Malo mesto Kruščić sa oko 1.500 stanovnika u opštini Kula dalo je dvojicu rukometnih bisera, Savu Meštera i Milana Jovanovića koji su proslavili ovo selo u Bačkoj. Levi bek Vojvodine se vratio na najbolji način rukometu posle četiri i po godine pakla, muke s povredama i postoperativnim periodom. Vratio se u dresu Metaloplastike i u najbolju selekciju Srbije, a letos je prešao u redove šampiona naše zemlje iz kojih je krenuo u pečalbu, u francuski Tuluz.

Na pitanje ko je poznatiji stanovnik Kruščića, Jovanović, MVP Mozzart Sporta za najboljeg igrača Superlige Srbije za 2024. godinu, nije imao dilemu: “Savo, naravno”.

Obojica su počela u Crvenki i kao golobradi klinci pokazali veliki potencijal. Mešter je veoma brzo, posle mlađih kategorija, postao i seniorski reprezentativac Srbije u periodu kada je selektor bio Jovica Cvetković. Ima i zlato sa Mediteranskih igara 2009. godine i šest godina kasnije srebro na Univerzitetskom igrama u Južnoj Koreji. Potpunu afirmaciju doživeo je u Partizanu, osvojio dve titule sa crno-belima, igrao polufinale Čelendž kupa, a onda ga je put vodio u čak pet zemalja, Dansku, Mađarsku, Tursku, Rumuniju i Izraelu gde sada završava sezonu u Nes Zionu.

Branio je boje danskog Ringsteda, mađarskih timova Komla i Đenđoša, turske Antalije, izraelskog Hapoel Rišona, na godinu dana se vratio u Srbiju, sa Metaloplastikom uzeo Kup 2022. godine. Prethodne dve sezone je proveo u rumunskoj Steaui iz Bukurešta, a prethodnog leta vratio se u Izrael, gde uskoro završava drugi mandat u ovoj zemlji.

18.45: (2,30) Seged (8,00) PSŽ (1,85)

O dugogodišnjoj karijeri, o danima u Partizanu, koliko još planira da igra, ima li planova za život posle terena, 35-godišnji Mešter govorio je u intervjuu za Mozzart Sport.

Prošle nedelje smo evocirali sa Savom uspomene ne Atinu od pre 14 godina i pakao u revanšu četvrtfinala Čelendž kupa i generacije koja je kasnije Partizan vratila u Ligu šampiona. Klub iz Humske je neizostavni deo slagalice. Predvodio je mladi talas sa vršnjacima Ivanom Dimitrijević, Nemanjom Ilićem, Strahinjom Milićem, Nikolom Džamićem koja je igrala dve sezone Ligu šampiona, elitno takmičenje koje je sada nemoguća misija za sadašnje najbolje klubove u našoj zemlji, bar dok ne dođe do toliko očekivanog proširenja evroelite.
“Najzaslužniji za te uspehe Partizana je bio trener Aleksandar Brković. On nas je skupio, dobro poznavao tu generaciju 1990. godište i iz mlađih reprezentativnih kategorija. Sećam se početaka priprema u Vrnjačkoj Banji gde smo radili s kondicionim trenerom Milošem Mitrovićem celo leto. I vežbi koje smo radili i kako smo pravili razne smicalice kako da eskiviramo neke stvari. Taj period u Partizanu je bio sjajan, prava odskočna daska za dalju karijeru. Otišao je tada Ilija Abutović, bili su tu i iskusniji momci, braća Radanović, Bojan Butulija, Nenad Maksić... Bili smo kompaktna celina, pravi spoj mladosti i iskustva, što se pokazalo i po rezultatima koje smo ostvarili”, rekao je Mešter.

Podsetio je Savo na početke Mijajla Marsenić, kapitena reprezentacije Srbije, sada asa Fihse Berlina.
“Jedno vreme smo i živeli zajedno. I tada je Brković imao veliku ulogu u njegovom razvoju. On je bio dečko od dva metra koji je došao u Partizan iz Berana kao bek. Na startu je imao skromno rukometno znanje. Sale ga je prebacio na pivotmena i pokazalo se to kao prvi potez. Stasavao je uz iskusnog Veljka Miloševića. Marsa je kasnije osvojio Ligu šampiona sa Vardarom, igra na top nivou toliko godina u Bundesligi. Bilo je tu još različitih karaktera u ekipi, kao što su Džambo Milić, Ivan Dimtrijević, Aleksandar Pilipović... Sve je to Brković uspevao da uklopi u kolektiv. Prve dve sezone su bili odlične za mene u Partizanu, polufinale Čelendž kupa, dve titule, igranje Liga šampiona. U trećoj godini su krenuli problemi s povredama, pa duga pauza, oporavak, vraćanje u trenažni period, u formu... Prelep period sam proveo u Humskoj iako rastanak nije bio baš najbolji. Na kraju sam morao putem Arbitražne komisije da naplatim dugovanja od kluba. Pomenuo bih i početke u Crvenki. To je klub gde su počeli mnogi koji nas je izbacio na rukometnu mapu".

Mešter u dresu Partizana (©MN Press)

Danska je rukometna zemlja broj 1. Posle Partizana Savo je igrao za Ringsted i prisetio se kako je na ovaj sport počeo da gleda drugim očima.
“Tamo sam rukometni “progledao”, počeo sa shvatam šta je profesionalizam, totalno drugi pogled na ovaj sport. Znao sam šta me čeka, da se mnogo radi na fizičkom planu. To leto sam radio naporno kako bih bio spreman za te napore, ali kad sam došao… Mislio sam da sam spreman, ali često sam bio poslednji u trčanju, u teratani. I to ume da ostavi psihički trag. Danci su veliki takmičari, vole u svemu da se upoređuju. Na terenu je sve bilo odlično, dobro sam se snalazio. Život u Danskoj ume da bude veoma depresivan, posebno što sada tada otišao sam. Pogotovo je to zimi. Kreneš ujutru na časove danskog jezika, mrak je, vratiš se – isto, i to traje mesecima. I veoma je hladno. Što se tiče rukometa, tada sam shvatio zašto su Danci broj 1 i zašto toliko dugo dominiraju”.

Rukomet u Izraelu je u ekspanziji, ali i dalje se čeka na plasman na neko veliko takmičenje. Pre nekoliko godina, prvo su naši treneri otišli, od Dragana Đukića do Nikole Maksimovića, Andreje Vukojevića, Nedeljka Matića, Srđana Rundića, Akima Komnenića… Ova zemlja je rukometna “Meka” za srpske pečalbare već nekoliko godina.
“Ako pogledam sve zemlje gde sam igrao, na računam Dansku koja je rukometno sigurno broj 1, najlepše mi je u Izraelu. Ne trenira se nešto mnogo, imaš sat i po popodnevne obaveze i mnogo slobodnog vremena. Ne izlazi se mnogo iz zone komfora. Ima vremena i za kafice, u mom slučaju sada u Nes Zionu šetnju po plaži, druženje sa našim kojih ima dosta ovde. Obično se trenira četiri puta nedeljno. Kad sam bio u Hapoel Rišonu, obaveze su bile svaki dan. Ako si fizički spreman, možeš da igraš ovu ligu lagano. Iskusan sam, dugo godina sam u ovom sportu, pa te rukometne stvari, taktika, tehnika, nisu sporne u mom slučaju”.

Rat sa Hamasom je ostavilo traga i na ligu koja je prethodnih godina bila i jača i platežnija.
“U mom slučaju, ono što sam letos tražio, to sam i dobio. Nisam imao neke problematične situacije vezane za rat sa Hamason. Ovde u mom gradu je sve normalno, mirno, baš je lepo za život, na moru. Čuo sam da su prekidali utakmice kada su bile sirene, ali to je u delu koji je bliži Libanu zbog Hezbolaha. U mom prvom mandatu u Izraelu, bilo je više gledalaca na tribinama, sada se vidi da je interesovanje malo splaslo”.

Nes Zion nije uspeo da se plasira u gornji deo elitnog ranga, ali će da izbori opstanak.
“Liga je izjednačena. Nismo uspeli da se plasiramo među šest najboljih. Dugo sam bio jedini stranac u timu, bilo je nekoliko igrača koji su morali u vojsku da odu, pa je bilo mnogo problema. Zadovoljni su ljudi u kubu mojim igrama, nudili su mi nastavak saradnje, ali najverovatnije neću ostati. Moje ambicije se ne poklapaju sa sadašnjim timom. Imam još jednu utakmicu u sezoni i sledećeg meseca se vraćam u Srbiju, pa na leto ću opet da razmišljam o novom klubu”.

Za titulu u plej-ofu će se boriti Ramat Hašaron, Herclija, Makabi le Cion i Hapoel le Cion.
“Najpoznatiji igrač u Izraelu je sigurno Rus Pavel Atman. Pričao sam s njim mnogo puta, ima problema s povredama ove sezone, možda će i da završi karijeru. Tu je Kubanac Kuni Morales koji je igrao za Vardar i Zagreb, naravno i naš Svetislav Verkić. Ima dosta Srba, Todorović, Babić, Gojković, Leovac... Oni prave razliku ovde. Tu su i mnogi igrači sa našeg podneblja. Biće neizvesna borba za titulu u plej-ofu. Prvih četiri-pet ekipa se izdvajaju po kvalitetu, a ostale ekipe su ujednačene.

Savo je u godinama kada se razmišlja šta posle igračke karijere.
“Sada baš uživam u rukometu. Telo me dobro služi, nemam povrede kao što sam imao kad sam bio mlađi. Siguran sam da ću da nastavim da igram, sada da li još godinu, dve, tri… Zavisi od toga kako me zdravlje služi i da izbegnem povrede jer mislim da bih se teško vratio u slučaju, ne daj Bože, nečeg ozbiljnijeg. Imam diplomu trenera. Možda se jednog dana opredelim i za taj posao, pre svega bih želeo da radim s decom, ali otop potom, i dalje sam profesionalac. Na leto ću da razmišljam o novim izazovima. U sadašnjem klubu sam često držao tajm-aute što je danas normalno u svetu rukometu. Pogledajte u najboljim selekcijama kao recimo Jim Gotfridson u Švedskoj, kako deli savete saigračima”.

Upoznat je Mešter sa stanjem u srpskom rukometu.
“Pratim koliko me obaveze dozvoljavaju. Vidim da se pojavio Partizan koji opasno preti Vojvodini ove sezone. Vidim da je sve bolje, da i moj bivši klub Metaloplastika dobro radi, da daje šansu mladima. Dobio je sada priliku i mladi stručnjak David Rašić. Dinamo takođe ima zanimljive igrače. U Partizanu uživam da gledam pivotmena Ivana Mićića. Volim da vidim tu srčanost, borbenost. Tu je i Veljko Popović, koji igra na mojoj poziciji. Primetio sam i talentovanog golmana Nikolu Zorića. Iranac Said Heidarirad baš pravi razliku na golu. Vidi se rad s Mikijem Radosavljevićem. Naravno, tu su i iskusniji igrači, sve bolji rukometaši igraju za Partizan kao što je Petar Đorđić. Biće velika borba za titulu ove sezone, mada bih i dalje dao malu prednost Vojvodini jer je toliko godina dominantna i zna kako se osvajaju trofeji. Drago mi je da vidim Milana Jovanovića da se vratio rukometu posle svega što je doživeo. Stigao je i do reprezentacije. Samo da ga zdravlje posluži u nastavku karijere. Vidi se da mladi stasavaju kroz našu ligu, da dolaze i do reprezentacije. To je znak da je bolje stanje u našem rukometu, da je srpski šampionat jači. Voleo bih da vidim i manje sredine, da opet budu što su nekad bile, kao moja Crvenka, Kać... Nekada se u staroj Jugoslaviji u tim mestima gubile titule".

Savo u dresu reprezentacije Srbije (©MN Press)

Pre tri godine je Savo prekinuo pečalbarsku karijeru, sezonu je proveo u Metaloplastici s kojom je prigrlio pehar Kupa Srbije posle pobede nad Vojvodinom u Leskovcu. Nije momak iz Kruščića isključio ni povratak u srpski rukomet.
“Biću iskren, ne isključujem povratak, ali to zavisi od finansijske ponude. I letos kada sam otišao u Izrael, imao sam nekoliko ponuda sa Istoka, ali u dogovoru sa suprugom i porodicom odlučio sam se da je bolje da se vratim u Izrael gde sam i ranije bio, gde poznajem kako stvari funkcioniše i gde mogu češće da se vraćam u Srbiju. Ovde su u klubu, ali i Izraelu, fleksibilni kada su u pitanju porodične stvari, pa dopuštaju odsustva. Sada, videćemo koliko porodica treba i da li uopšte treba da trpi zbog novog angažmana. Živim u Subotici. Taj grad je miran, tu mi je na 40 munuta do kuće, savršeno mi prija i tu planiram da ostanem po završetku karijere”, zaključio je Mešter za Mozzart Sport.