INTERVJU – Niki Budalić: Bekam želi više klub nego franšizu; “Operacija Mesi” počela 2019.

Za dvadesetak dana američke turneje smo videli i upoznali naše ljude koji rade u različitim strukturama fudbala u SAD. Od amatera, preko fudbalskih škola i univerziteta do MLS lige. Uglavnom se bave trenerskom strukom i svako od njih je imao svoje poglede na razvoj i kvalitet fudbala u Americi. Do dolaska u SAD nismo ni znali za neke od njih i bilo je lepo čuti njihove priče i fudbalska razmišljanja.

Ima naših ljudi na raznim pozicijama u tamošnjem „sokeru“, a ima ih i na onom baš najvišem nivou. U klubu koji je trenutno najpopularniji i najbitniji u SAD. I to na baš ozbiljnoj poziciji.

Nikola Niki Budalić je visokorangirani funkcioner u Inter Majamiju i čovek koji je tu od samih početaka u viziji Dejvida Bekama i njegovih partnera. Trenutno je na poziciji potpredsednika fudbalskih operacija.

Rekli su nam da retko ko ima njegov broj i da ćemo teško doći do njega, bez obzira na „-ić“ i pominjanje Srbije. Prati ga imidž surovog profesionalca koji ne voli mnogo da priča i da se pojavljuje u javnosti. Nekim kanalima i poznanstvima smo uspeli da stupimo u kontakt sa njim i kad nas je proverio, pristao je na intervju za Mozzart Sport.

Ko je zapravo Nikola Budalić?
„Rođen sam i odrastao u srpskoj porodici Torontu. Otac mi je Milan Budalić iz hercegovačkog mesta Nevesinje. Imigrirao je u Kanadu 70-ih godina prošlog veka i tamo upoznao moju majku Lenucu koja je rumunskog porekla iz Banata. Velika smo porodica i ima nas još u Kanadi gde sam počeo sa fudbalom. Posle toga sam igrao na koledžu, pa u Evropi i vratio se u Kanadu gde sam završio igračku karijeru“.

Asocijacija na Toronto i fudbal su Beli orlovi.
„Ne sećam ih se kao dete, ali kada sam se vratio iz Evrope oni su igrali kanadsku ligu i odigrao sam nekoliko sezona za njih“.

Pre toga si osetio i evropski fudbal…
„Uvek mi je bio san da zaigram u Evropi i tako sam stigao u Skandinaviju gde sam igrao u norveškim i švedskim klubovima. Pre odlaska u Švedsku, a potom i u Norvešku, odigrao sam jednu sezonu u Torontu, u tadašnjem USL-u, što je u tom momentu bio najviši fudbalski nivo u Kanadi. Skandinavija mi je dala neprocenjivo evropsko iskustvo. Hteo sam i ranije da odem, ali nisam mogao zbog škole i nekih povreda. Tek kada sam završio školu, dobio sam priliku da se oprobam u evropskom fudbalu“.

Znači da vam je školovanje bilo prilično bitno?
„Četiri godine sam proveo na univerzitetu 'Džejms Medison' u Virdžiniji i tamo stekao diplomu, a onda sam u Kanadi završio master. Kada odrastate u Kanadi, svesni ste da nemate baš previše fudbalskih prilika i zato u podsvesti uvek morate da imate plan 'B'. Šta raditi nakon karijere? Zato sam se nakon Evrope vratio u Kanadu i završio master poslovne administracije (MBA) na univerzitetu 'Vilfrid Lorijer'. To obrazovanje mi je kasnije otvorilo mnoga vrata“.

Na kraju ste spojili biznis i fudbal…
„Upravo posle nastupa za Bele Orlove počeo sam polako da se okrećem drugim stvarima van terena. Prvi korak je bio rad u jednoj agenciji, odnosno menadžerskoj kompaniji. Moj prvi posao bio je konsultantske prirode. Radio sam kao konsultant za različite klubove u okviru MLS-a i USL-a. To me je brzo uvelo u poslove sa igračima, skauting i mnoge druge aspekte fudbalskog biznisa van samog igranja. Bio sam i pomoćni trener na koledžu nekoliko godina. To mi je izuzetno pomoglo da razumem kako razmišljaju treneri i kako funkcioniše taj segment rada, ali sam rano shvatio da trenerski posao nije nešto čime želim da se bavim na duže staze“.

Šta je bio prvi veliki korak?
„Dobio sam fenomenalnu priliku da uđem u uži menadžment Orlando Sitija. Prvo sam postavljen na funkciju pomoćnika, a ubrzo posle toga postao sam i generalni menadžer kluba. To je bila ogromna odgovornost, ali ujedno i neverovatna prilika za mene i moju porodicu da iz prve ruke savladam sve segmente vođenja jednog velikog kluba“.

Kada kažete da ste bili generalni menadžer Orlanda, šta je tačno bio vaš glavni posao i po čemu se to razlikuje od rukovodeće strukture u evropskom fudbalu?
„Moja uloga je bila da kompletno nadgledam sve fudbalske operacije. To znači da sam ja bio taj koji dovodi igrače, vodi kompletno skauting odeljenje, kontroliše budžete i zapošljava osoblje. Pod mojom direktnom nadležnošću bio je prvi tim, ali i ženski tim, druga ekipa, kao i kompletna klupska akademija“.

To zvuči kao mešavina klasičnog sportskog direktora i generalnog menadžera u NBA ligi?
„Upravo tako. Dok su klubovi još bili manji i dok MLS liga nije ovoliko napredovala, imali ste tog generalnog menadžera koji vodi apsolutno sve sportske operacije. Kako je liga rasla i postajala sofisticiranija, tako su i uloge počele da se dele jer je obim posla prosto eksplodirao. Danas većina MLS klubova ima predsednike fudbalskih operacija, sportske direktore, tehničke direktore... Svaki klub je različit, ali slično je kao u Engleskoj gde imate podelu na izvršnog, sportskog i tehničkog direktora. Dok sam bio u Orlandu, sve te uloge su se slivale u jednu fotelju“.

Zvuči kao rudarski posao?
„Bilo je izuzetno naporno, ali i neprocenjivo korisno za razumevanje fudbalskog biznisa. Što bi ovde rekli, to je bio 'skok u duboku vodu'. Odmah te bace u vatru i radiš gomilu zadataka za koje možda u tom trenutku nemaš prethodnog iskustva. Tek smo bili ušli u MLS ligu i bili smo na početku procesa. Imao sam mnogo teških izazova, ali kada pogledam unazad, shvatam da je to bila sjajna škola. MLS je mnogo porasla poslednjih godina“.

Kako vidite uspon fudbala u Americi?
„MLS je prosto eksplodirao! Liga je neverovatno porasla u poslednjih 20 godina, ali ovo što se desilo u proteklih deset godina je čista ekspanzija. Sve je podignuto na nivo najmoćnijih sportskih franšiza na svetu i ponosan sam što sam deo tog sistema”.

Kako ste došli u Inter Majami?
„Krajem 2018. godine sam završio misiju u Orlandu. Prethodni generalni menadžer Orlanda je prešao u Majami na poziciju sportskog direktora u momentu kada se ta franšiza tek rađala. Pozvao me je da mu se pridružim kao direktor fudbalskih operacija i tako je počela moja priča na jugu Floride, pre nego što je i osnovan prvi tim Inter Majamija“.

Napustili ste stabilan, organizovan MLS klub kao što je Orlando i ušli u potpuno novu priču. Da li je to bio preveliki rizik?
„Ne bih rekao rizik, već izazov. Kada smo stigli na početku 2019. godine – nismo imali ništa. Inter Majami u tom trenutku nije imao stadion, nismo imali trening centar, nismo imali akademiju, niti jednog registrovanog fudbalera... Bukvalno, nula na papiru. Počeli smo sve ispočetka, sa ledine. Znali smo da pravimo nešto veliko, kao što je i svet fudbala znao ponajviše zbog Dejvida Bekama koji je stajao iza toga. Izgraditi takav mehanizam od nule, koji će nekoliko godina kasnije dočekati Lionela Mesija i postati globalni fenomen, to je priča koja se doživljava jednom u karijeri“.

Da li je bilo straha kada ste ulazili u projekat koji u tom trenutku nema ni stadion ni trening centar?
„Iskreno, ne. Moj rad u Orlandu se u tom periodu završavao i predočena mi je prilika da radim u klubu koji je od samog starta imao zaista velike, planetarne ambicije. Naravno, danas čitav svet zna za Inter Majami zbog Lea Mesija, ali u to vreme – sve se vrtelo oko Dejvida Bekama. On je bio ta pokretačka snaga“.

Možete li da nam pojasnite tu famoznu vlasničku strukturu Inter Majamija? Često se misli da je Bekam jedini gazda?
„Dejvid Bekam je zapravo samo jedan od vlasnika. Cela priča je krenula od toga što je Bekam, još u vreme kada je igrao u MLS-u, imao jedinstvenu klauzulu u ugovoru koja mu omogućava da pokrene sopstvenu franšizu. Njegova velika želja i ambicija bila je da to uradi upravo ovde, u Majamiju. Na samom početku, u priču je ušao sa dva partnera“.

Ko su bili ti ljudi i ko danas zapravo upravlja klubom?
„Prvi je bio Marselo Klaure, koji je posle dve godine otišao iz kluba. On inače poseduje Bolivar u Boliviji, a u međuvremenu se pridružio City Football Group i sada je predsednik Njujork Sitija. Druga dva partnera, koji su danas uz Bekama glavni vlasnici, su braća Horhe i Hose Mas. Oni su rođeni i odrasli ovde u Majamiju, izuzetno su moćni i imaju neverovatne veze u poslovnom svetu Floride. Tako da su danas ključni vlasnici njih trojica: braća Mas i Bekam“.

Kakav je bio prvi utisak kada ste došli na intervju za posao u klub Dejvida Bekama?
„Naravno, upoznao sam Dejvida, kao i ostale vlasnike. Mi na dnevnom nivou radimo izuzetno blisko sa njima na apsolutno svim klupskim inicijativama. Od same izgradnje stadiona, preko podizanja trening centra iz temelja, pa sve do regrutacije igrača i krojenja budžeta. Komunikacija sa njima je redovna i direktna“.

Bekam ima reputaciju čoveka koji ima smisla za biznis. Kakav je kada se ugase reflektori i kada se priča o fudbalu?
„On je neverovatno prizeman čovek. Svestan sam da u očima javnosti ima tu glamuroznu reputaciju i on zaista jeste globalna superzvezda, ali u poslu i živom kontaktu je izuzetno skroman i radan. On je, pre svega, fudbalski čovek. Istinski voli fudbal, potpuno ga razume i živi za njega. Sa druge strane, savršeno pliva u biznisu. Ta kombinacija fudbalske strasti i poslovnog intelekta je ono što ga čini jedinstvenim vođom“.

Šta je ono najupečatljivije što ste osetili u tim prvim razgovorima sa Dejvidom Bekamom?
“Najjači utisak je definitivno njegova čista ljubav prema fudbalu. Mnogi igrači kada završe karijeru odmah pređu na biznis i posmatraju sve kroz brojke. On je pre svega fudbalski čovek i voli samu igru. Ima u sebi taj poseban osećaj igranja u gigantima kakvi su Mančester junajted i Real Madrid. Taj osećaj ‘pripadnosti klubu', želeo je da prekopira ovde u Majamiju. To je pakleno teško uraditi od nule u Americi”.

Zbog čega je to tako komplikovano na američkom tlu?
“Zato što ovde imate franšize – u košarci, fudbalu, hokeju. MLS klubovi u startu nisu nastajali niti su se razvijali na način na koji su rasli klubovi kao što su Crvena zvezda ili Partizan, sa tom vrstom tradicije i organske baze. Pretvoriti franšizu u pravi fudbalski klub bio je Dejvidov najveći cilj i nešto čemu je od početka težio”.

Koji je bio najteži zadatak u tim prvim mesecima života Inter Majamija?
“Količina organizacije i administracije je bila ogromna. Kao što rekoh, nismo imali trening centar… Tako je većina našeg posla na početku bila vezana za rad sa arhitektama, pregovore sa gradom, dobavljačima i građevinskim kompanijama kako bismo uopšte podigli objekte. Paralelno sa tim, morate da skautirate igrače i pokrećete akademiju od nule. Zaposlili smo odjednom 15 omladinskih trenera i direktora, išli među lokalnu zajednicu, sastajali se sa lokalnim klubovima i decom... Sve se radilo od nule, odjednom i u neverovatno kratkom roku”.

Kako je izgledao vaš opis posla na samom početku?
„Prvo sam bio direktor fudbalskih operacija i na početku je moj posao bio – sve! U sportskom sektoru smo bili samo nas trojica: tehnički direktor, sportski direktor i ja. Nas trojica smo, zajedno sa vlasnicima, morali lično da zaposlimo svakog omladinskog trenera, svakog administratora, fizioterapeuta, lekara, ekonoma... Birali smo trenere prvog i drugog tima, pa sve do osoblja u kuhinji i šefova kuvara. Bio je to veliki posao. Sve je pokrenuo Pol Mekdonau, čovek koji me je i doveo u Majami, a koji je danas predsednik i izvršni direktor USL-a (druge lige u SAD). Posle njega je došao Kris Henderson, izuzetno iskusan sportski direktor, bivši američki reprezentativac koji je sa Sijetlom osvajao šampionate. Od njega sam upijao znanje o samom MLS sistemu i međunarodnoj sceni“.

Danas je u vašem klubu predsednik fudbalskih operacija Raul Sanljehi, čovek koji je od 2008. do 2017. godine u Barseloni većinu tog vremena proveo kao direktor fudbala, a kasnije je tri godine bio direktor Arsenala. Ogromno ime u svetu fudbala…
„On je došao kao predsednik fudbalskih operacija 2024. Proveo je sa nama skoro dve godine i sada mu ističe ugovor, a od njega smo dobili ono neprocenjivo kulturološko i organizaciono iskustvo koje u Americi nemamo priliku da vidimo. Tu je i naš trenutni tehnički i sportski direktor Alberto Marero, čovek iz sistema Atletiko Madrida, koji je vodio njihov klub Atletiko San Luis. Kada ste okruženi takvim fudbalskim ljudima, konstantno učite“.

Više od svih dolazaka je odjenkuo jedan igrački. Naravno, potpis Lea Mesija za Inter Majami. Kada se u stranim medijima čitali dok se lomilo između stotina miliona iz Saudijske Arabije i emotivnog povratka u Barselonu, Majami je delovao kao autsajder u kojeg niko ne veruje. Da li ste vi u klubu znali šta se sprema?
“Klub je od prvog dana, od samog proglašenja franšize, imao jasnu ambiciju vlasnika – dovesti najbolje igrače na svetu i napraviti globalnu fudbalsku destinaciju. Potraga za Mesijem je počela odmah! Vlasnici – Dejvid Bekam i braća Mas – pokušavali su da regrutuju Mesija još od 2019. godine! Seme je posađeno tada, sa jasnom porukom da ćemo biti spremni kada se ukaže prava prilika”.

Znači, čitava operacija je bila strateški planirana godinama unazad?
“Apsolutno. Postoji mnogo intervjua i detalja na internetu koji danas potvrđuju taj proces regrutacije koji je trajao godinama. Mi smo u međuvremenu slali jasne poruke namere, dovodili smo zvezde poput Gonzala Iguaina i Bleza Matuidija, pokazujući svetu da želimo samo najbolje od najboljih. To je mentalitet naših vlasnika koji sanjaju samo o najvećim stvarima. Konstantno smo sanjali da će Mesi doći i pripremali se. Naš posao u kancelarijama je bio da sve pripremimo za taj trenutak, što je u MLS-u prilično komplikovano”.

Zbog čega je komplikovano? Objasnite nam ta striktna finansijska pravila Amerike?
“Pravila u našoj ligi su neverovatno rigorozna i specifična. Ne možete tek tako da dođete i potpišete koga hoćete i za koliki novac hoćete. Postoje 'salari kepovi', novac za alokaciju, a svaki klub ima pravo da potpiše samo tri takozvana 'određena igrača' (Designated Player) koji izlaze iz tog budžetskog okvira. Nemamo finansijskih ograničenja za ta tri mesta na rosteru. Ako imamo 200 miliona dolara na raspolaganju i želimo da ih damo jednom igraču – pravila nam to dozvoljavaju. Suštinska razlika između MLS-a i Saudijske Arabije je u tome što mi naše franšize vodimo striktno kao biznise. Svako plaćanje igrača mora da ima jasnu finansijsku i ekonomsku logiku”.

Kako se ta filozofija menjala kroz istoriju lige?
“Na samom početku uvođenja ovog pravila, klubovi su uglavnom dovodili zvezde koje su 'gađale' određeno mikrotržište. Primera radi, ako u Torontu živi velika italijanska zajednica, menadžment bi po svaku cenu tražio zvučno ime iz Italije kako bi podigao interesovanje i prodao karte. U poslednjih deset godina liga je toliko evoluirala da marketing više nije primaran. Cilj je dovesti najboljeg mogućeg igrača koji donosi prevagu na terenu, a ne samo na blagajni. Majami ima sreću što je bukvalno kapija Latinske Amerike, pa je dolazak Mesija ovde napravio dupli, kulturološki i fudbalski bum”.

Kao operativac koji zna koliko je teško dovesti i prosečnog igrača, šta ste pomislili kada su vlasnici rekli: ‘Idemo po Mesija’?
“U fudbalu je regrutacija uvek proces sa milion prepreka, nikada ništa nije jednostavno. Naravno da je to bio ogroman izazov. Što se tiče mog dela posla, morali smo konstantno da održavamo maksimalnu fleksibilnost kadra u okviru seleri kepa. Kad dovodite Mesija, posao tek počinje. Vi ne dovodite samo njega – morate oko njega da sklopite ekipu i dovedete igrače koji se idealno uklapaju u njegov stil igre. To je bio naš najveći izazov, dok su sam ugovor sa Leom direktno završavali vlasnici: Dejvid Bekam i braća Mas”.

Šta dolazak zvezde tog kalibra znači za klupsku logistiku, bezbednost i putovanja?
“Sve se promenilo iz korena. Bukvalno sve. Hoteli, način na koji letimo, protokoli, obezbeđenje... Danas naš operativni tim funkcioniše tako što takozvana 'avangarda' – grupa koja uključuje administratora, kuvare i šefove obezbeđenja – leti na odredište dan ili dva pre ekipe. Oni moraju lično da provere da li je sve na gostovanju pripremljeno tačno onako kako je ugovoreno. Planiranje putovanja počinje nedeljama unapred. Ključna stvar je da identifikujemo hotele koji mogu da garantuju da ekipa nigde neće ostati zaglavljena. Mi više ne možemo da uđemo u hotel kroz glavni ulaz. Uvek se koristi poseban, izolovan ulaz. Takođe, čitav sprat na kojem ekipa boravi mora da bude pod konstantnim obezbeđenjem i potpuno odsečen od ostatka hotela. To zahteva neverovatnu količinu truda i vremena”.

Tu je i Mesijev lični telohranitelj, čuveni Jasin Čueko, koji ga prati čak i duž aut-linije. Kakva je njegova uloga u vašem bezbednosnom sistemu?
“Njegova uloga je vrlo specifična – on je fokusiran isključivo i jedino na Lea Mesija. Sa druge strane, mi imamo kompletan bezbednosni tim koji vodi naš klupski potpredsednik za bezbednost. On je taj koji upravlja celokupnom operacijom, obezbeđuje tim, hotel, autobus i stadion, dok se čuveni telohranitelj brine za Leov lični prostor. To je savršeno uigran mehanizam koji nam omogućava da uprkos potpunom ludilu koje nas prati, ostanemo fokusirani na ono najvažnije – fudbal i pobede”.

Kada se Mesi pojavio na klupskim objektima, da li je u kancelarijama i na terenu vladao šok?
“U prvih nekoliko dana sve je delovalo potpuno nestvarno. Teško je bilo poverovati da je taj čovek tu, sa nama. Isto kao i Dejvid Bekam, Leo je apsolutno i potpuno opsednut fudbalom. Za njega postoji samo igra. Odmah je pokazao da je surovi profesionalac, a njegov uticaj na klub, a naročito na mlade igrače, bio je momentalan. Najveći benefit koji će Inter Majami imati od njega kada jednog dana ode jeste taj visoki standard koji je postavio – kako se trenira, kakva je želja i volja za pobedom. On je rođeni pobednik koji menja mentalni sklop cele lige”.

Da razbijemo onaj mit kako je Mesi talentovan, a Ronaldo radnik…
“Ne znam zašto ljudi imaju neke utiske o Mesiju da on ne trenira naporno. U praksi je potpuno drugačije. Mesi jezivo naporno radi! Izuzetno je fokusiran na svaki trening. Čim se završi rad na terenu, on ne ide kući, već satima brine o svom telu sa maserima i fizioterapeutima, a radi i gomilu dodatnih vežbi sa strane. Možda vizuelno ne izgleda kao Ronaldo, ali je stoprocentni profesionalac. Uz sve to, potpuno je skroman. Nema ni trunke ponašanja kakvo imaju neke druge superzvezde, izuzetno je pažljiv prema saigračima i osoblju. On nije došao u Ameriku samo da uzme novac, jer je na nekim drugim destinacijama mogao da zaradi neuporedivo više. Došao je da pobeđuje, da uživa sa porodicom kojoj Majami savršeno odgovara i da se kroz MLS spremi za Svetsko prvenstvo koje se igra ovde”.

Pominjete novac i ako se setimo vesti o ponudama iz Saudijske Arabije, to je bilo neuporedivo više od onoga što zarađuje vovde…
“Sto posto je tačno. Izabrao je Majami zbog uticaja na MLS ligu, zbog porodice i stiža života ovde. Mislim da kod njega novac nikada nije bio prioritet i da se foksuriao samo na njega. A verujem da je i Svetsko prvenstvo ovde imalo uticaja”.  

Kako uspevate da održite mir i privatnost od pritiska medija i navijača?
“Na početku je bilo baš teško, vladao je ogroman pritisak, svi su hteli da provire u kamp. Posle nekoliko meseci stvari su se slegle i sistem funkcioniše besprekorno. Imamo vrhunsko obezbeđenje unutar objekta i nikada nismo imali nijedan bezbednosni incident. Leo jednostavno dođe, odradi trening na maksimumu i ide kući. Kada sretne ljude unutar kampa, vrlo je otvoren, javi se, slika se, ali generalno ga svi puštaju da u miru radi svoj posao”.

Mesi je otvorio vrata za dolazak ostalih zvezda poput Serhija Busketsa, Đordija Albe, Luisa Suaresa, a tu je sada i Rodrigo de Pol. Kako uspevate da sve njih registrujete u ligi koja ima limitiran budžet i dozvoljava samo tri igrača van seleri kepa?
“To je težak posao i tu nastupa onaj deo operacija u koji sam ja direktno uključen. Za finansijski balans moraš biti jako fleksibilan. Da biste napravili prostor u platnom budžetu (seleri kepu) i prikupili sredstva za nove ugovore, morate da budete spremni da prodajete igrače. Mi smo u Inter Majamiju imali mnogo više tranzicija i rezova u rosteru nego što je to normalno i uobičajeno za MLS ligu. To nam je bio i ostao najveći izazov”.

Da li je vaša strategija da oko tih mega-zvezda napunite tim jeftinijim, neafirmisanim igračima kako biste preživeli klupske limite?
“Suština je u pronalaženju održive strategije. Kako izgraditi tim koji će biti maksimalna podrška Mesiju, a da istovremeno ostane finansijski dostupan i u okvirima pravila. Tu imamo tri ključna stuba. Prvi i najvažniji je naša akademija, gde smo bili izuzetno uspešni u razvoju i integraciji domaćih talenata u prvi tim. Drugi stub je koledž draft, odakle i dalje uspevamo da izvučemo kvalitetne i jeftine igrače. A treći stub je pronalaženje igrača koji su u velikom usponu karijere, a koji se uklapaju u jedno specifično pravilo..."

O kakvom pravilu je reč?
“To je takozvana 'U22 inicijativa', još jedno specijalno pravilo u MLS ligi za koje publika u Srbiji verovatno nikada nije čula. Pored tri “DP igrača” koji nemaju finansijska ograničenja, svaki klub ima pravo na još tri igrača u U22 kategoriji. Ako su mlađi od 22 godine, pravilo nam dozvoljava da platimo bilo koje transfer obeštećenje koju želimo! S druge strane, njihova plata je i dalje limitirana, ali mlađi igrači po pravilu na početku ne traže astronomski novac. Bili smo veoma agresivni sa tom vrstom akvizicija”.

Ko su najbolji primeri te strategije koja se isplatila?
“Pogledajte Dijega Gomeza. Taj momak, Paragvajac, počeo je kod nas, a sada je u Premijer ligi, u Brajtonu. Doveli smo i nekoliko ozbiljnih Argentinaca. Neki su se vratili kući, neki otišli u Evropu, poput Federika Redonda. Kao što rekoh, izuzetno smo agresivni na tom tržištu. Trenutno u ekipi imamo venecuelanskog reprezentativca Telaska Segoviju, tu je i Mateo Silveti, argentinski U20 reprezentativac koji je igrao na Svetskom prvenstvu prošle godine. Treći U22 igrač nam je David Ajala koji je došao iz Portlanda u kojem je bio jedan od ključnih igrača”.

Iz ugla bivšeg skauta, koje osobine igrač mora da poseduje da bi uspeo u ligi koja važi za fizički izuzetno zahtevnu?
“MLS je specifičan, jer nudi neverovatan širok spektar stilova igre. Imate timove koji igraju izuzetno direktno, fizički moćno i atletski. Sa druge strane, ima klubova koji su taktički besprekorno organizovani, kao i onih koji su tehnički orijentisani i teže ka posedu lopte. Sve zavisi od profila kluba i njegovih ciljeva. Ono što nas izdvaja jeste globalni diverzitet. Proverite ovaj podatak – mislim da imamo više različitih nacionalnosti koje igraju u ligi nego bilo koja druga liga na svetu. Imate po 70 ili 80 različitih nacija na terenima. Mi skautiramo globalno, nismo fokusirani samo na Evropu”.

Ipak, stiče se utisak da je Južna Amerika prva adresa na koju kucate?
“Za naš klub – 100 odsto! To je naš primarni fokus, što ima apsolutnog smisla kada pogledate naše tržište, kulturu i demografiju. MLS je ogroman, ima mnogo klubova u ligi koji uopšte nemaju fudbalere iz Južne Amerike”.

Da li ste nekada skautirali nekog srpskog fudbalera za MLS?
“Nisam direktno za Majami, ali jesam dok sam bio u Orlandu. Pokušali smo da angažujemo nekoliko igrača. Doduše, sećam se da smo 2017. godine iz Partizana doveli levog beka, Mohameda El Munira”.

Vi ste ga lično skautirali?
“Da, bio sam u Beogradu tri ili četiri puta zbog tog posla. Ako moram da budem potpuno iskren, najveći izazov koji sam imao tokom skautiranja srpskih fudbalera u tom periodu, oko 2016. i 2017. godine, bio je taj što oni najbolji nisu želeli da dođu u Ameriku”.

Zbog čega?
“Svi su želeli isključivo u Zapadnu Evropu. Da bi uopšte razmislili o dolasku u MLS, tražili bi dvostruko ili trostruko više novca nego što bi prihvatili da odu u Holandiju ili Belgiju. Jednostavno, tada su potcenjivali MLS ligu. Mislim da se taj utisak drastično promenio u poslednjih pet do deset godina, ali tada je to bio ozbiljan zid u pregovorima”.

Danas je situacija znatno drugačija, srpska kolonija u SAD se ozbiljno uvećala?
“Apsolutno, sada vidiš mnogo više srpskih igrača. Dejan Joveljić je verovatno najbolji primer mladog, vrhunskog napadača koji pravi razliku, iako je on išao zaobilaznim putem preko Nemačke. Petković je stigao direktno iz Čukaričkog u Šarlot, doduše tamo se nije najbolje snašao, pa možda nije idealan primer, ali to je taj profil”.

Najbolji primer je Đorđe Petrović?
“Tako je! Kupljen je za relativno mali novac i bio je fantastičan. To je bio jeftin posao za američke uslove”.

Šta bi onda bio Vaš savet za MLS klubove koji žele da kupuju u Srbiji?
“Ako bih morao da dam preporuku MLS timovima gde da gledaju u Srbiji, rekao bih im da je veoma teško skautirati i poslovati sa Crvenom zvezdom i Partizanom. Moja preporuka je: idite i gledajte manje klubove poput Vojvodine ili Čukaričkog koji iznova dokazuju sposobnost da razvijaju vrhunske igrače”.

Dobro poznajete naše igrače u SAD…
“To nam je posao! Znam za golmana Mićovića u Los Anđelesu, on je takođe stigao iz Čukaričkog. Ranko Veselinović je u Vankuveru, igrao je finale kupa protiv nas, bio je njihov najbolji defanzivac pre teške povrede zbog koje je pauzirao godinu dana. Lukić u Filadelfiji je baš, baš dobar. Tanasijević je upravo napustio Njujork Siti”…

Znači, znate bukvalno svakog srpskog fudbalera koji je kročio u ligu?
“Naravno. Kao što rekoh, to je moj posao i ništa ne prepuštam slučaju”, uz osmeh podvlači naš sagovornik.

Da li ste nastavili da prattite srpski fudbal i postoji li neki igrač iz Mozzart Bet Superlige za kojim žalite što ga niste doveli preko okeana?
“Vi sigurno bolje znate tu poslovnu stranu i kako to može da raste, ali ako pogledate većinu istočnoevropskih zemalja, pa čak i Italiju, da bi napravili sledeći korak moraju pod hitno da ulažu u infrastrukturu i stadione. Ne znam koliko je to realno u Srbiji sa trenutnom ekonomijom i načinom na koji se liga vodi, ali to je preduslov. Naravno, uvek ima igrača za koje pomislite: 'E, voleo bih da sam imao priliku da dovedem ovog momka'. Bilo je toliko dobrih fudbalera. U nekom periodu, Partizan je imao sjajnu grupu igrača. Išao sam uživo da ih gledam u Ligi Evrope protiv Jang Bojsa. Centralni defanzivci Mitrović i Miletić su mi bili posebno interesantni, ali imali su i mnogo mlađih u sistemu”.

Možete li da nam otkrijete neko ime iz te beležnice?
“Ne mogu tačno da se setim da li sam Strahinju Pavlovića tada zakačio u prvom ili u drugom timu Partizana, ali ta dvojica momaka... Oni su bili san. Mi smo tada često išli na utakmice B timova i drugih ekipa. Kako u Argentini i Srbiji, tako i u Engleskoj. Tražili smo momke koji imaju kvalitet, ali trenutno imaju problem sa minutažom u velikom klubu”.

To je bio način da zaobiđete finansijska ograničenja koja ste imali u ligi?
“Upravo tako. Ako ste igrač drugog tima u Partizanu i ne igrate, oni vas obično prodaju Vojvodini ili nekom drugorazrednom klubu u Evropi ili ako ste u mladom timu nekog premijerligaša, a ne možete da se probijete do prvog tima, pa birate između Čempionšipa i Lige 1... To su bili profili koje smo hvatali jer smo bili finansijski limitirani. Danas je situacija drugačija. Imamo ograničen broj internacionalnih mesta i sada tražimo “gotove” strance koji mogu odmah da uskoče u tim i budu ključni igrači. Neki MLS klubovi i dalje rade po starom modelu, ali naš klub više ne”.

Ako uporedimo ovaj današnji MLS sa onim od pre deset ili petnaest godina, razlika je očigledna. Danas imamo desetak klubova više, što automatski znači i oko 250 igrača više u sistemu. Da li je ta nagla ekspanzija razvodnila kvalitet ili je liga zapravo jača?
“Liga je mnogo, mnogo jača nego što je ikada bila! To uopšte nije uporedivo. Duplo je jača, ma trostruko! Da biste razumeli današnji MLS, morate da znate šta se desilo pre otprilike 15 ili 20 godina. Tada je liga uvela obavezu da svaki klub mora da pokrene svoju akademiju. Pre toga omladinska struktura nije postojala, imali ste samo lokalne klubove i koledž fudbal, pa se biralo odatle ili iz inostranstva. MLS je to presekao i naredio da svaki tim mora da ima najmanje dve omladinske selekcije (U16 i U18). Danas većina timova pokriva sve, od U5 do U20 kategorija”.

Koliko dece danas prođe kroz vaš sistem?
"Više i ne znam tačan broj jer ne nadgledam direktno akademiju, ali pre dve-tri godine imali smo preko 200 klinaca. Sada ih je sigurno mnogo više. Nekada smo u akademiji imali stručni štab od 25 ljudi, a danas tim broji između 40 i 50 trenera. Ta baza je promenila sve. Trebalo je da prođe jedna ili dve generacije, ali ti momci danas prave ozbiljnu razliku u prvom timu, idu u reprezentaciju, a onda i u Evropu. Pokrivamo prostor između SAD i Kanade, to je baza od 400.000.000 ljudi. To je velika teritorija, veličine čitave Evrope. Sledeća generacija će biti još bolja”.

Koji je sledeći veliki korak za MLS?
“Mislim da je najveći izazov “šuma” naših komplikovanih pravila. Moje mišljenje je da će ta pravila polako početi da se smanjuju i da nas manje ograničavaju u svakodnevnom funkcionisanju. Nije sve u novcu. Novac svakako pomaže, ali ključ je u infrastrukturi, akademijama i investicijama koje ulažemo u sve prateće stvari oko fudbala. To će imati najveći uticaj na dalji rast”.

Nalazimo se u godini Svetskog prvenstva na tlu Amerike. Koliko će ovaj Mundijal pomoći dodatnom lansiranju američkog fudbala u orbitu?
“Neverovatno mnogo. Ako pogledate unazad, Svetsko prvenstvo 1994. godine je bukvalno stvorilo MLS, jer liga pre toga nije ni postojala. Sada, kada ljudi i igrači iz celog sveta dođu ovde, biće ozbiljno iznenađeni. Kada vide kakve objekte imamo, kakve trening centre i kakav je ovde stil života... Naravno, svi znaju za američki način života, ali tek kada osete koliko je lepo živeti ovde i igrati fudbal u ovakvim uslovima, shvatiće koliki potencijal za rast imamo. Idemo još dalje”.

Kakvo je Vaše mišljenje o srpskom fudbalu? Pratite li reprezentaciju i da li vam je žao što se ekipa nije palsirala na SP?
“Pratim, naravno, i jeste šteta. Propuštene su neke ozbiljne prilike tokom kvalifikacija i prethodnih velikih takmičenja. Jednostavno se nisu poklopile kockice. Ako gledamo iz naše perspektive, mi ovde imamo izuzetno pozitivno mišljenje o Veljku Paunoviću. Čovek je bio neverovatno uspešan u MLS-u sa Čikagom, a onda je napravio sjajne rezultate i u Meksiku. Ako mene pitate, ja bih bio ozbiljan optimista kada bi on dobio priliku da vodi nacionalni tim Srbije u budućnosti. On je prava osoba za to”.

Za kraj, njegov bivši pomoćnik trenutno radi ozbiljan posao na klupi MLS ligaša…
“Marka Mitrovića poznajem još iz dana kada je bio pomoćnik u Čikagu. Posle je preuzeo U23 reprezentaciju SAD i olimpijski tim. Mnogo smo pričali o fudbalu i stvarima ovde. Mislim da je momak briljantan, fantastičan stručnjak! Siguran sam da će odraditi vrhunski posao u Nju Inglandu. Za strance je najvažnije da donesu dragoceno fudbalsko iskustvo iz Evrope ili Južne Amerike, ali je jednako važno da nauče da se prilagode specifičnom američkom sistemu. Marko je to uradio bolje od većine. Sjajan je u komunikaciji sa igračima, odlično sarađuje sa timovima u ligi, konstantno uči i mislim da će, uz svoje ogromno fudbalsko znanje, biti super uspešan”.

U tom trenutku Budaliću zvoni telefon, na ekranu se ispisuje jedno dobro poznato fudbalsko ime - Sanljehi.
“Uh, izvinite, Raul me zove, moram da se javim”.

I tu završavamo razgovor sa Nikijem kako ga zovu u Americi. Retko gde u svetskom fudbalu naši ljudi ili našeg porekla dobijaju privlegiju da rade na tako odgovornim pozicijama. Nikola Budalić sa 47 godina ima već iza sebe ozbiljnu karijeru i nalazi se u srcu najvećeg fudbalskog projekta u Sjedinjenim Američkim Državama zbog čega je vredelo čuti ga i saznati kako taj svet funkcioniše.