PRELAZZI: U odbranu šaha

Nisam nikada umeo da ga igram, priznajem. Naučili su me relativno rano, ali nisam uspevao da vežem nekoliko pobeda, čak i protiv „slabije rangiranih protivnika“. I džabe petice u osnovnoj školi i dvojke u srednjoj – uvek je bilo onih koji su i bez lekcija, odbrana i gambita, bez ijedne pročitane knjige umeli da te posle petog poteza već naprave magarcem, na oduševljenje kibicera...

Šah je bio, kao i fudbal, igra – ili sport, kako već hoćete – u kojoj je autsajder uvek mogao da uradi nešto nemoguće, nešto fantastično, a onda da se zatvori i da igra „bunkericu“ sve do boda u gostima.

I imao je, kao i fudbal, svoje superstarove, razmažene ili uporne zvezde koje su ta 64 polja, kao i onaj zeleni pravougaonik, prebacila u neku drugu dimenziju, važniju od sporta i od života, a sebi natakarili oreol nedodirljivih.

Nije zato ni čudo što se šahovska terminologija najbolje „primila“ u fudbalu: i remi, i igrač/pešak više, i simultanka, i pravi rat na terenu... Samo što u fudbalu obično nemate ono J'adoube! ...

I šta je, recimo, susret Murinja i Rafe Beniteza nego šah-partija, u kojoj se igrači pomeraju na terenu baš kao da ih vodi neki nevidljiva ruka trenerskih velemajstora. I šta je gol u prvom minutu nego šuster-mat, i šta je gol u gostima nego pat-pozicija nakon koje je jedan, onaj priterani uza zid, uvek zadovoljniji od ovog drugog... I šta je top koji se niotkuda pojavi i zaštiti svog kralja nego onaj spasonosni klizeći start jednog Kina, Neste, Vidića ispred sopstvenog gola...

Šah je rađao heroje i legende: od Kapablanke, preciznog i brzog kao današnji računari, preko Staljinovog miljenika Botvinika i čoveka koji je pobegao od njega, Aljehina, do večnog duela Borisa Spaskog i Bobija Fišera.

Ovaj poslednji bio je razlog zbog kojeg su se i Jugosloveni zaljubili u šah i zbog kojeg su Milan Matulović, Bora Ivkov i pre svih nenadmašni, beskrajno talentovani Svetozar Gligorić bili zvezde jednake kao i Džaja, Šeki, Rajko, Moca, Vaske. Kasnije će nam idoli postati neki drugi ljudi, naoružani kao lovci i s konjskim snagama umesto snage u glavama...

Ali pre svih njih postojao je Bobi, mlad i lep, pravi Amerikanac, u onim godinama kada je sve što je američko značilo nešto dobro i napredno, kada smo i mi bili neka Amerika, bar za zemlje iza Gvozdene zavese Varšavskog pakta.

Bio je možda i poslednji romantik drevne igre, i neizmerno je – što za ovu priču i nije toliko važno, ali za njegovu ličnost i za nas jeste – voleo Beograd, Srbiju, Jugoslaviju. Zbog nas je ostao bez američkog državljanstva, zbog nas je razbio sankcije i pod pokroviteljstvom Gazda Jezde 1992. na Svetom Stefanu igrao „revanš“ sa Spaskim, a mi smo mu, kako to obično biva, okrenuli leđa. Kada je tražio azil u Srbiji, mi smo se pravili blesavi, i ona ulica u Beogradu samo je malo ispravljanje nepravde prema velikom čoveku i šahisti.

Danas je šah drugačiji, i vic i geg su nestali. Današnji šahisti ne izgledaju kao mašine – kao što je izgledao Kubanac Kapablanka – oni pomalo to zaista i jesu.

Ali ostalo je još mnogo toga u tim beskrajnim kombinacijama na ograničenom broju crno-belih polja, i nikad to nije bilo u poslednjoj deceniji vidljivije nego ove sedmice, kada je u Čenaju u hotelu Hajat počeo okršaj Višvanatana Ananda, vladajućeg šampiona, i norveškog nekadašnjeg čuda od deteta, Magnusa Karlsena.

Anand je danas u Indiji ono što je Fišer bio u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih: zvezda koju zaustavljaju na ulici za autogram. Milioni ljudi gledaju direktne prenose njegovih mečeva, a prva titula 2000. godine dočekana je u Indiji kao, recimo, naši zlatni košarkaši 1995. ispred Skupštine Beograda: euforija, inat i nacionalni ponos, u savršenoj ravnoteži...

Njegov izazivač Karlsen, novi superstar svetskog šaha, bejbi-fejsa i zategnutih mišića, mladić koji bi mrtav 'ladan mogao da prođe kao glumac, u stvari je favorit: trenutno je broj 1. na listi FIDE i sve svoje protivnike na turniru kandidata je oduvao kao od šale...

Ali ne pobeđuje u šahu, kao ni u fudbalu, uvek najbolji. Ima i dalje nešto, koliko god partije bile naučene i naručene, i u iskustvu, temperamentu, i prednosti domaćeg terena.

Anand i Karlsen vraćaju nadu u svetski šah. A mi, ovamo na Balkanu, nikako da mrdnemo iz šaha u koji smo uhvaćeni pre dve i kusur decenije.

Na crno-belom polju i mimo njega... 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta