Velaska ne zadovoljava samo srebro, a i Amerikanke imaju računicu za istoriju

Bliže se kraju odbojkaška takmičenja na Olimpijskim igrama u Parizu. Podeljena su odličja u muškom delu turnira, bič voleju... Ostala je još samo jedna nedoumica – ko će osvojiti zlato u konkurenciji dama i spustiti zavesu u Gradu svetlosti. Sjedinjene Američke Države se nadaju odbrani krune iz Tokija, dok Italijanke žele da nastave pisanje istorije (nedelja, 13.00).

Imala je Italija uspeha u prošlosti, osvajala je medalje na gotovo svim takmičenjima. Počevši od svetskih i evropskih prvenstava, zahvaljujući kojima je riznica bogatija za 11 odličja, preko Svetskog gran – prija, Svetskog kupa, Lige nacije, do Univerzijade i Mediteranskih igara. Među svim tim dostignućima stalno joj je izmicalo ono najznačajnije – olimpijsko bilo kojeg sjaja.

Kako je tek na Igrama u Sidneju 2000. godine debitovala na najvećoj sportskoj smotri na planeti, a potom i u kontinuitetu učestvovala na svim predstojećim, trebalo je da prođe skoro 25 leta da bi ostvarila postavljene ciljeve. Posustajala je nekada već u grupnoj fazi, kao što je bio slučaj u Australiji i Rio de Žaneiru (2016). Čak i kada bi uspevala da prebrine brige u preliminarnoj rundi, ispostavljalo bi se da ne može dalje od četvrtfinala (Atina – 2000, Peking – 2008, London – 2012, Tokio – 2021) i petog mesta u konačnom plasmanu.

Kada se činilo da je Italijanke neko „prokleo“, baš kao i Poljake koji su čekali skoro pola veka na prvu olimpijsku medalju od 1976, početkom novembra prošle godine napravljen je možda i krucijalan potez. Posle završetka mandata Davidea Macantija, koji je, između ostalog, obeležio i sukob sa pojedinim igračicama, u selektora je promovisan Hulio Velasko (72). Legendarni Argentinac, koji poseduje i italijanski pasoš maltene tri decenije, u karijeri je, računajući samo angažmane u nacionalnim timovima, „zgrabio“ neverovatnih 17 zlatnih medalja. A već u povratničkoj sezoni na klupi reprezentacije sa Apenina uspeo je ono što su i svi prethodnici želeli – da se Azurine nađu na olimpijskom pobedičkom podijumu.

OLIMPIJSKO FINALE, 13.00: (2,70) SAD - Italija (1,40)

Iako je već ispunio težnju Italijana, sigurno je da se neće zadovoljiti samo srebrom. Partije koje pružaju njegove izabranice daju mu i vrstu „nadmenosti“ da veruje da je sticanje vrednog zvanja u Parizu postalo uobičajeno i podrazumevajuće. Evropske prvakinje su na putu do finala izgubile samo set – još u prvom kolu grupne faze protiv Dominikanske Republike. Uspostavile su već tada dominaciju, pa su ubedljivo pobeđivale i Holandiju, Srbiju i Tursku (dva puta).

Superiornost uopšte nije iznenađujuća, pošto je za nadigravanje raspoložena Paola Egonu. Glavna zvezda reprezentacije odigrala je skoro savršen turnir, potvrdivši fantastičnu formu posle povratka u državni tim. Ubedljivo je vodeća na listi poenterki unutar svoje ekipe, a u ukupnom poretku bila bi i bolje plasirana od petog mesta da je Italija kojim slučajem na teži način stigla do završne borbe. Evidentno je da će ona i u finalu da bude preopterećena ogromnim brojem napada, kao i da bi trebalo da prikaže novu efikasnu partiju bez obzira na epilog. Ako želi da bude i pozitivan, verovatno će joj biti i neophodan makar skromni doprinos Mirijam Sile, blokera Sare Far i Ane Danezi, libera Monike de Đenaro i drugog primača Katerine Boseti.

Velika očekivanja imaju i Sjedinjene Američke Države. Namučile su se vladajuće šampionke tokom putešestvija do finala, ali su na kraju i čekirale kartu. Početak uopšte nije nagoveštao da su spremne da ponove i delimičan uspeh iz Tokija. Promenljive igre, česte oscilacije, mučenje protiv Francuskinja, bledo izdanje u prva dva seta sa Kineskinjama... Ništa nije ukazivalo na to da imaju bilo kakvu šansu za odbranu naslova. Povremeno su svrstavane i van glavnih kandidata za visok plasman. Sve se promenilo u nokaut rundi, došle su do optimalnog stanja. Sasvim dovoljnog ne samo da trijumfuju nad Poljskom, već i Brazilom.

Strategu Karču Kiraljiju najviše pogoduje i bolja igre u odnosu na premijerne utakmice. Do sada se umnogome oslanjao na duet Eni Druz – Ejveri Skiner, kao i tandem srednjih blokera Čijaka Ogbogu – Hejli Vašington. U polufinalu je dobio i potencijalno novu junakinju – primača servisa Ketrin Plamer (26 poena). Koliko svaka reprezentativka savršeno zna svoju ulogu, pokazuje i da je protiv južnoameričke selekcije koristio sve raspoložive opcije. Upravo je tako i Plamerova neočekivano odskočila, zasenivši i ubitačni kvartet. Ne bi bilo neobično da primeni isti recept, pa čestim izmenama i ovoga puta pokuša da pronađe rešenje za maestralne Italijanke.

Zanimljivo je i da Amerikanke imaju svoju računicu u pisanju istorije. Naime, odbranom zlata mogu da postanu tek četvrti nacionalni tim koji je dva puta u nizu bio najbolji na Olimpijskim igrama. Prethodno su to učinili samo Sovjetski Savez – 1968. i 1972, Kuba – 1992 i 1996. i Brazil 2008. i 2012. Žele i da nastave nisku odličja... Serija traje od Pekinga i Londona kada su oko vrata okačene srebrne medalje, dok su pre prestonice Japana dobacile i do bronze u Rio de Žaneiru.

S razlogom se Azurine proglašavaju favoritkinjama u Parizu, čak su bile i uspešnije tokom ovogodišnje Lige nacija. Zabeležile su dve pobede u isto toliko duela. Međutim, poslednja tri meča na Olimpijskim igrama u Tokiju, Riju i Pekingu pripala su Amerikankama. Tradicija je čudo, a Italijanke je dosadašnje iskustvo naučilo koliko je nekada i neophodno vremena da prođe kako bi bila srušena...

OLIMPIJSKI TURNIR ZA ODBOJKAŠICE – FINALE

Nedelja

13.00: (2,70) SAD - Italija (1,40)

Piše: Uroš SELENIĆ