Srbija nema trenere? E, pa, sad ih ima...

Srbija nema kvalitetne trenere, stranac je jedini izbor za selektora. Pre tri godine, logično rešenje je bilo da se posegne za prvim inostranim stručnjakom na kormilu Srbije. Tadašnje rukovodstvo Rukometnog saveza Srbije na čeliu sa Božidarom Đurkovićem i Draganom Škrbićem odlučili su se za Španca Tonija Đerona. Trend pada sa Kataloncem je zaustavljen, Orlovi su krenuli napred, vraćen je kult reprezentacije, igrači srećni dolaze na pripreme... Doduše, čeka se i dalje bum i napad na vrh, možda i medalja na velikim takmičenjima koja je san generacije Kukića, Milosavljeva, Marsenića, Đorđića, braće Ilić, Radivojevića, Cupare...

Pre tri godine srpskih stručnjaka nije bilo ni za lek, na prste jedne ruke mogao je da se nabroji naš trener koji je radio u nekom ozbiljnom klubu u Evropi. Protekle sezone srpski stratezi su vratili veru da i u ovom segmentu napredujemo. Četvorica su se izdvoljila – Boris Rojević iz Vojvodine, Momir Ilić iz Vesprema, Danijel Anđelković iz Tuluza i Alem Toskić iz Celja. Svi su sličnih godina i na početku trenerske karijere, Toskić je rođen 1982, Ilić 1981, Rojević 1980, i nešto stariji Anđelković – 1978.

Za trenera Novosađana jedino može da se kaže da je srpski produkt, dok su ostala trojica, pored vrhunskih igračkih karijera, dobili šansu u inostranstvu da se brzo s parketa prebace na užarenu klupu.

Vojvodina je odigrala najbolju sezonu u istoriju, dominirala u domaćim okvirima (samo dva poraza od Dinama iz Pančeva i jedan od Dubočice u Leskovcu s drugom timom), dok je veliki korak napravljen u Evropi osvajanjem EHF kup. Rojević je za pet godina osvojio 14 trofeja, svih pet titula šampiona Srbije. Ove sezone vidljiv je pečat Vrbašanina. Ekipa nije bila napravljena letos, nego je stvarana u hodu, bilo je mnogo dolazaka tokom šampionata, kockice su sklapale mesecima, da bi kako je sezona odmicala Novosađani igrali sve bolje i na kraju doneli na Slanu baru duplu krunu i istorijski pehar u Evropi, prvi za Srbiju od samostalnosti, premijerni posle 22 godine i trijumfa Jugovića iz Kaća u Čelendž kupu.

Trkali su se Lale sa fizički besprekornim Skandinavcima, nadigrali dva norveška kluba Arendal i Nerbo, švedski Alingsos, a najveći skalp i i najbolji tim koji je izbačen na putu do trofeja, u četvrtfinalu, bilo je slovenačko Gorenje iz Velenja, pretprošle sezone četvrtfinalista Lige Evrope. Odbrana je bila zategnuta, granitna kada su se delili pehari, primala je manje od 25 golova u ključnim utakmicama.

Kada je Nerbo krajem drugog poluvremena finala poveo sa 10:7, pretio da stigne novosadskih +7 (30:23), trener Lala je uzeo tajm-aut, bez panika „posložio“ karte, ukazao na greške. Serija 3:0 Novosađana je rešila pitanje trofeja, otupela oštricu napada norveškog tima i demoralisalo ga, pa je u drugih 30 minuta bila samo rutina. Kao švajcarski sat je Voša igrala veći deo drugog dela sezone, a Rojević je savršeno vodio crvemo-bele, znao u svakom trenutku mogućnosti igrača, čak i kada je u finišu sezone ostao bez trojice važnih rukometaša, jedinog desnog beka i potencijalnog reprezentativca Srbije Milana Milića, najboljeg krila tima Miloša Grozdanića i iskusnog golmana Luku Arsenića. „Izmislio“ je Rojević Branka Tomića koji je bio u drugom planu u prvom delu sezone, Srđan Milić je bio džoker i „momak za sve“, rezervna krila Bojan Rađenović i Marko Vasić igrali su sve bolje kako je sezona odmicala, našao je „žicu“ teško uklopljivih za sistem šuterima Slovencu Gregoru Ocvirku i Tunišaninu Mohamedu Azizu Aidiju... I Boris Puhovski, prva zvezda tima, nije briljirao na početku sezone, ali kada se lomilo Belorus je pokazao klasu i opravdao epitet transfera godine u Srbiji.

Hrvat Fran Lučin je došao kao drugi golman, ali je vremenom postao stub Lala, branio sjajno kad god je trebalo. Luka Rogan je stasavao na crti uz iskusnog Živana Pešića i sada je A reprezentativac, jedini u taboru srpskog šampiona, a stubovi odbrane bili su fenomenalni Miljan Pušica i kapiten Miljan Vukovljak. Rojevićeva ruka je bila i te kako vidljiva. Ponekad strateg Lala plane, temperamentno odreaguje, ali sve konce je držao u svojim rukama.

Rukometaši Vojvodine slave trofej u EHF kupu (©AFP)

Dok je Rojević stručnjak koji je eksplodirao u Srbiji, ostala trojica prave karijere u inostranstvu. Momir Ilić je najbolji srpski rukometaš u ovom milenijumu, osvajač dve Lige šampiona s Kilom, srebrni sa Srbijom na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Posle kraje bogate karijere u Vespremu, godinu dana je radio u Akademiji ovog kluba i brzo je dobio šansu da vodi večitog kandidata za tron Evrope. Nasledio je Aranđelovčanin Španca Davida Dejvisa, dobio skupu igračku, najskuplju... Vesprem je klub sa najvećim budžetom na svetu, neko bi rekao da ima blanko da može da dovede koga god poželi (Francuz Nedim Remili, nezvanično, plaćen Kjelceu 900.000 evra početkom godine, a zna se da su obeštećenje u rukometu skoro iščezla).

Slatka osveta Vesprema: Ilićeva doktorska disertacija, titula za Cuparu i Pešmalbeka

Prve sezone sve je bilo sjajno, do poslednje nedelje. Prvo je izgubljena titula u Mađarskoj golom u poslednoj sekundi, zatim je doživljen krah u Kelnu na završnom turniru Lige šampiona. Ova sezona je bila puna uspona i padova, Kjelce je glatko dobio četvrtinalni dvomeč u evroeliti, ali je godina spasena povratkom krune u Mađarskoj, 27. u istoriji. Ilić je posle prvog meča finala u Segedinu, kada je Vesprem lako poražen, napravio hazarderski potez, dotadašnje nosioce igre poslao na klupu.

Rizik mu se isplatio. Umesto većim delom sezone indisponiranog Španca Rodriga Koralesa šansu da brani je konačno dobio Vladimir Cupara, krila su zamenjena. Umesto Slovenca Gašpera Marguča i Hrvata Manuela Štrleka na terenu su bili Islanđanin Bjarki Mar Elison i Belorus Mikita Vailupau, prilika je pružena i Srbinu s mađarskm pasošem Zoranu Iliću na desnom beku. Ova četvorica, sa malim minutažom tokom sezone, bili su ključni igrači preokreta u finalnoj seriji. Pre toga se popularni Moša odrekao usluga Petra Nenadića, posle konflikta sa nekadašnjim srpskim reprezentativcem i suspenzije od strane kluba, dok je sve manju ulogu imao i francuski srednji bek Kentin Mae.

Ovim potezom je Aranđelovčanin osvojio prvu titulu u u trenerskoj karijeri, vratio osmehu u Vespremu i sigurno „kupio“ mesto na klupi naredne sezone. Bilo je najava da bi gubitak krune kod naših severnih komšija mogao da znači i kraj Ilićevog mandata na klupi Vesprema. Za sledeću sezonu, mađarski velikan imaće paklen tim, kadar da napadne pehar Lige šampiona. Stižu Ludovik Fabregas, Ugo Deska, Sergej Kosorotov, Lukas Sandel... Možda bude još neka „bomba“. U Vespremu novac nije problem, ima ga u izoboilju.

Za razliku od Borisa Rojevića i Momira Ilića, koji su osvajali trofeje ove sezone, Danijel Anđelković to nije uradio s Tuluzom, ali njegov pečat je vidljiv svima u zemlji rukometne supersile. Šesto mesto njegovog kluba bilo je dovoljno da drugi put uzastopno bude izabran za najboljeg trenera u šampionatu Francuske, koja je najjače posle Bundeslige. Tuluz ima 12. budžet u zemlji Galskih petlova, ali to nije smetalo popularnom Deniju da njegov tim bude „ubica velikana“. Padali su u Tuluzu najbolja tri tima – Pari Sen Žermen, Monpelje i Nant. Dobio je Lazarevčanin priznanje pre jednog Raula Gonzalesa, šampiona Evrope sa Vardarom 2017. godine, stratega dominantnog kluba u zemlji poslednje decenije, PSŽ-a i legende Monpeljea Patrisa Kanajea koji će naredne godine da bude pune tri decenije na klupi dvostrukog šampiona Evrope, ove sezone drugoplasiranog u šampionatu.

INTERVJU – Danijel Anđelković: Imamo kvalitet, nemamo kontinuitet, sve hoćemo preko noći, Francuska da nam bude uzor

Deni Anđelković opet najbolji trener u Francuskoj

Denijeva priča je bila nešto drugačija od Momirove. Dok je Aranđelovčanin brzo dobio priliku da sedne na klupu, Anđelković je posle kačenja patika o klin, pet godina bio u stručnom štabu, učio, pekao zanat i na kraju ga ispekao da bude dvostruki laureat za trenera sezone u Francuskoj. Pitanje je vremena kada će Deni da vodi neki veliki klub. Zasad je u Tuluzu, s kojim ima ugovor do 2025. godine.

INTERVJU – Petar Nenadić: Boli koliko su reprezentativci nezaštićeni, eh da je Srbiju ranije preuzeo neko kao Toni

Alem Toskić, još jedan proslavljeni nekadašnji srpski reprezentativac, srebrni iz Beograda 2012. godine, posle igračke karijere je odmah uskočio na klupi. Mađarski Čurgo bila mu je bila odskočna daska, a već dve godine ima sjajne rezultate sa nekadašnjim šampionom Evrope, Celjem. Osvojena je dupla krunu u državi, u Ligi šampiona nije moglo više od grupne faze. Slovenački klubovi kubure s finansijama poslednjih godina, nisu konkurentni najboljim timovima Starog kontinenta, pa je i dalje nokaut faza Lige šampiona nedostižna, ali je u Zlatorogu padao i jedan Kil, dok se Barselona izvukla u finišu.

Bek Aleks Vlah je postao jedan od najtraženijih igrača tokom sezone (na kraju je otišao u danski Olborg), a popularni Toska je izvukao maksimum iz tima koji ima skroman budžet za evropske prilike. Naredne godine imaće trener rodom iz Priboja biser u vidu Stefana Dodića koji je dres Zagreba zamenio za plavo-žuti osvajača duple krune u Sloveniji.

Posle godina propadanja, krize, čini se da je živnuo srpski rukomet. Reprezentacija je 11. na svetu, većina klubovi više nisu na poluamaterskom nivou, sve su finansijski jači, počeli su da budu konkurentni i u Evropi, a i srpski treneri opet imaju važnu ulogu.