Ispovest mundijalske ikone: O Džabulaniju i Južnoj Africi 2010, fudbalskoj lozi i propuštenim snovima

Ko bi mogao da zaboravi igre Dijega Forlana sa Svetskog prvenstva 2010. godine. Peti u trci za Zlatnu loptu te godine, ubojiti urugvajski golgeter ugostio je novinare francuskog Ekipa u svom domu kako bi podelio sećanja na svoje podvige i fudbalska putovanja.

U Urugvaju je život sladak, a gostoprimstvo i zen-stanje uzdignuti su na nivo religije među 3.500.000 duša koje naseljavaju ovu zemlju, stisnutu između argentinskog i brazilskog džina. Na adresi Dijega Forlana, u Karasku, otmenom kvartu prestonice Montevidea, iznenađenja nema, njegova supruga otvara vrata, obaveštava goste da je Dijego trenutno odsutan i poziva ih da ga sačekaju na terasi.

Kada je bivši golgeter Urusa (36 golova na 112 utakmica) stigao nekoliko minuta kasnije, prvo pitanje bilo je upućeno za njegovo zdravlje. Krajem prošle godine pošteno se ugruvao tokom jedne amaterske utakmice sa ekipom "The British Schools" iz Montevidea.
"To mi se nikada nije desilo dok sam bio profesionalac. Tokom jednog duela loše sam pao i nisam mogao pravilno da dišem. Polomio sam tri rebra sopstvenom rukom i imao mali pneumotoraks. Ali, već dvadeset pet dana kasnije ponovo sam igrao. Imali smo finale i postali smo šampioni!“

Ponovo u punoj formi, "Čača“ (47 godina), nadimak koji je dobio po veštici iz jednog crtanog filma, deli svoj život između vođenja svog kluba Durazno, strasti prema tenisu i svoja četiri mališana. Na dnu dvorišta, na malom terenu sa veštačkom travom na kom igra fudbal sa svoja tri sina, mreže su pune raznih lopti čuvenog brenda sa tri pruge.

Nedostaje samo ona koja ga je šesnaest godina ranije u Južnoj Africi lansirala u drugu dimenziju. „Evo je!“, uzviknuo je Dijego Forlan nakon kraće potrage po svom imanju, pošto je ponovo pronašao Džabulani blizu parilje (veliki tradicionalni roštilj na kome se peče meso u Urugvaju). To je lopta kojom je mučio toliko golmana, postigavši pet golova, jedan lepši od drugog, tokom Svetskog prvenstva 2010. godine.

Legenda kaže da je njegov sponzor poslao loptu plavokosom golgeteru pre svih ostalih kako bi naučio da ukroti ovaj model, toliko kritikovan zbog svojih lepršavih i nepredvidivih trajektorija.
"To je laž, dobio sam je u isto vreme kad i svi ostali“, ispravlja najbolji igrač i najbolji strelac (koji je delio titulu sa Tomasom Milerom, Davidom Viljom i Veslijem Snajderom) tog prvenstva u Južnoj Africi. "To je bio savršen Mundijal... Dobro, savršen bi značio da smo stigli do finala i pobedili. Osećao sam se dobro, imao sam 31 godinu, tek sam bio osvojio Ligu Evrope sa Atletiko Madridom, proživljavao sam idiličan lični i profesionalni trenutak. I imali smo fantastičnu grupu momaka"

Zajedno sa Luisom Suarezom i Edinsonom Kavanijem, Forlan je vratio Urugvaj na mapu svetskog fudbala, šezdeset godina nakon druge zvezde osvojene na Marakani.
"Godine 2018. ponovo sam sreo Ćavija, protiv koga sam često igrao u La Ligi, tokom Svetskog prvenstva u Rusiji, i prva stvar koju mi je rekao bila je: "Sreća vaša pa nismo igrali finale (koje je Španija dobila protiv Holandije sa 1-0 posle produžetaka) protiv vas... To je bio udarac nožem u srce, jer, iako su Španci bili u neverovatnom periodu, to je potvrdilo da smo mogli da ih stavimo u ozbiljan problem.“

Ovaj bivši učenik Francuske škole u Montevijeu (dve godine u ranoj mladosti) mogao je, međutim, da ima potpuno drugačiji životni put, sa Francuskom kao polaznom tačkom.
"Tokom zime 1996. godine otišao sam na probu u Nansi zahvaljujući prijatelju mog oca, Karlosu Kurbelu, koji je tamo igrao sa Platinijem. Ostao sam dva meseca u trening centru, koji se nalazio usred šume (de Hej). Laslo Bolonji, trener, i čelnici kluba želeli su da me zadrže, ali imao sam samo 16 godina i nisam bio spreman. Ipak, to iskustvo mi je pomoglo da postanem svestan težine ovog posla: disciplina, udaljenost od porodice i zemlje...“

Zbog toga ne žali ni za čim, ima samo lepe uspomene.
"Delio sam sobu sa jednim mladim Marokancem. Godinama kasnije, dok sedim na klupi sa Mančester Junajtedom protiv Fulama, vidim ga kako prolazi ispred mene i kažem sebi: 'Ja ovog poznajem.' Bio je to Abdeslam Uadu. Na kraju smo se pozdravili i bili smo srećni jedan zbog drugog što smo uspeli da zaigramo u Premijer ligi.“

Ponikao u Penjarolu, pa u Danubiju, dva prestižna urugvajska kluba, sin Pabla Forlana i unuk Huan Karlosa Koraca (obojica bivši profesionalci) izgradiće svoje ime sa druge strane reke Rio de la Plata, u Buenos Ajresu.
"U Urugvaju sam za sve bio 'sin onog fudbalera. Takođe se govorilo da mi, pošto potičem iz dobre porodice, fudbal nije potreban za život i zbog toga su me pomalo diskriminisali. Osećao sam da neću dobiti pravu priliku, čak i ako imam kvalitet. Zato sam krenuo od nule, na mestu gde me neće suditi po mom prezimenu".

Mladi Urugvajac debitovao je za Independijente u oktobru 1998. godine pod vođstvom legendarnog Sezara Luisa Menotija, 66 godina nakon svog dede po majci, bivšeg grubog odbrambenog igrača, kakav je bio i njegov otac. Sva trojica su osvojila Kopa Ameriku, najstariji trofej na planeti. Njegov deda dva puta kao selektor Urugvaja: 1959, a zatim i 1967. godine, ovog puta sa Dijegovim ocem u timu. Dijego će ih oponašati 2011. godine sa poslednjom zlatnom generacijom urugvajskog fudbala.
"Mi smo jedina porodica na svetu koja je osvojila četiri Kopa Amerike kroz tri generacije“, ističe bivši napadač, koji je pratio svog oca na zalasku njegove karijere u Defensor Sportingu, početkom 1980-ih.

Usledile su selidbe u Saudijsku Arabiju i Sao Paulo, pošto je njegov otac postao trener, pre konačnog povratka kući.
"Kod kuće se disao fudbal“, seća se Forlan. "Često smo išli na stadion, organizovali asado (roštilj) sa bivšim igračima, a velike zvezde su ponekad dolazile kod nas kući.“

Godine 1987. imao je priliku da sretne neke od najvećih legendi fudbalske igre, povodom Kopa Pele (poznate kao Svetsko prvenstvo za veterane), organizovane na jugu Brazila oko samog Kralja fudbala.
"Upoznao sam Pelea, Rivelinja, Đanija Riveru, Gerda Milera... Svi smo bili smešteni u istom hotelu. Zamislite šta je to značilo za mene, kao dete, da budem usred svih tih legendi!“

Takođe je paralelno igrao tenis i išlo mu je veoma dobro, do te mere da je morao da donese tešku odluku.
"Obožavao sam taj sport, trenirao sam pet puta nedeljno, ali kada bi se takmičenja poklopila u isto vreme, uvek bih birao fudbal“, uverava on. „Nemoguće je znati da li bih postao veliki teniser.“

Godine 1991. njegova sestra je doživela tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je ostala delimično paralisana, dok je njen dečko izgubio život. Dijego Maradona i bivši južnoamerički igrači tada su organizovali humanitarni meč kako bi pomogli porodici Forlan.
"Pričalo se da sam izabrao fudbal kako bih finansijski izdržavao svoju sestru. Naravno da sam želeo da joj pomognem, ali postao sam fudbaler zato što sam to voleo, a ne zato što sam dao neko obećanje.“

Nakon što je pokazao sav svoj talenat u prvenstvu Argentine, angažovao ga je Mančester Junajted, koji je uspeo da pretekne Midlzbro tokom zimskog prelaznog roka 2002. godine. U senci Ruda van Nistelroja, isticao se povremeno (98 nastupa i 17 golova tokom dve i po sezone).
"To je bio najbolji tim na svetu. Tamo su bili Dejvid Bekam, Roj Kin, Van Nistelroj, Loran Blan, Huan Sebastijan Veron, Paul Skols... Bio je to šok za mene kada sam potpisao tamo.“

Više od dve decenije nakon njegovog odlaska, navijači Crvenih đavola i dalje ponekad pevaju čuvene stihove: „He came from Uruguay and made the Scousers cry“ („Stigao je iz Urugvaja i rasplakao Skauzere“), u znak sećanja na odlučujući dvostruki pogodak protiv Liverpula (2-1, 1. decembra 2002. na Enfildu).
"To je ponos. S obzirom na sve velike igrače koji su prošli kroz Junajted, činjenica da ta pesma i dalje postoji je čudesna.“

Osvajač Premijer lige, FA kupa i Komjuniti Šilda, potom je sedam godina rešetao mreže pod španskim suncem, prvo u Viljarealu, a potom u Atletiko Madridu.
"Sa grupom koju smo tada imali u Viljarealu, postavili smo prve kamene temeljce da izgradimo ono što je klub danas, njegovu reputaciju i prestiž.“

Predvođen Manuelom Pelegrinijem, klub je zauzeo iznenađujuće treće mesto u La Ligi 2005. godine, a sledeće godine stigao do polufinala Lige šampiona, zadivivši Evropu.
"Osećam otprilike isto što i sa reprezentacijom na Mundijalu 2010. godine“, poverava se dvostruki dobitnik evropske Zlatne kopačke (2005. i 2009. godine). "Stići do polufinala takvog turnira je prosto fantastično. Ali, kada si tako blizu, uvek ostaje taj mali bol, pitaš se šta bi se desilo da si igrao finale (na stadionu Stad de Frans). Pogotovo što znamo da je Barsa bila svesna da možemo da joj napravimo probleme. To su stvari o kojima radije ne razmišljam...“

Dijego Forlan ovde misli na promašeni penal svog prijatelja Huana Romana Rikelmea protiv Arsenala (0-0; 0-1 u prvom meču) u poslednjem minutu, koji je mogao da odvede Žutu podmornicu u produžetke.

Nekoliko meseci ranije, dok je Viljareal igrao protiv Lila (0-0) u grupnoj fazi na stadionu u Sen Deniju (stadion Metropol nije bio licenciran od strane UEFA), trener Viljareala je prorekao da će se tamo vratiti na kraju sezone kako bi se borili za evropsku titulu.

Godine 2010. postigao je pet golova u poslednjih pet utakmica Lige Evrope, koju su osvojili protiv Fulama (2-1 posle produžetaka), uključujući i dva gola u samom finalu. Te godine završio je na petom mestu u izboru za Zlatnu loptu, iza neprikosnovenog trija iz Barselone (Mesi, Inijesta, Ćavi) i Veslija Snajdera.