U inat svima i uprkos svemu

Srbija je poražena u Italiji, a to je poslužilo kao dobar razlog čelnicima RSS za smenu iako se znalo da bi ishod bio isti i da je pobedio sa “sto razlike” - raskid četvorogodišnjeg ugovora. Ostalo je istorija. Šta bi bilo, da je bilo, nikad nećemo znati, ali... Od tog trenutka krenula je i stranputica za trofejnog stručnjaka. Sa Vojvodinom je izborio drugi put uzastopno Top 16 Ligu Evrope, a na startu druge faze, posle ubedljivog poraza od Porta sredinom februara prošle godine, odlučio je da napusti voljeni klub.

Usledio je dogovor sa Ohridom, klubom koji je bio večito četvrti, daleko iza Vardara, Eurofarm Pelistera i Alkaloida. Posle prve sezone, Rojević bi mogao da kaže: “Dođoh, videh, pobedih”.

Projekat je bio vezan na tri godine, nije bilo pritiska u izjavama, ali nisu Gladijatori doveli čoveka sa 20 trofeja da budu samo epizodista, a i nije trofejni strateg stigao u dvoranu “Biljanini izvori” da bude samo primač plate, nego da njegovo ime bude upisano zlatnim slovima u istoriji kluba, da zapne i da pokuša da sruši makedonski poredak koji je bio, činilo se, zamentiran. Kako je sezona odmicala, Ohrid je bio sve opasniji, a godina iz snova je krunisana trofejom u EHF kupu poslednjeg dana maja, premijernim peharom za tim iz dvorane Biljanini izvori, a drugi međunarodni za Vrbašanina.

Malo je falilo da Ohrid bude vicešampion Makedonije (završio na trećem mestu sa istim brojem bodova kao i učesnik Lige šampiona Eurofarm Pelister, ali slabijim međusobnim skorom), dok je Vardar u trileru u Strumici u finalu Kupa Makedonije bio bolji za gol. Nagrada za fantastičnu sezonu je ovaj trofej koji će dugo da se slavi u gradu gde „Biljana platno beleše“.

Rojevićev intervju Mozzart Sportu s kraja prošle godine, da je lakše osvojiti EHF kup nego domaće trofeje, bio je pomalo i proročki. Nije potcenio međunarodno takmičenje koje je verovatno i najbolje u istoriji sa mađarskim klubovima, Tatabanjom, od početka favoritom za trofej, nego je bio svestan nadolazeće snage Vardara, osvajača duple krune kod naših južnih komšija.

(©GRK Ohrid)

Letos je Rojević dobro selektirao ekipu, doveo zvučna pojačanja iz Bundeslige, ali koja su bila skoro izgubljena, sa minornom minutažom - Tilena Strmljana u Hanoveru i Anta Ivankovića u Štutgartu. Stigao je i naš Predrag Vejin, nažalost sa povredom iz Olimpijakosa, zbog koje je brzo napustio klub. Posle prvih dana priprema u avgustu je stigao poklon u vidu Darka Đukića, tada slobodnog igrača posle isteka ugovora sa Dinamom iz Bukurešta. Bio je Nišlija na milimetar do dolaska u Partizan. Posle sezone u plavom dresu može da se priča o jednoj od najboljih u karijeri srpskog reprezentativca koji je blistao i u dresu Orlova kako na Evropskom prvenstvu u Herningu, tako i u dvomeču sa Mađarskom u baražu za Svetsko prvenstvo.

Stigao je i malo poznati grčki pivotmen Nikolaos Lijapis iz Olimpijakosa. Domaći igrači su ipak bili kvalitetom daleko ispod onih u dva skopska tima i ponosu Bitolja. Prava rašomonijada je trajala oko golmana, Egipćanina Karima Handavija – jeste potpisao, nije, dolazi, ne dolazi… Sjajan potez je bio dolazak najboljeg defanzivca Asobal lige, Španca Oriola Reja Moralesa, koji je brzo zaključao, uvek Rojevićevu granitnu odbranu, što ga je krasilo i na Slanoj bari. Morales je bio ono što je bio u Voši Miljan Pušica, gospodar defanzive.

Počela je sezona tiho, ali došlo je brzo do doselekcije. Potez sezone je dolazak iskusnog hrvatskog golmana Kristijana Pilipovića iz učmalog Kadeten Šafhauzena. Iskusni golman je stigao da premosti sezonu (posle meča sa Partizanom na Banjici u Ligi Evrope je napustio dugogodišnju ekipu), bio je viđen odlazak u Kriens Lucern, novog šampiona Švajcarske. Brzo je popularni Pipo postao miljenik ohridske publike, pa iako mu se crta Liga šampiona s novom klubom, verovatno žali što će vrelu balkansku kaldrmu da opet zameni za hladnu, emocijama operisanu i robotizovanu Švajcarsku.

Morao je u hodu Rojević da pravi tim, krpi... Povrede su pretile, od pomenutog Vejina, do Vuka Borozana (zimske akvizicije iz Vardara), da bi poslednjih mesec dana sezone otpao i srpski levi bek Stefan Petrić. Stigli su usred sezone i Tomislav Jagurinovski posle neuspešne epizode u nemačkom drugoligašu Dasauu, a krajem godine je Gladijatore pojačao i hrvatski pivotmen Đanfranko Pribetić, koji je igrao na „kašičicu“ u Štutgartu.

(©GRK Ohrid)

Od zvezda padalica kojima je karijera bila u strmoglavom padu, Rojević je napravio pobednički mozaik, tempirao formu za poslednja dva meseca kada je Ohrid bio najbolji. Tri puta u nizu je dobijen Eurofarm Pelister, dva puta pregažen, pogotovo u Kupu Makedonije u polufinalu u Strumici, a uspeo je Strmljan da utiša i dvoranu Boro Čurlevski gde ove sezone nisu pobedili Pari Sen Žermen i PIK Seged. Protiv Alkaloida Kirila Lazarova po dve pobede i remija. Jedino je dugo Vardar odolevao, pa je tek iz petog pokušaja pobeđen u dvorani “Biljanini izvori”. Malo je falilo da se sruše skopski crveno-crni u finalu Kupa Makedonije u Strumici.

U Evropi je išlo lakše nego što se očekivalo. Pao je u četvrtfinalu Olimpijakos, a onda, ispostavilo se u polufinalu – finale pre finala, penal-rulet sa supertalentovanom dečurlijom iz Celja koja ima dva-tri igrača ekstra klase. Zapamtite ime Aljuša Anžiča. Taj klinac je već sada čudo, svetsko čudo u rangu Portugalca Kika Koste ili Faranina Olija Mituna.

Čini se da je Rojević iznenadio rezultatima i sve u klubu, da niko nije mogao da zamisli ovakav scenario. Budžet Gladijatora prelazi 1.000.000 evra (prim. aut. ne više od 1.200.000), ali skoro duplo više imaju u Vardaru, Eurofarm Pelisteru i Alkaloidu. I još jedan potez koji je bio pun pogodak: dolazak sredinom aprila pred dvomeč sa Celjem, japanskog Samuraja Kosukea Jasuhire koji je „trbuhom za kruhom“ godinama igrao u tamo nekom bezveznom Kuvajtu (doduše za veliki novac). Iskoristili su u Ohridu to što igrač koji nije bio u Evropi može odmah da se registruje. Brzonogi Japanac je bio ključan igrač u revanšu protiv Tatabanje, kada je trofej ostao u Makedoniji, samo se sa skopske Autokomande iz vitrina Alkaloida preselio 172 kilometra južnije, u turističko mesto u zemlji gde „sunce večno sja“. Srednji bek je svaki evro za ovih mesec i po zaslužio.

Mnogo promena tokom sezone, uklapanja u budžet, prekomponovanje tima – na kraju svi u Ohridu treba da budu prezadovoljni. Rojević je dokazao da je stručnjak za velika dela. Malo imamo trenera koji su srpski produkt, koji su iz naše lige počeli da krče put i u inostranstvu, a to je upravo nekadašnji selektor Srbije.

Kristijan Pilipović (©GRK Ohrid)

Naredne sezone je još veći izazov za Rojevića i Gladijatore. Uvek je teže odbraniti nego osvojiti. Imaće sada burno leto. Pre svega treba, kako znaju i umeju u Ohridu da zadrže Japanca Kosukea Jasuhiru. Videlo se da je prava napast za odbrane, na sličnom nivou kao Holanđanin Luk Stajns iz Pari Sen Žermena ili Erik Balensijaga iz Melsungena.

Ohrid već sada ima skoro kompletan tim za narednu sezonu. Pojačanja su zvučna – mađarski desni bek iz Elveruma, nekadašnji igrač Pari Sen Žermena Dominik Mate, hrvatski čuvar mreže, reprezentativac druge selekcije planete i treće Evrope, Dino Slavić iz Limoža, bivši igrač PSŽ-a i AEK-a, levo krilo Adama Keita, japanski pivotmen i defanzivni specijalista Suiči Jošida iz Nanta, nekadašnji kapiten Partizana, levi bek Nikola Zečević i domaći igrač, srednji bek Martin Karapalevski iz Valjadolida.

Izvesno će Ohrid da igra Ligu Evrope naredne sezone, mnogo jače takmičenje od EHF kupa, a Rojević ima iskustva za prelazak iz treće u drugu evropsku ligu. Posle titule sa Vojvodinom u EHF kupu, dvaput je dolazio do Top 16 faze.

Osim pehara i sjajnih rezultata, najveći uspeh Rojevića i Gladijatora je što su probudili grad koji je živeo poslednjih meseci za rukomet, u zemlji gde je to sport broj 1. Od praznih tribina prethodnih godina do razgrabljenih ulaznica za finale za samo 15 minuta. Što bi rekao direktor Slavčo Risteski za portal Balkan-handball pre meča, da dvorana prima 6.000 gledalaca, bila bi puna. Euforija – to je reč koja odslikava čarobnu sezonu Ohrida. Kako je rastao tim, kako se sezona bližila kulminaciji, tako je i atmosfera bila do ključanja u revanšu finala poslednjeg dana maja protiv Tatabanje. Paklena za rivala, a pozitivna, koja nosi domaćina.

Za Rojevića je ovo dokaz da može s uspehom da radi i van Srbije, da pravi rezultate i to već u debitantskoj sezoni u pečalbi, za ponos grada sa oko 50.000 stanovnika, ne računajući letnje mesece kada bar još toliko boravi u ovom turističkom raju.