Rojević: Trener mora da zna kad je vreme da se povuče, vratiću se u moju Vošu

Za mnoge šokantna vest prostrujala je u sredu uveče rukometnom Srbijom – Boris Rojević je podneo ostavku na mesto trenera Vojvodine. Posle skoro sedam godina na Slanoj bari, žetve pehara, osvojenih 20 trofeja (od toga pet titula prvaka Srbije, kao i višestruko puta Kup, Superkup i Svesrpski kup), Vrbašanin je digao sidro, napustio kormilo 11-strukog uzastopnog šampiona naše zemlje.

Dobio je šansu kao neafirmisani stručnjak 2018. godine i upisao se zlatnim slovima u istoriju kluba. Vodio je Vošu i do evropskog trofeja (EHF kupa) pre skoro dve godine. Četiri puta je biran za najboljeg trenera naše zemlje (poslednji put prošle godine). Poraz od Porta (20:29) u prvom meču druge runde Lige Evrope, beskrvna igra momaka u crveno-belim dresovim, bila je samo iskra da trofejni sturčnjak kaže „dosta je bilo“.
„Nije poraz od Porta bila kap koja je prelila čašu. Poraz je bio očekivan, Porto je u ovom trenutku mnogo bolji tim od nas“, u prvi mah će Rojević za Mozzart Sport i dodaje:
„Kuvalo je to u meni poslednjih dva meseca. I ranije sam razmišljao da podnesem ostavku. Trener mora da zna kada je vreme da ode, mislim da je ovo pravi trenutak i za klub i za mene, da svako pođe svojim putem. Igračima je potrebna šok terapija, sveža krv, da se trgnu. Osvojili smo dva trofeja u sezoni, imamo šansu za još dva, drugu godinu zaredom smo se plasirali u Top 16 Lige Evrope. Moram da kažem da me je slomilo sve ovo što sam doživeo poslednjih meseci. Pogodilo me kao čoveka način na koji sam smenjen sa kormila reprezentacije. Vođena je mesecima prljava kampanja protiv mene kako direktnim pritiscima, tako i u medijima. Nisam hteo da im dam do znanja da su me slomili, nisam želeo da podnesem ostavku, ali kao čoveka je to na mene uticalo. Trpela je moja porodica zbog toga. Rekao sam Darku Jevtiću i Marku Vujinu da ne mogu više, da je najbolje da odem. Došlo je i do zasićenja s moje strane. Ovako je najbolje za sve“.

Ukazivali ste i pre meča da ekipa nije u formi, da prirpeme nisu mogle da se odrade na pravi način.
„Ja sam neko ko mnogo polaže na trening, na rad, a to ovog puta nisam mogao da uradim. Uvek je Vojvodina pod mojom komandom najbolje igrala u finišu sezone. Verovatno je moja greška, ali i ljudi u klubu, što smo u ekipi imali veliki broj igrača koji se vraćaju posle teških povreda. Posle pauze od 17 dana često nisam imao 7-8 igrača na raspolaganju. Dva meseca nisam mogao da odradim pravi, kompletan trening. Pojedini nisu trenirali dve do tri nedelje. Stalno su povrede remetile ritam, nismo mogli na pravi način da se priremimo za nastavak sezone. U takvoj situaciji znao sam šta nam se sprema u Portu. Igrači nisu mogli ni fizički ni psihički da izdrže to. Jednostavno, nismo bili spremni za tu utakmicu“.