Specijalno priznanje za izuzetnost: Damir Mikec, najbolji kad je pritisak najveći

Protiv Novaka Đokovića, pa i Nikole Jokića, donekle očekivano, nije mogao da izađe kao pobednik u trci za Mozzart priznanje za ‘najboljeg individualnog sportistu godine’. Ali bilo bi nepravedno da Damir Mikec ostane praznih ruku. Nepravedno posle onoga što je uradio u godini na izmaku. I zato Damir Mikec je dobitnik priznanja za izuzetnost.

Jer sve što je Mikec radio u 2024. godini bilo je - izuzetno. Mislimo, razume se, pre svega na rezultat koji je u tandemu sa Zoranom Arunović letos postigao na Olimpijskim igrama. Na radost koju nam je tog vrelog julskog jutra doneli Srbiji, tu zlatnu medalju – jednu od tek tri – koju su osvojili u Šateruu u dramatičnom finalu protiv Turske, na ruku koja je u trenucima kada bi se svaka druga tresla od nervoze ostala mirna pogodivši savršeni hitac u poslednjoj rundi vredan najsjajnijeg odličja.

"Taj poslednji hitac neću zaboraviti. Srce nenormalno lupa. Imam tehniku smirivanja, i uvek mi iz prvog pomogne, sada sam je tri puta iskoristio. Pre nego što sam podigao pištolj znao sam da će biti savršen hitac", govorio je Mikec posle finala.

Kao što je pre istog znao da je zlato 'samo njihovo', jer kako tada reče 'moraju tako da razmišljaju'. Način razmišljanja kakav imaju samo veliki sportisti, a da Mikec nije jedan od njih verovatno bi već po osvajanju srebrne medalje u Tokiju pre četiri godine podigao sve četiri uvis, trenirao za svoju dušu. Ali ono što najveće odvaja od prosečnih je upravo nezasita glad za uspehom, sposobnost da pronađu motiv da nastave dalje, prostor za usavršavanje i onda kada se učini da ga i nema previše.

A naš najstariji reprezentativac u francuskoj prestonici pokazao je da ga uvek ima, pa se samo u periodu između Igara u Tokiju i Parizu okitio sa 26 medalja sa najvećih planetarnih smotri, Svetskih kupova, Evropskih i Svetskih prvenstava, da bi ionako poprilično uspešan trogodišnji ciklus krunisao najsjajnijim odličjem.

No, nije Dikec veliki samo zog svoje neumorne radne etike i sposobnosti da bude najbolji onda kada je pritisak najveći. Dikec je veliki i zato što posle najvećeg uspeha u karijeri odluči da ostane u Parizu do kraja Olimpijskih igara kako bi pružio podršku ostalim srpskim sportistima, kako bi svojom pozitivnom energijom zarazio ostatak olimpijskog sela i ‘potrošio’ grlo bodreći ih na šljaci, parketu, u bazenu ili atletskoj stazi…

I neka Jusufu Dikeču planetarne popularnosti koju je stekao svojom ‘normalnošću’, Mikec je u Šateru došao po nešto drugo, ono sa čime se vratio u Srbiju. Mada mu glad nije utolilo. I zato ‘plan je Los Anđeles’, naglasio je još po okončanju Olimpijskih igara. A na narednim, za četiri godine, Bože zdravlja, novo zlato.