Zemlja porekla ili zemlja rođenja? Nina kaže: Previše poštujem i Srbiju i Francusku

Zemlja porekla ili zemlja rođenja, pitanje je sad? Pred Ninom Stojiljković je toliko puta ponavljana i pomalo izvedena nedoumica od hamletovskog čuvenog monologa „biti ili ne biti“. Upravo bi tim rečima i mogla da se opiše situacija u kojoj se još jednom nalazi rođena Parižanka sa srpskom trobojkom u srcu...

Pomešanih je emocija i neobičnih osećanja, ali silno motivisana zbog mogućnosti da debituje na Olimpijskim igrama i doživi pravu čar i draž Kubertenovog zadužbinarstva. Protivnik na premijeri (ponedeljak, 21.00 čas), verovatno najteži mogući – Srbija predvođena perjanicama trofejne generacije kakve su Maja Ognjenović i Tijana Bošković. Kucuno je čas da ova dama sa završetkom prezimena na „ić“ u dresu reprezentacije Francuske ponovo izađe na crtu šampionkama sveta kao svojevrsni izazivač na početku akcione i avanturističke misije selektora Đovanija Gvidetija: U poteri za jedinom nedostajućom zlatnom medaljom.

„Velika mi je čast da igram protiv Srbije. Kao i uvek, može da se kaže da je neuobičajeno iskustvo, ali... Kada sam započela proces i čitav ciklus, nisam ni zamislila da mogu da igram protiv najbolje reprezentacije na svetu. Sada se došlo do toga da na svim takmičenjima redovno imam priliku da odmerim snage sa ekipom kakva je Srbija. Zabeležila pobedu ili poraz, u svakom slučaju sam na dobitku“, istakla je Nina Stojiljković za Mozzart Sport.

Kako je prvi međusobni meč „preživela“ pre pet godina na Evropskom prvenstvu u Holandiji, Poljskoj, Slovačkoj i Turskoj, doduše, sa značajno manjom ulogom u nacionalnom timu nego trenutno, svesna je da između sportskih selekcija njene dve omiljene države nema tajni. Delimična uvertira u kombinovanim sastavima napravljena je tokom ovogodišnje Lige nacija, a prava generalna proba na nedavno održanom pripremnom turniru u Mijelecu. Rezultat izjednačen – 1:1, kao vrsta podstreka pred novi okršaj u Parizu.

„Nismo baš uživale u poslednjim utakmicama. Čak je i konačan plasman, odnosno osvajanje četvrtog mesta u konkurenciji Srbije, Dominikanske Republike i Poljske potvrdio da nismo prikazale sjajno izdanje. Ponovo smo videle kako izgleda visok nivo igre protiv najboljih selekcija, praktično od prvog do poslednjeg poena. Naravno, treba i napomenuti da smo tada po prvi put bile u kompletnom sastavu. Prethodno smo u Ligi nacija, kao što je slučaj bio i sa ekipom Đovanija Gvidetija, dosta rotirale. Međutim, imale smo makar priliku da dosta naučimo iz svih tih mečeva“.

21.00: (9,00) Francuska – Srbija (1,03)

Želja za Nininim dokazivanjem na velikoj sceni, uz neskrivenu težnju da potencijalno zablista na francuskom podijumu, nikada nije bila upitna. Pozitivnu tremu davnih dana je prevazišla, čak i kada su pogledi usmereni ka Maji Ognjenović kao idolu iz mladosti. Na pomen legendarne odbojkašice reakcija uvek ista. Razoružavajući osmeh, reči hvale i sećanje na (možda) najlepši rođendanski poklon ikada. Naime, kapitenka nacionalnog tima Srbije je Stojiljkovićevoj pre tri leta na šampionatu Starog kontinenta lično donela dres sa autogramom, jer je čula samo dan ranije da bi je to i posebno obradovalo.

„Nisam očekivala, sve je predstavljalo iznenađenje! Ušla je devojka koja nam je bila vodič na Evropskom prvenstvu u Beogradu i rekla, između ostalog, da me Maja čeka. Pomislila sam tada kakva Maja, a onda sam izašla i shvatila da sam dobila neverovatan poklon. Osećala sam se počastvovano. Što se tiče igračkih kvaliteta, ona je na vrhu. Uvek možete da naučite nešto novo od svakog tehničara protiv kojeg igrate, mada nesumnjivo svaka od nas ima pečat i specifičan stil. Ognjenovićeva je favorit broj jedan zbog igre i karijere. Kada igram protiv nje, verovatno i ne obraćam toliko pažnju zbog fokusa. Međutim, kada napravi određeni potez, mogu samo da čestitam i skinem kapu, kako se to kaže u narodu“.

Zahvalna je na privilegiji i šansi da se nadmeće sa „sportskom umetnicom“ kakva je Maja. Njeno poreklo i koreni, imajući u vidu da je najveći deo porodice, izuzev roditelja, stacioniran u Nišu, stavljaju je u specifičnu poziciju i kada razmišlja da li je postojala dilema prilikom izbora reprezentacije i profesije.

„Imam previše poštovanja za obe nacije. Srbiju doživljavam kao zemlju odbojke, ali nikada nisam ni pomišljala da li bih mogla da budem deo nacionalnog tima. Opet, u Francuskoj sam odrasla, ta država je i dosta uložila u mene. Nisam se nikada baš pitala, nekako mi je uvek bio logičan sled. S druge strane, u mojoj porodici ne možeš da se ne baviš sportom. Mama (prim. aut. Natalija Bubanj) je bivša odbojkašica, tata (prim. aut. Zoran Stojiljković) nekadašnji rukometaš, brat Nikola je odabrao košarku, baba i deda imali su uspeha u atletici. Čak su i moji bratanci od osam i šest godina zaraženi sportom. Trenutno treniraju fudbal i plivanje, tako da nas očigledno nešto familijarno vuče ka toj branši“.

Prisetila se potom da se stalno vraća „svojoj drugoj otadžbini“. Svojevremeno su joj obaveze dozvoljavale i duži boravak na jugu naše države. Razvojem karijere prinuđena je da redukuje broj planiranih dolazaka, iako se trudi da što češće pronađe rupu u prebukiranom kalendaru.

„I dalje sam redovna u Srbiji! Trudim se da skoknem do Niša barem jednom u godinu dana. Pre nego što sam postala reprezentativka, a otprilike u periodu srednje škole, dolazila sam na svaka dva do tri meseca. Čim bi se ukazala neka mogućnosti zbog organizovanog raspusta, to bi značilo i novu posetu“.

Srpske odbojkašice i Novak Đoković osvajaju zlatne medalje – kvota 30,0

Zanimljivo je i da je, osim u Nišu, živela i u Beogradu. Glavni krivac ponovo je bila odbojka i angažman u Partizanu pre dve godine. Rado se seća iskustva iz tabora večitog rivala, bez obzira na to što je posle samo nekoliko meseci napustila crno-bele i krenula put Slovenije.

„Presrećna sam što sam uopšte imala priliku da provedem određeni period u Beogradu, bilo je prelepo. Mogla sam i da viđam porodicu, zaista sam se lepo osećala. Možda nisu uspele sve kockice da se slože i poklope, barem ako gledam isključivo sportsku stranu, ali uživala sam boraveći u srpskoj prestonici. Tokom sezone ukazala se i mogućnost da promenim klub. Pojačala sam ekipu Kalcita, pa sam na kraju i sezonu završila sa titulom“.

Pored porekla, za Srbiju je vezana i zbog životnog saputnika Alekse Bataka. Očekivano ili ne, ali i on je i te kako poznato ime u odbojkaškom sportu...

„Svaki put kada me ljudi pitaju kojim se sportom Aleksa bavi, a ja kažem odbojkom i da igra na poziciji tehničara, oni počinju da se smeju. Definitivno mi pomaže, jer nas dvoje živimo istim stilom profesionalnog sportiste. Čak je i on deo reprezentacije Srbije, ima želje i ambicije da napreduje. Uspevamo da pronađemo odgovarajući balans, iako kod nas nije samo reč o odbojci. Imamo i privatan život, druge teme, kao i postavljene ciljeve“.

Pri kraju razgovora, vratila se na Olimpijske igre. Kako i da bude drugačije kada ne može da sakrije uzbuđenje usled učešća na najznačajnijem takmičenju na planeti.

„Nekoliko godina sam željno iščekivala da konačno počnu, praktično od momenta kada sam i saznala da će biti održane u Parizu. Svesna sam i da sam imala puno sreće da baš država za koju igram dobije domaćinstvo. Muška odbojka je za razliku od ženske uvek bila značajna na evropskom i svetskom nivou. Ipak, Odbojkaški savez Francuske je organizaciju shvatio kao ozbiljan izazov u obe konkurencije“.

Objektivno sagledavši kvalitet i sastav A grupe u kojoj su, pored Srbije i Francuske, Sjedinjene Američke Države i Kina, tačno zna gde je trenutno mesto popularnih Trikolorki u poređenju sa aktuelnim, bivšim olimpijskim šampionkama i svetskim prvakinjama. Međutim, stremljenje ka određenim ambicijama je nekako podrazumevajuće, čak i onda kada je rasplet više nego očigledan.

„Svojevremeno smo se borile da ne ispadnemo iz Zlatne u Srebrnu ligu, a sada se dešava da igramo utakmice o kojima smo samo sanjale. Dakle, nema smisla da igramo, ukoliko ne mislimo da možemo nešto da uradimo. Činjenica je da smo najslabija reprezentacija u grupi, ali cilj nam je da budemo najbolja moguća verzija u datom trenutku. Znamo šta nam nedostaje, mada smo istovremeno i svesne svojih prednosti. Pokušavamo već nekoliko godina da rastemo kao ekipa i da nam mečevi sa jakim rivalkama posluže samo kao inspiracija. Došle smo u međuvremenu do kraja ciklusa. Videćemo da li naš nastup može da bude dovoljan za set, dva ili pobedu“, zaključila je Stojiljkovićeva.

Piše: Uroš Selenić