DOLARA

Koliko vam novonastale MLS akademije kvare posao i uzimaju talentovanu decu?
“Trenutno su nam ogromna konkurencija, pogotovo od kada su organizovali 'MLS Next' ligu, što je praktično njihova U23 liga. Dosta mladih igrača sada svesno bira da preskoči fakultet i obrazovanje. Odlaze u te akademije u nadi da će preko drugog tima lakše dobaciti do prvog tima MLS franšize. Tu gubimo strašno puno kvalitetnog, domaćeg američkog talenta. Srećom, mi na Beriju i dalje imamo sjajnu skauting mrežu i opciju da dovodimo vrhunske igrače iz inostranstva, što nas drži u samom vrhu”.

Košarkaški koledž u SAD je odavno magnet za naše mlade igrače. Kakva je situacija sa fudbalom, ima li tu napretka i promena na vidiku?
“Mislim da ima. Američki fudbalski savez se konačno ozbiljno uključio u priču. Pokušavaju da isprate njihove tradicionalne sportove koji svake godine na univerzitetskom nivou proizvode fenomenalne sportiste za NFL i NBA. Konačno su prepoznali da ta koledž fudbalska liga može da bude vrhunska kolevka i baza gde se stvaraju igrači za MLS, ali i za strano tržište”.

Najavljene su velike izmene u sistemu takmičenja. Šta se konkretno menja?
“Menjaju se pravila. Sezona i MLS-a i koledža se od 2027. godine transformiše. Sledećeg proleća MLS će imati takozvanu 'sprint sezonu', gde će igrati samo timovi sa Istočne obale jedni protiv drugih, i Zapadna obala među sobom. To će trajati od februara do kraja maja. Nakon toga se ide na letnju pauzu, kao i u ostatku fudbalskog sveta, a u avgustu kreće puna sezona. Ista situacija biće i na koledžu. To će drastično približiti univezitetski fudbal internacionalnim standardima. Sezone će biti duže, imaćemo mnogo više prostora za rad tokom nedelje i za samu pripremu utakmica”.

Finansije na koledžima su ranije bile striktno amaterske, a sada svedočimo potpunom zaokretu?
“Nova pravila oko finansiranja su sve promenila. Ranije univerziteti nisu smeli da plaćaju igrače, a sada su dobili mogućnost da plate bilo kog fudbalera kojeg žele da dovedu. Sa te strane, koledž sport je postao potpuno profesionalan. Finansije u fudbalu su nešto manje nego u američkom fudbalu ili košarci, ali na pojedinim fakultetima igrači su jako dobro plaćeni”.

O kakvim ciframa je reč?
"Neko ko studira i igra fudbal može da zaradi između 60.000 i 100.000 dolara godišnje To može direktno da se poredi sa platama u našim klubovima iz Superlige Srbije, a verovatno je i više nego što zarađuje većina ekipa u našem prvenstvu. Zato cela ova priča postaje izuzetno primamljiva sportistima sa naših prostora”.

PRE MESIJA – KARTE ZA DOLAR I 2.000 LJUDI; POSLE MESIJA – BAR 150 DOLARA I 25.000 NAVIJAČA

Primećuješ li veći odziv fudbalera iz Srbije i veće interesovanje za dolazak preko okeana?
“U globalu, interesovanje je konstantno visoko. Ja sam još 2019. godine organizovao jedan 'showcase' u Beogradu gde smo imali oko 30 zainteresovanih igrača, a njih desetak je završilo ovde. Jedan od njih, Aleksandar Vuković, danas igra u USL Championship-u, što je druga liga Amerike. On je prošao taj ‘showcase’, završio na junior koledžu godinu-dve, pa prešao u Diviziju 1. Na kraju je došao na univerzitet Maršal gde sam radio kao pomoćni trener, igrao finale nacionalnog prvenstva i bio draftovan od strane Sporting Kanzas Sitija i Real Solt Lejka. Vratio se posle na univerzitet Djuk još godinu dana i evo ga sad u Finiksu. Ranije je Beograd bio glavni, tamo je priča najpoznatija i sportisti najviše znaju o ovome. U manjim gradovima ljudi nisu bili toliko upoznati, ali sada se to menja zahvaljujući društvenim mrežama. Stalno nam se javljaju momci iz cele Srbije – iz Leskovca, Niša, Kragujevca, Novog Sada, Subotice... Svi pokazuju ogroman interes da dođu”.

Koliko je dolazak Lea Mesija na Floridu pojačao ovdašnji interes za fudbal?
“Što se tiče Majamija, situacija je fenomenalna. Ovde sam već četiri godine i imao sam priliku da gledam poslednju utakmicu Inter Majamija protiv Kolumbusa pre nego što je Mesi stigao. Karte su koštale bukvalno jedan dolar, a na stadionu je bilo jedva 2.000 ljudi. Mesi je došao sledeće nedelje i stadion od 25.000 mesta je bio krcat! Morali su da montiraju i nove, dodatne tribine oko stadiona. Cene karata su odmah skočile na 300, 400, 500 dolara. Cele te sezone, pa i sledeće, stadion je bio konstantno rasprodat, a ulaznice su se kretale između 150 i 300 dolara za svaki meč. Majami je postao centar fudbala u SAD”.

Kako to izgleda uživo na tribinama?
“To je totalna ‘Mesimanija’. Oko 80 odsto dresova na stadionu i u gradu su Mesijevi, sva deca ih nose. Meni se kao fudbalskom radniku redovno dešava bizarna situacija: odem na utakmicu da profesionalno pratim igru, ali u jednom trenutku ne mogu ništa da vidim jer Mesi ustane da se zagreva. Istog trenutka ceo stadion ustaje sa telefonima da ga slika, šeta pored terena, a ljude uopšte ne zanima što neko iza njih pokušava da gleda meč. Potpuno ludilo, ali nama koji radimo u ovoj industriji to donosi neverovatne benefite”.

Sada je u fokusu Mundijal. Cene karata na stadionima su prešle sve granice…
“Platežna moć Amerikanaca, ali i stranaca koji žive ovde, ogromna je. Zato ljudi bez problema plaćaju cene karata koje su, po meni, potpuno neobjašnjive. Imam prijatelje koji su davali po 700, 800 dolara, pa i više, za samo jednu kartu. Njihova logika je jasna: 'Ovo je iskustvo jednom u životu. Ne planiram da idem u Španiju, Maroko ili Saudijsku Arabiju na naredna prvenstva i u redu mi je da platim 1.000 dolara'. Meni sa naših prostora je cifra od 1.000 dolara za kartu nezamisliva, ali ovde je to realnost”.

Da li se fudbalska groznica oseti i među onim Amerikancima koji tradicionalno prate samo bejzbol, NFL ili košarku?
“Apsolutno. Majami jeste specifičan jer ima ogromnu latino zajednicu koja živi za fudbal, ali euforija je zahvatila i ostale. Imam prijatelje koji čitav život rade u bejzbolu ili drugim američkim sportovima, sa kojima nikada u životu nisam progovorio reč o fudbalu. Sada mi ti isti ljudi šalju video snimke sa stadiona, navijaju za reprezentaciju SAD, stalno pitaju 'da li pobeđujemo' i pitaju me za mišljenje”.

Koliki je krajnji domet ovog mundijalskog talasa u Americi?
“Amerikanci obožavaju pobednike. Navikli su da njihove selekcije dominiraju u košarci i drugim sportovima. Što duže njihova fudbalska reprezentacija bude pobeđivala i išla dalje, euforija će biti srazmerno veća. Ako Amerika dogura do ozbiljne nokaut faze, do četvrtfinala ili polufinala, svi će zaboraviti i na skupe karte i na organizacione mane. To će biti istorijski vetar u leđa za razvoj fudbala u ovoj zemlji”, završava Peca Ivanović.