Ugasi TV, prestani da kukaš i trči!

Ovo nije običan intervju sa junakom kojem kliče narod, iako je Fidipid u mitologiji zavredio status  heroja baš zato što je istrčao deonicu od 42,195 kilometara kako bi Atinu obavestio o pobedi nad Persijom. Ovde se ne odlučuje o sudbini nacije. Ovde nema slave, ni legende, ponajmanje novca. Ali ovo jeste ideja koja je bila i te kako sudbonosna za neke obične ljude. Ljude koje život nije mazio, ali i ljude koji nisu želeli da se pomire sa ulogom mučenika. Ovo je priča o životnom snu Dalibora Daničića i njegove "trkačke sekte", iako je to izraz sa kojim se on nikako neće saglasiti.

Većini je međutim neshvatljivo da neko svakog jutra ustaje iz kreveta sa jasnim ciljom – danas ću da pretrčim sto kilometara. sutra ću 150, prekosutra 200, a onda tamo negde 250 po upeklom suncu Sahare! Zašto bi se neko sa zdravim razumom prisiljavao na takve muke? Pa tu ne može biti zadovoljstva? Ni tu se Daničić neće složiti, iako se neće upinjati da ubedi druge da je njegov put jedini ispravan. Ali jeste njegov. I jeste put koji mu nije dozvolio da se po smrti oca u tinejdžerskim danima prepusti porocima.
"Kreneš da se saželjevaš, da sa pivom i cigaretom u rukama kukaš kako si jadan. A onda shvatiš da si zdrav i da te ništa ne sprečava da izađeš iz te uloge žrtve. Kod mene je to krenulo od nekog momenta kada je došlo do zasićenja trenutnim životom. Vidiš da sve ide ravnom linijom, a to nije život. Život ima uspona i padova, a ja sam imao potrebu da sebi potvrdim da nešto vredim", počinje Daničić intervju za MOZZART Sport.

Ta potreba je lagano prerasla u izvesni fanatizam koji ga je daleko odveo. Ili kako Dalibor to voli da kaže – zanesenost. Nekih šest ili sedam godina kasnije prvi maraton – posle kojeg se i sam pitao šta će mu sve to u životu – ostao je kao neka lepa uspomena. Pa i prvi ultramaraton od 12 sati. Pa i prva trka od 100 kilometara. Daničić, brat Dejan, prijatelj Jovica Spajić o kome smo već pisali, i ostatak zanesene družine koju ste možda primetili kako sa gumom vezanom za leđa trči uz neuređene strme staze Košutnjaka, svakog dana pomeraju granice. Sopstvene. Dokle tako?
"Nema kraja! Ne verujem ni da kraj dolazi sa smrću. Kako onda za života može da bude kraj? Panta rei. Sve teče. Meni je cilj bio maraton, to sam prošao, sad bih voleo da istrčim Spartak ultramaraton, neka 224 kilometara od Atine do Sparte, do spomenika Leonidi, želja mi je da pređem Alpe, Himalaje, da trčim na sve četiri kontinenta, da trčim preko Sahare, preko pustinja Gobi, Atakame, na Antarktiku (takozvana serija Četiri pustinje). Ali ne da sve to prođem sam. Nego da svi zajedno idemo na Mon Blan", kao iz topa odgovara Daničić.

I baš u toj poslednjoj rečenici možemo da primetimo i njegov odnos prema društvenoj zajednici. Prema nekom mikrokosmosu koji igra važnu ulogu u životu ovog ultramaratonca. Najbolje se to može videti u ranim jutarnjim časovima kada grupa od oko 30 entuzijasta dolazi na Košutnjak na treninge pod patronatom diplomiranog trenera Daničića. Ti se treninzi ne naplaćuju. Tu se širi energija kakvu ćete retko osetiti u sve sve otuđenijem društvu.
"Kad sam se prvi put zaintrigirao za ultramaraton sve mi je to bilo nedostupno,  strano. Ne znaš ni kakva ti oprema treba, ni kako da se pripremiš. Ljudi se plaše nepoznatih stvari. A kad god se nečeg plašimo mi se krijemo iza konzervatizma, čvrsto se ušuškamo u neku komfornu zonu. I onda kreneš, pa polako prolaziš sve to, pa ljudi počnu da te pitaju, neki i da ti se dive, a možda i nema razloga za to? Ja više volim: Hajde ti sa mnom, ako ti je već toliko zanimljivo. Približiš to ljudima, da shvate da je to izvodljivo. Nema šta meni tvoj Stefan (brat potpisnika ovih redova, koji je posle nekoliko meseci “košutnjačkog drila” pretrčao maraton, iako – najblaže rečeno – pre toga baš i nije bio odlika sportskog tipa), a da nikad ne izađe iz svojih okvira, iz te komforne zone. Živimo u vremenu i društvu u kome ti svi govore: Ti si Stefan, ti treba da ostaneš Stefan! Ne zanosi se, živiš u radničkom naselju, tu ti je ceo život proveo tvoj otac, majka i tu treba i da umreš! A nije tako. Ti možeš da odeš gde hoćeš. Možeš sve, a ne moraš ništa. Samo je pitanje šta želiš", kategorički će Daničić sa nekom vojničkom odlučnošću u tonu.

Primetna je ona svaki put kada Dalibor odmakne od strogo atletskih tema i dotakne se "umetnosti života" i specifične životne filozofije koja se ogleda i u toj posvećenosti radu sa drugima i zajednicom oko jedinke. Sve kroz pokret čudnog imena - Ultratrkač.
"Duboko verujem da u svakom čoveku ima dovoljno dobrog da se izgradi raj i dovoljno zla da se izgradi pakao. I u toj nekoj borbi pobediće ono što ti hraniš. A svako treba da shvati da u njemu ima materijala da pobedi sebe. Duboko verujem i  da je ljubav bezuslovno davanje. Zato je i pokrenut Ultratrkač! Naučili su nas da živimo šablonski, da osuđujemo druge i da kukamo da su nam krivi svi osim nas. I hajde onda da probamo ovako. Ja sam se školovao da budem trener, moje vreme košta, ali ću da odvojim nekoliko sati. Znači imaš sad trenera, imaš uslove, pomoći ćemo i oko opreme. I da čujem onda: Zašto sad ne možeš? Ja ne verujem u instituciju države, ali verujem u mikrokosmos zajednice, verujem u međuljudski odnos. Evo, Stefan je fotograf, on će da dođe da fotografiše. Zna novinara, doći će novinar da napiše. Novinaru treba da trči pošto se ugojio, doći će da trči (novinara ne uzimajte kao primer, prim. aut.). I na tom nivou ti napraviš savršenu firmu koja sama sebe opskrbljuje I koja je zasnovana na ljubavi i poverenju, bez birokratije. Nema tu demokratije. Ako ti meni veruješ, ja ti kažem dođi tad i tad i radi to i to, tako će i da bude, a ne da mi neko sugeriše da trčimo na 25. maju jer tamo ima više devojaka. Ako smo se okupili oko jedne ideje, onda ideja ne sme da bude predmet kompromisa. Stari Grci su puno razmišljali o jedinstvu tela i duha. Ta etička uzvišenost je bila jako bitna. I to ovde pokušavamo da vratimo. Da podstičemo ljude da budu najbolje od sebe, da vežbaju, da razmišljaju". 

Razmišlja se o svemu, ali prioritetna ideja je – trčanje. Mnogo trčanja. Toliko mnogo da većini ne pada na pamet ni da pokušaju.
"Da se razumemo – maraton može svako da istrči. Potrebno je samo da želi i da tome posveti tri ili četiri meseca", hrabri Daničić.
"Ultramaraton već ne može. Ali kad posle premotaš sliku i vidiš da nisi odustao, nego si izdržao taj bol... E to mene fascinira. Kad shvatiš da si pobedio sebe. Ne moraš da pogledom da obaraš drveće, ali moraš da vidiš sebe na cilju. Da budeš zanesen, jer samo tako možeš da uspeš kad padne temperatura, kad te šiba vetar. Mislim da Azijati imaju onu izreku: Čovek u gradu ima 100 lica, u planini samo jedno. Kad staviš čoveka na muke, sve će izaći iz njega. A te krize nam se i dešavaju sa smislom – da bismo mi iz toga izašli bolji. To je odličan filter da vidiš ko je ko".

A kako sve to izgleda kad se neko sprema za maraton?
"Potrebno je da sebe jako dobro upoznaš. Ako vidiš da te ne bole noge, a bole ramena, onda kreneš da ispravljaš. Mnogo je bitan trup, kako to stranci kažu core da se obezbedi. Da kukovi budu fleksibilni i razgibani kako ne bi došlo do kočenja. Da vidiš šta ti prija. Ne prija svakom ni ista hrana. Bitna je hidratacija. Ne možeš naravno da pojedeš kaiš slanine i očekuješ rezultate. Prave se greške i sa limunom i crvenom pomorandžom pa se otruješ. To se uči sve. Pa odredmo recimo period od četiri meseca priprema za trku od 12 sati. Imaš dva meseca četiri-pet trčanja nedeljno, tri treninga u bazenu, tri ili četiri u teretani radiš taj core. Jedan mesec je udarni. Pa onda imaš tri ili četiri vikenda trčanje nekih jačih dužina, tri-četiri ili čak i pet sati kretanja. Posle toga dan pauze. Ostali deo nedelje sličan kao prethodne, ali naporniji, da se isrcrpimo. Ne spavamo, pa u četiri izjutra trčimo po nevremenu, od šest do osam sati vučemo gumu. Glava je naravno mnogo bitna, jer sve što si radio pada u vodu kad ti se desi mrak, kad se desi oluja, kad si sam sa sobom. Laže svako ko ti kaže da uživa u svakom kilometru, ali moraš da voliš to što radiš i ostanu neki momenti kojih ćeš se uvek sećati. Moraš da voliš prirodu, da voliš ljude. Specifičan je sport. Gledamo cirkus ovaj od našeg nazovisporta. Treneri se biju, navijači se biju. A Jovica je u Sahari video čoveka koji je pao, dao mu je vodu iako je znao da će da bude kažnjen. Sada je slomio štapove u Istri, naiđe Čeh koga ne poznaje i da mu svoje. I ovaj što ide na pobedu i on će da te pita kako si. Nama je na ovom Beogradskom maratonu na čelu kolone bio čovek koji je poslednjih 20 kilometara trčao sa povređenim kolenom. On je bio primer. Jer naš lanac je jak koliko i naša najslabija karika. I neće pući, jer je naša naslabija karija jača od ovog izmišljenog sistema".

I tu se vraćamo na konstataciju da možeš sve, ali ne moraš ništa. Jedino je bitno šta si odlučio.
"Slušaj, nemam ja šta da ti blebetam. Ali ako ti kažem: Hajmo zajedno, možda ćeš i da kreneš. Ovde i političari često pričaju da treba da se menja svest naroda, a ne možeš ti meni da iščupaš mozak i staviš drugi. Ali možeš ti sam da promeniš sebe da postaneš bolji. Samo nemoj da kukaš. Nemoj da kukaš na potrošačko društvo samo zato što nemaš da kupiš Najki ili Adidas, pa da uzmeš Molotovljev koktel i zapališ nešto. Nemoj da praviš glupanderima reklamu tako što ćeš da se iščuđavaš rijaliti programima. Imaš daljinac, promeni kanal ili baci TV kroz prozor, kupi knjigu, idi u prirodu, kreći se, razgovaraj sa ljudima... Jer dok ti tražiš odgovore – prođe život", savetuje Daničić.

Dakle? Šta čekaš?

(FOTO: Stefan Kondić/privatna arhiva Dalibora Daničića)