(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Čikaga)

Američki sport je, bez mnogo uvijanja, čist šoubiznis i oko toga u Sjedinjenim Američkim Državama gotovo da nema rasprave. Za jedne je upravo to njegova najveća snaga. Spoj spektakla, vrhunske organizacije, ogromnog novca i globalne prepoznatljivosti stvara proizvod koji se "konzumira" sa jednakim žarom u dvoranama, barovima i pred televizorima širom zemlje. Pa i sveta. Za druge, isti model znači i gubitak autentičnosti, osećaj da je igra potisnuta u drugi plan, iza sponzorisanih reklama i pažljivo režiranog narativa.

Superboul, međutim, vešto balansira između ta dva kraja skale. Istovremeno je ogledalo onoga što američki sport danas jeste i dokaz da se vrhunsko nadmetanje može spojiti sa obrtom nezamislivih suma novca, globalnim tržištem i prisustvom najvećih svetskih zvezda šoubiznisa, a da pritom ne izgubi emociju zbog koje se sport uopšte prati. Najveća utakmica NFL sezone jedna je od onih koje se prate zbog rezultata i zbog svega što se dešava oko nje, iako se ponekad čini da malo više pripada ovoj drugoj kategoriji.

Čikago je grad sa duboko ukorenjenom sportskom tradicijom: Bulsi, Kabsi, Vajt Soksi, Bersi, Blekhoksi. Ipak, događaj poput LX Superboula prevazilazi okvire samog sporta, pa je tako pomno ispraćen i u Vetrovitom gradu bez obzira na to što su se u ovogodišnjem finalu za titulu nadmetali Sijetl Sihoksi i Nju Ingland Petriotsi, tim za koji se stiče utisak da finale igra maltene svake godine u poslednje tri decenije. Samo što sada nije bilo Toma Brejdija.

Priznajem da nisam ljubitelj NFL-a i da mi je ovo bio prvi Superboul koji sam ispratio od početka do kraja. Možda je dodatni motiv za to i boravak u Sjedinjenim Državama, pa se ukazala savršena prilika da se, posle utakmice Čikago Bulsa i Denver Nagetsa u Junajted Centru, još bolje upozna američka sportska kultura. Ideja je bila da se najveći meč američkog sporta doživi onako kako ga doživljavaju lokalci, u baru, među ljudima, kako bi se osetila njihova energija.

Svako ko prati NFL reći će vam da Superboul nije samo utakmica, već društveni događaj, kulturni ritual i, makar na jednu noć, zajednički imenitelj za one koji se možda nikada ne bi našli za istim stolom. Na predlog lokalnog kolege put nas je odveo u Vriglivil, kvart na severoistoku Čikaga. Treba nekih dvadesetak minuta vožnje, ali se isplati. Tipično predgrađe, sa kućama u nizu, gde je sve kao pod konac. U njegovom srcu se nalazi čuveni stadion Kabsa - Vrigli Fild. Bejzbol je ovde religija, ali Vriglivil je i sinonim za sportske pabove i barove u kojima se prati sve: od bejzbola i NFL-a, do koledž sporta.

Prvobitna ideja bila je da Superboul gledamo u najpoznatijem sportskom baru, koji se nalazi u samom sklopu stadiona. Međutim, brzo smo shvatili da ta opcija nosi i ozbiljan finansijski teret: ulaz se plaća 25 dolara, uz obavezu troška od najmanje 50 dolara (po osobi) za piće ili hranu. Odlučili smo da potražimo alternativu.

Srećom, izbor lokala u ovom delu Čikaga je takav da plan B lako postaje jednako dobra opcija. Završili smo u baru sa izraženim portorikanskim "vajbom", mestu koje nudi savršen spoj sporta, muzike i opuštene atmosfere. Ispostavilo se kao pun pogodak. Lokal je do početka utakmice bio maltene pun, mada nam je konobarica uz osmeh objasnila da je ovo "ništa" u poređenju sa danima kada igraju Čikago Kabsi.
"Tada se lokal napuni do kraja, ljudi stoje sa strane jer žele da popiju piće i uživaju ili u utakmici ili da slave pobedu Kabsa", rekla nam je dok je vešto manevrisala između stolova.

Na prvi pogled, prijatno je iznenadilo to što cene nisu bile "naduvane", u duhu velikog sportskog događaja. Pivo je moglo da se popije za 7,5 dolara, korona za devet, dok su se kokteli kretali od sedam do 14 dolara. Hrana je takođe bila raznovrsna: čips sa tri salse koštao je 11 dolara, osam pilećih krilaca 20, 16 krilaca 35, tri mini burgera 16 dolara, tri takosa 12, a naćosi 14 dolara. Dovoljno da se utakmica isprati bez gladi i stalnog razmišljanja o stanju na bankovnom računu.

Sam meč, ruku na srce, nije bio naročito kvalitetan. Povremeno je nedostajalo više energije u lokalu, mada je to možda i subjektivan utisak, s obzirom na to da dolazimo iz sredine u kojoj je svaka utakmica gotovo pitanje života i smrti. Bilo je primetno da većina gostiju navija za Sijetl Sihokse, a kroz kratke razgovore brzo smo shvatili i zašto... Dominacija Nju Ingland Patriotsa godinama unazad mnogima je jednostavno dosadila.

Jedan od retkih u dresu Patriotsa bio je Džo, ujedno i najraspoloženiji sagovornik tokom večeri.
"NFL pratim redovno. Utakmice su uzbudljive i drugačije, a kako sam se ovim sportom bavio dok sam odrastao, sjajno je videti kako to rade najbolji u ligi, njihovu klasu. NFL pratim više od svih drugih američkih sportova, a Superboul gledam svake godine", rekao nam je Džo. "Svake sezone vidimo nešto novo, priče, likove, detalje koji naprave razliku. Najzanimljivije je to što se priča u ligi menja svake godine".

Za njega nema dileme da je Superboul jedinstven spektakl.
"Pogledajte, sada smo u Čikagu. Imati mogućnost da pratiš svoj voljeni tim deo je kulture, a 'fudbal' je definitivno najbolji američki sport. Dobra stvar je i to što nema mnogo utakmica, pa je svaka važna. Zabavno je".

Ipak, i Džo je morao da prizna da je šou na poluvremenu bio trenutak koji je podigao ceo bar.
"Ne govorim španski, pa mi je teže da pohvatam sve, ali mi se svideo ceo nastup, atmosfera, energija, scenografija… Dao bih mu osmicu".

Nedaleko od njega, Džoš je Superboul posmatrao nešto racionalnije.
"Superboul je pravi spektakl, sjajno je videti dva tima koja se bore za titulu", rekao je, pa dodao:
"Događaj je dobar, ali je postao previše korporativan. Ipak, Bed Bani je napravio odličan šou. Dao bih mu 9 od 10".

Dama koja je sedela pored njega nije krila da joj je muzički deo večeri bio zanimljiviji od samog meča.
"NFL je sport koji definiše američko društvo, ali meni je dovoljno da utakmicu pogledam jednom godišnje", rekla je uz smeh. "Superboul je dobra stvar jer spaja ljude, okupe se porodica i prijatelji, svi zajedno uživaju. Bed Baniju dajem osmicu, samo zato što sam očekivala više odevnih kombinacija".

A onda je došao trenutak poluvremena. Nastup Bed Banija, portorikanskog repera koji je svega nekoliko dana ranije osvojio tri Gremija, potpuno je promenio atmosferu. Bar se pretvorio u plesni podijum, a energija među ljudima postala je skroz drugačija. Pevalo se horski, plesalo i zabavljalo uz karakteristični miks regetona i popa...

Edvan, veliki ljubitelj NFL-a koji je odrastao uz ovaj sport, nije krio koliko mu taj trenutak znači.
"Još kao klinci smo obožavali NFL, to je baš 'američka stvar'. Ja sam iz Hjustona, doma Hjuston Teksansa, i gledam utakmice redovno. Superboul se trudim da pogledam svake godine", rekao nam je.
"Moram da priznam da je Superboul jako važan događaj, a nama ovde još i više zbog Bed Banija. Uradio je veliku stvar za Latino zajednicu. Ovo je bio najbolji šou na Superboulu do sada, čista desetka".

I možda baš tu leži suština Superboula. Nije uvek presudan kvalitet same utakmice, niti je u pitanju samo sport. Superboul je manifestacija koja spaja različite kulture, navijače suprotstavljenih timova, ljude koji NFL prate svake nedelje i one koji ga gledaju samo jednom godišnje. U jednom baru u Vriglivilu postalo mi je jasno zašto je Superboul mnogo više od finala, on je ogledalo američke sportske kulture, sa svim njenim kontrastima, emocijama i, naravno, dobrim provodom.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Superboul iz jednog čikaškog bara: Tamo gde prestaje sport, počinje šoubiznis (VIDEO)

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Stoni tenis

Counter-Strike

LOL

Dota

eFudbal

Najava mečeva