Svetski šampion nije najbolji na svetu: Problem ili surova realnost?

Posle 29 godina, pao je rekord Garija Kasparova, za mnoge - najboljeg šahiste svih vremena. Čuveni Rus, koji bi možda više voleo da mu se ljudi obraćaju sa sovjetski velemajstor, s obzirom koliko je protiv režima Vladimira Putina, postao je sa 22 godine najmlađi svetski šampion kada je 1985. pobedio sunarodnika Anatolija Karpova. Garika Kimoviča Vajnštajna, kako je njegovo pravo ime, mnogi smatraju najboljim šahistom svih vremena iz više razloga. Najduže je bio na prvom mestu FIDE liste, najduže je držao svetsku titulu i najvažnije od svega, što se sada uzima kao glavni argument - u njegovo vreme nije bilo kompjutera. Tačnije, superkompjutera koji su promenili ovu plemenitu igru.

Upravo je Gari bio deo revolucije 1997. godine, kada je šah promenjen zauvek. Tadašnji svetski šampion imao je zadatak kao Arnold Švarceneger u drugom delu kultnog filma Terminator. Da pobedi mašine i održi čoveka na vrhu lanca ishrane, to jest na vrhu šahovske kulture. Superkompjuter "Deep Blue" se rodio 1985. godine na Karnedž Melon univerzitetu u Pitsburgu, odakle je iz Pensilvanije prebačen u kompaniju "IBM", gde je od "Deep Tought" postao "Deep Blue" 1989. godine. Tajvanski naučnik Feng-hsiung Hsu je osmislio koncept i sa ekipom iz pomenute kompanije napravio je superkompjuter koji će igrati šah, a u osnovi svega pomogao im je velemajstor Džoel Bendžamin jer je neko morao da radi i na šahovskoj strani, ne samo na programiranju.

Kada se zvao "Deep Thought" izgubio je od Kasparova 1989. godine, što je za to vreme bilo očekivano jer je Gari bio na vrhuncu igre. Sedam godina kasnije, nadograđeni "Deep Blue" je doživeo poraz od Kasparova 4-2, ali je godinu dana kasnije imao osvetnički meč i pobedio je 3,5-2,5 i to tako što je u poslednjoj partiji nadigrao velemajstora. Od tada, čovek više ne može da pobedi kompjuter. Nikada se više nije desilo da čovek pobedi mašinu, niti će se ikada desiti jer trenutni programi kao što su "Stockfish" ili "Leela" funkcionišu toliko perfektno, da imaju preko 700 ili 800 ELO poena više od na primer najboljeg igrača sveta Magnusa Karlsena - kog takođe mnogi smatraju za najboljeg svih vremena.

Poslednji put kada je bilo ko pokušao da se suprotstavi mašini, bilo je kada je Vladimir Kramnik, sada poznatiji kao paranoični bivši svetski šampion koji optužuje ljude da konstantno varaju, izgubio 2006. godine od kompjutera "Deep Fritz". Tada se znalo da ta mašina može da kalkuliše 8.000.000 pozicija u sekundi, dok sada 18 godina kasnije neki kompjuteri u sekundi mogu da kalkulišu 1.000.000.000 pozicija. Na primer, "Deep Blue" protiv kojeg je Kasparov igrao, išao je do 200.000.000. Treba uzeti u obzir da posle trećeg poteza, u šahovskoj partiji postoji više varijacija nego što postoji atoma u univerzumu. To se zove "Šenonov broj", po naučniku Klodu Šenonu, koji je ovu teoriju imao 1948. godine, a koja je kasnije potvrđena.

Zato više uopšte nema smisla suprotstavljati se mašinama, već je poenta učiti od njih. I u današnjem šahu sve se svodi na to. Analitika je uvek bila deo šaha, to nije sporno, ali sada su superkompjuteri i njhovi programi postali bitniji nego osećaj, intuicija i razmišljanje. Svi elitni igrači imaju veoma skupe superkompjutere i sve te programe, kojima se pripremaju za klasične mečeve u šahu. Postoji veliki broj otvaranja u šahu, ali u moderno vreme se igra samo desetak i trenutno su dovedeni do perfekcije. Svi igrači šaha su iznad prosečne inteligencije i neki se mogu nazivati i genijima, koji mogu da nauče po 20 linija svakog otvaranja i sa crnim i sa belim figurama. Došlo se do toga da svako od njih ima u glavi toliko varijacija i da u svakom trenutku može da se seti koji potezi idu posle kog. Nema potrebe da se razmišlja svojim mozgom i izmišlja nešto, već kalkulacijama mogu da se sete i izračunaju ono što su naučili od programa superkompjutera.

Čuveni indijski velemajstor Višvanatan Anand, jedan od takođe najboljih igrača svih vremena, bio je pionir ovakvog razmišljanja još ranih 2000-ih godina. On je koristio kompjutere i uz pomoć svog talenta došao je do perfekcije, pa niko nije mogao da ga skine sa trona sve dok nije došao Magnus Karlsen. Norveški "Mocart" je od malena bio genije i šahovsko čudo, pa je tako sa 13 godina remizirao sa Kasparovim, koji je još bio strah i trepet u to vreme, iako nije više igrao profesionalno kao nekada.

Suvišno je nabrajati i govoriti o tome ko je Magnus Karlsen, petostruki svetski šampion koji je već 14 godina na prvom mestu FIDE rang lista i neko ko ima najveći rejting svih vremena (2.882). Ali, treba uzeti u obzir da je titulu šampiona sveta predao bez borbe jer su mu se smučile višemesečne pripreme i upravo to pamćenje linija i bubanje sa kompjutera. Često se vidi kada igra klasični šah da igra nešto što nije po osnovama i da suludim potezima pokušava da izbaci protivnika iz pripreme, ma ko god to bio. Takođe sve više igra brže varijante šaha gde nema mnogo vremena za kalkulacije i razmišljanje, već se igra na osećaj i znanje. Tu je neprikosnoven, kao što su to bili Kasparov, Karpov, Talj, Fišer, Botvinik, Kramnik...

Danas se sve svelo na mašinstvo. To je evolucija sporta i tako je uglavnom u svim sferama. U fudbalu više nemate vic igrače, u košarci je analitika rekla da se više isplati da se non stop šutiraju trojke, u tenisu je glavno koliko ste fizički i pre svega mentalno spremni nego da imate neke posebne udarce... Tako je kako je. A tako je sada i u šahu. Priprema je sve, kompjuterske linije su sve. Doduše ne sve u bukvalnom smislu, ali 90 odsto je to. Ostalih 10 odsto je kako se iskoristi vreme i da li postoji momenat da se izađe iz šablona.

Zato dolazimo do ključnog pitanja - u kom pravcu ide šah? Uz sve dužno poštovanje najmlađem svetskom šampionu ikada Gukešu Domaradžu, on trenutno nije najbolji igrač na svetu. To govori i rang lista, gde ima 48 bodova manje od prvoplasiranog Magnusa Karlsena i tek je peti na FIDE renkingu iza Ardžuna Erigaisija, Hikaru Nakamure i Fabijana Karuane, uz pomenutog Norvežanina. Svi su na više 2.800 ELO poena. Aktuelni svetski šampion do danas Ding Liren je na 22. mestu, što je tek priča sama za sebe.

Međutim, postoji i druga strana medalje. Magnus Karlsen je jednostavno predao titulu jer nije hteo više da igra. Dosadilo mu je, neće da se priprema i ne zanima ga. Fabijano Karuana, Hikaru Nakamura i ostali poput Jana Nepomšnjaščija, Alireze Firuže i Ramešbabu Pragnanande imali su istu priliku kao i Gukeš da osvoje turnir Kandidata i izazovu Dinga. Nisu uspeli - Indijac jeste. Ardžun Erigaisi i Nodirbek Abdusatorov, igrači koji su legitimno bolji od Gukeša što pokazuju i rezultati ove godine, nisu ni došli do Kandidata. Da li je Gukeš kriv za to? Naravno da nije. Isto kao što i Ding Liren nije bio kriv što se sve potrefilo da on postane novi svetski šampion posle Magnusa Karlsena. A teško da je bolji od bilo koga navedenog danas.

Svi navedeni imaju priliku da za dve godine izazovu Gukeša Domaradžua i dve godine da se pripreme za sve što moraju da urade da bi uopšte stigli do prilike da igraju sa njim. Sistem je takav kakav je, to je priča za drugu priliku i za neko drugo vreme. Do tada, Gukeš je svetski šampion i nosiće krunu, što će ga svakodnevno pratiti sa znakom pitanja gde god se pojavi. Nije najbolji na svetu, ali jeste svetski šampion.

Kako to čudno zvuči, a opet u modernom šahu je u poslednje tri godine nešto najnormalnije...