Za početak ciklusa – igra koja obećava, naziru se konture nove Srbije
Vreme čitanja: 6min | čet. 09.05.24. | 10:57
Orlovi se hrabro isprsili svetskoj supersili Španiji. Nikada nije dobro kada se izgubi, ali “minus 4” iz Lalina daje nadu da je čudo moguće u nedelju (17.00) u novosadskom SPENS-u
Novi početak. Put do Los Anđelesa i projektovanog cilja 2028. godine, plasmana na Olimpijske igre, povratak u Top 10 u Evropi i svetu posut je trnjem. Udarili su rukometaši Srbije u zid u Minhenu na Evropskom prvenstvu, ostali bez druge runde, bili poslednji u grupi u konkurenciji Mađarske, Islanda i Crne Gore i dobili ubedljivo najtežeg rivala na putu od Svetskog prvenstva naredne godine u Hrvatskoj, Danskoj i Norveškoj. Reset je bio neminovan. Otišao je Toni Đerona posle tri i po godine, ostao upamćen kao stručnjak sa najdužim mandatom na užarenoj klupi u ovom veku.
Izbor je pao na Borisa Rojevića, trofejnog stručnjaka Vojvodine koji iza sebe ima pet titula šampiona Srbije, 17 trofeja, između ostalih i onaj najvredniji u dosadašnjoj karijeri, evropski EHF kup. Vatreno krštenje, ne računajući zatvorene pripremne utakmice u poljskom Gdanjsku sredinom marta, nikad teže – dvomeč sa Španijom za odlazak na Svetsko prvenstvo.
Izabrane vesti
Orlovi su bili otpisani pre meča u Galiciji, i dalje su. I pored odlilčnog otpora, samo “minus 4” (28:32), malo ko veruje da će nova reprezentacija da sruši četu Đordija Ribere i nađe se u završnici planetarnog šampionata. Rojević je imao mnogo problema s povredama pre ovog okupljanja, ali naziru se konture nove reprezentacije.
Podmladio je novi selektor selekciju. Nema više iskusnijih Petra Đorđića i Ilije Abutovića, Nemanja Ilić je bio predviđen za ovu akciju, ali zbog povrede je doskorašnji kapiten izostavljen. Odrekao se Vrbašanin usluga Bogdana Radivojevića na desnom krilu, dao šansu povratniku Darku Đukiću, dok je Aleksa Tufegdžić izostao zbog povrede. Vraćeni su u nacionalni tim i Aleksa Kolaković i Milan Jovanović.
NOVA KRILA I KOS KAO PRVA HAUBICA ORLOVA
U odnosu na prvu postavu Srbije na prethodnim takmičenjima ostali su Lazar Kukić, Miloš Orbović, Dragan Pešmalbek i golman Dejan Milosavljev. Krila su nova, dok se Miloš Kos zacementirao kao prva opcija na levom beku.
Ono što je Toni Đerona nagovestio na Evropskom prvenstvu u Minhenu, ali sa dosta kompromisa, poštovanje starih zasluga, davanje šanse svima, Rojević bi trebalo u narednom periodu da “promeša” bekovsku poziciju, bitno promeni u odnosu na prethodna takmičenja.
Miloš Kos je “zakucan” kao lider novog talasa. Momak iz Kozarske Dubice je pokazao da može da uzme minute i na srednjem beku. Lazar Kukić je i dalje neprikosnoveni motor tima, naš najbolji srednji bek, ali fali mu “bekap”. To je trebalo da bude Stefan Dodić, ali Vranjanca dugo nema na terenu zbog povrede (jedva da je zaigrao ove sezone). Kos je pokazao da može da pomogne na deficitarnoj poziciji, a u budućnosti Kukićeva zamena mogao bi da bude i kapiten Partizana Nikola Zečević, koga nažalost zbog povrede nosa nije bilo za ovu akciju.
20.00: (4,40) Italija (9,00) Crna Gora (1,30)
MILAN JOVANOVIĆ – NAJVEĆI DOBITAK U LALINU
Rojević je u orbitu vratio Milana Jovanovića koji je pokazao da se vraća na veliku scenu posle duge pauze. Dobio je levi bek Metaloplastike prednost u odnosu na starosedeoca Uroša Borzaša. Njegovih 20-ak minuta u nastavku je verovatno i najveći dobitak meča u Lalinu. Iskusni Miloš Orbović uvek igra do poslednjeg atoma snage, uvek ostavi “srce na teren”, bio je sjajan u prvih 30 minuta. U nastavku se umorio, duboka zona je bila idealna za Uroša Kojadinovića. Desni bek Partizana, od naredne sezone francuskog Tuluza, i u Galiciji je pokazao da je igrač budućnosti, brzih promena pravca koji može da prođe i mnogo gabaritnije čuvare.
Izbor urednika
Bilo je kriznih situacija u nastavku, kada su Španci stigli na +5 – 25:20. Pretio je tada teži poraz i verovatno gubljenje i nade da je u Novom Sadu moguće čudo, ali je onda Rojević zaigrao sa tri brza beka, promenio Kosu poziciju, dok su Jovanović i Kojadinović pogocima u finišu ostavili aktivan rezultat pred revanš u SPENS-u.
U većem delu meča, Srbija je parirala domaćinu, nije dozvoljavala kontre i polukontre. Malo je falilo svežine u nastavku, kada nam je pre svega omaleno levo krilo Danijel Fernandez davao lake golove. Jasno je bilo da je plan u odbrani bilo da se ne puštaju krila. Jedan od najboljih na svetu, levoruki as Barselone, Aleiks Gomez Abeljo, nije se video u većem delu meča. Prvi šut mu je bio stativa, drugi mu je Milosavljev odbranio zicer. Nisu nam ni pivotmeni zadavali probleme. Negde je moralo da pukne. Pucali smo po sredini, nekada su bekovi imali mnogo prostora, a klasa braća Dujšebajev, Danijela i pre svega levorukog Aleksa, kao i i u finišu srednjeg bek francuskog Eksa Jana Tarafete, bili su tas na vagi za +4 Furije u prvih 60 minuta dvomeča.
FALILA KOJA ODBRANA VIŠE GOLMANA U NASTAVKU, ŽAL ZA ĐUKIĆEVIM ZICEROM
Falila nam je i koja više odbrana golmana. Milosavljev je bio sjajan u prvih 30 minuta, imao osam intervencija, nekoliko zicera sa šest metara. U nastavku je bio na vetrometini, nije uspevao da skine udarce sa distance raspucanh španskih bekova.
Šteta i zbog promašenog zicera Darka Đukića na -3 – 23:26 u 50. minutu, kada smo mogli da se vratimo u igru. Gonzalo Perez de Vargas i Rodrigo Korales su na kraju imali ukupno samo dve odbrane više od popularnog Bande, ali je većina bila u nastavku kada se lomilo.
Dragan Pešmalbek je iznudio četiri penala, ali se nije upisao u listu strelaca. Nedostajao je koji pogodak pivotmena Vesprema.
Svu u svemu, bolje od očekivanog je bilo vatreno krštenje nove selekcije. Šanse su veće nego pre prvog meča u Lalinu. Sada je na Novosađanima, ali i ostalim ljubiteljima rukometa u Srbiji da napune SPENS do poslednjeg meča, da bude grotlo 8.000 ljudi, da se napravi atmosfera koja bi mogla da sruši Furiju.
Videlo se da je Španija u grču, da nije to više reprezentancija koja je godinama bila osvajač medalja na velikim takmičenjima. Pre samo četiri godine je bila prvak Evrope, aktuelna bronzana selekcija sa Svetskog prvenstva i Olimpijskih igara u Tokiju. Nema Đordi Ribera mlade snage (to bi uskoro mogli da budu braća Cikuša), uglavnom su tu igrači sa 30+. Vratio je za ovu akciju veterane, Gedeona Gvardiolu koji u oktobru puni 40 godina, i defanzivnog specijalca Virana Morosa koji je ušao u petu deceniju života. Tu je i dalje gabaritni, tromi, ali uvek nezgodni 36-godišnji desni bek Nanta Horhe Makeda.
Orlovima odgovaraju ovakvi mečevi kada ima više dana odmora između utakmica. Najbolje partije ova generacija je pružila protiv Francuske u januaru 2021. godine u kvalifikacijama za EP na početku mandata Tonija Đerone i protiv Slovenije u proleće 2022. godine, u baražu za Svetsko prvenstvo 2023. godine u Poljskoj i Švedskoj.
Najvažnije je da momci veruju da je čudo moguće. Igra obećava. Mora, ipak, da se poklopi sve u Novom Sadu za tri dana, da golmani imaju koju odbranu više, da bekovi budu raspoloženi kao u Lalinu, da bude pogodak-dva više na crti i s krila i da prođe neka kontra i laki golovi. Potrebno je da i još neko iskoči realizatorski, kao na primer Lazar Kukić koji je poslednjih nedelja veoma efikasan u dresu Dinama iz Bukurešta.
-------------
Koji je tvoj navijački san?
Da li maštaš o tome da gledaš Real Madrid na Santjago Bernabeuu, Mančester Junajted na Old Trafordu ili možda Borusiju Dortmund na Vestfalenu?
Mozzart ti ovog proleća ispunjava želje.
-------------