Za istim stolom Kića, Moka, Sveti Nikola, Stane Karasi, Igor Milanović... Ulcinj je ponovo pobedio

Ulcinj je još jednom, četvrtu godinu zaredom, raširio ruke i uz poruke ljubavi i prijateljstva dočekao neke od najvećih asova iz bivše nam države.

Zagrljaji prijatelja i saigrača što se nisu videli po 20 ili 30 godina, druženje, anegdote, kulturni sadržaj, promocije knjiga i filmova. I sve pod parolom “Samo nam je ljubav potrebna”.

Sada već čuveni ulcinjski Mundijal prijateljstva, manifestacija jedinstvena na celoj planeti po svojoj sadržini i misiji, još jednom je pomerila granice.   

U istom gradu, za istom stolom: Dragan Kićanović, Igor Milanović, Ivan Gudelj, Moka Slavnić, Mijo Perunović, Ferid Zekoli, Lino Červar, Ivica Tucak, Veselin Vuković, Zoran Čutura, Željko Jerkov, Neđa Jovanović, Stanislav Karasi, Andro Knego, Peter Vilfan, Saša Obradović, Miroslav Đukić, Nikica Cukrov... Ali i neke od književnih i novinarskih vedeta, poput Sinana Gudževića ili Borisa Dežulovića.   

Ukupno blizu 400 učesnika čije bi olimpijske medelje, te one sa evropskih i svetskih šampionata, ukoliko bi se našle na jednom mestu, učinile da pozavidi i čuveni Fort Noks.

Idejni tvorac, pilastar i lučonoša cele priče - bivši košrakaš Pavle Penđonović, prisetio se kako je sve krenulo pre četiri godine...   

“Sve ovo nastalo je spontano, iz jedne pozitivne energije. Navijač sam splitskog Hajduka od rođenja, to sam od oca nasledio. U leto 2022. otišao sam da gledam utakmicu Hajduk - Viljareal sa prijateljem. Šetamo gradom, i ja mu kažem kako sam čuo da je o heroju mog detinjstva, Ivanu Gudelju, napisana knjiga, koju on promoviše po svim gradovima nekadašnje Juge. I tad predložim tom mom drugaru: ‘Ajde da vidimo koji su to uslovi, kako sve ide, da probamo da ga dovedemo u Ulcinj’. Jer ovde ima dosta navijača Hajduka, još iz šezdesetih i sedamdesetih godina... U svakom slučaju, nekako sam došao do njegovog broja i napisao mu jednu metarsku poruku. On se javi posle jedno pola sata, nađemo se u restoranu na Klisu, iznad Splita, i sve dogovorimo. Kaže, nema nikakvih uslova, nisam nikada bio u Ulcinju, deluje mi zanimljivo”, ispričao je Pavle Pepđonović za Mozzart Sport.  

Na pomen Gudeljevog imena Ulcinjani su bili oduševljeni...

”Meni ni na kraj pameti ne pada ništa ovome slično u tom trenutku. Ali kad sam došao i rekao na određenim adresama da bi Ivan Gudelj mogao da dođe, ljudi su skočili kao da sam kazao da Maradona dolazi. Gudelj?! Daj kod mene ćemo ribarsko veče, drugi kaže - kod mene ćemo ovo; treći opet nešto treće. I tad se kod mene javila neka ideja. Otišao sam još jednom do njega, ispričao mu sve i pitao ga da proba da animira još neke ljude iz svoje generacije, Vulića, Čelića, još nekog, da dođu i oni. Međutim, kaže on, teško će to ići. On se oženio po drugi put, nije ni na svadbi mogao da ih okupi. Ali mene je to držalo, osetio sam da bi moglo, i krenem da nabavljam brojeve telefona”...

Misija je bila sve samo ne laka.

“Prve dve godine ja sam kod svakog morao da odem kući, na noge. Jer kako ti telefonom to da objasniš, ljudi te ne znaju, nepoverljivi su... I onda kod Ringova i Stanojkovića u Skoplje, pa kod ovoga, kod onoga... Džajića sam na Marakani čekao dva-tri dana. Posle sam jeo pasulj s njim. Sve je išlo spontano. Iz čiste pozitivne energije. Kako? Evo verujte, ni ja ne znam da objasnim. Zašto? Iz ljubavi prema sportu, ljudima i druženju. Ovo nije paravan ni za šta, ovde nema politike, nema komercijale, samo podrška građana. Bez toga ne bi moglo. Pa nama su za prvi Mundijal ulcinjski ribari ulovili 500 kila ‘jesenke’ i poklonili. Ljudi daju svoje hotele na uslugu, restorane... Šta više da vam kažem. Nisam ja pijani milioner. Sve što ovde vidite, niko ništa ne naplaćuje. Ni jedan jedini cent. I tako, mic po mic, stvorila se veoma lepa klima koja je uz poruke poštovanja i mira dovela do toga da ovo izgleda kako danas izgleda”.    

Pavle Pepđonović

Tu je i mala lična satisfakcija...

”Kao što sam kazao, ja sam prve svega veliki ljubitelj sporta. Pazite, 2021. godine čekao sam Iku Buljana dva sata u restoranu u Lovranu da završi ručak sa suprugom, samo kako bih se slikao sa njim. E sad, možete da mislite šta je u mojoj glavi kad sam u narednih nekoliko godina sve te asove upoznao... Ne znam kakav sam bio čovek do tog prvog susreta sa Gudeljom, ali znam da sam posle ove četiri godine puno bolji”.  

Pavle Pepđonović se nada da bi u budućnosti deca mogla da budu nosioci ove prelepe priče.

“Sport je takav da ga možete konektovani za kulturu, turizam... Ovo je sada jedna ozbiljna infrastruktura. Možda da neki naredni Mundijal bude posvećen deci. Neka dečija Olimpijada da se organizuje. S ovim sada, ko ima energije, želje i talenta, može mnogo da uradi. Mislim da je najhumanije i najnormalnije okrenuti se deci. Mi ipak šaljemo poruku da deca treba da se okrenu sportu. Voleo bih još da kažem da smo uspeli da dođemo do kancelarije predsednika Uefe Čeferina. Imamo i neka obećanja da bi mogao da se pojavi naredne godine u Ulcinju. Mislim da ova manifestacije zaslužuje i tu vrstu časti”.  

Danas se malo toga uspešno može organizovati bez podrške lokalne samouprave. Ulcinjani su uspeli. I na to su posebno ponosni.

“Prosto je. Ja nemam nikakve političke ambicije, i ovo ne govorim zato što je politika nešto loše, nego svi ovi građani ne bi ovako svesrdno pomagali da su osetili da u ovome ima bilo kakve politike. Kroz tu politiku se braća zavadiše... Milsim da je ovo izlovan slučaj, u ovom gabaritu, a da je sačuvan od bilo kakvih loših uticaja”.     

Jugonostalgija je reč koja prilično nervira nadiruće turbo-nacionaliste. U Ulcinju nemaju problem s tom ‘klepanicom’.

“U ovom ‘loncu’ ima svega. Ima sigurno i jugonostalgije. Ali ima i onih što su rođeni devedesetih, ne pamte Jugoslaviju, ali su razumeli značaj. Jer ovo je i neka vrsta promocije grada. Ulcinj je uvek bio u zapećku, takav mu je geografski položaj. Imate ljudi sa severa Crne Gore što nikad nisu došli do Ulcinja. Tako da ugostitelji na neki način ulažu u budućnost kad nam izlaze u susret. To je neka vsta investicije. Zna se od čega ovaj narod ovde živi - turizam”.