PRELAZZI: Ostariti kao Džo Flako

Tačno možeš da vidiš sebe. Već si u onim godinama kada počne da ti smeta buka, kada više ne možeš da piješ dve noći zaredom, kada svakog jutra, čini ti se, ustaješ sa novim bolom. Nekad u vratu, nekad u donjem delu leđa, nekada ti neobjašnjivo zuji u glavi i probada te ispod kolena.

Tu su i neka deca, ko ima sreće, i ona te, bogme, sekiraju, a ko nije na vreme o tome mislio, okej, samo pivo uveče i cigara i nadaš se da nećeš jedne noći zaspati s njom ispred upaljenog televizora.

Na TV-u su neki mladi momci, dobacuju se loptom imaju sve zube na okupu, i nervira te redovno koliko su brzi.

Jeste, čini se i tebi da bi, kao nekad, mogao da ustaneš, da cepneš trojku "bez koske" ili da ostaviš golmana da pase tepih u balonu, ali svestan si, duboko si svestan, da bi se to završilo u Urgentnom centru. U najboljem slučaju.

Tako su, otprilike, izgledali i jesenji dani junaka ove priče, i verovatno najveće, najluđe i najneverovatnije priče u čitavoj – a i ona je bila dibidus otkačena – sezoni NFL-a.

Šaltao je tako Džo Flako u svojoj 39. godini kanale, na TV-u su bili momci koji su tek prohodali kada je on stigao u ligu, možda ga je nerviralo njegovo petoro dece i možda se budio svakog jutra sa nekim novim bolom. Vrat i leđa su ga ionako odavno mučili, toliko da je već pre koju godinu dobio prijateljski i stručni savet da bi najbolje bilo sve da batali.

Činilo se da je ovog puta neko drugi doneo odluku umesto njega. Nakon deset godina u Baltimoru – tamo će osvojiti i Superboul – otišao je da ustupi mesto mlađima, potucao se po Denveru i svom Njujorku, a onda je u Džetse došao još stariji i bolji od njega, pa je Flako ostao bez angažmana.

Povrede, loša sreća, loša forma, i osvajač najveće titule u američkom sportu bio je bivši. Jučerašnji heroj. Neko koga se setiš samo uzgred. Nezgrapni dvometraš za kojeg nema mesta u ovom novom sportu.

Imao je 37 punih godina, dakle, njegov je agent i dalje pokušavao da mu nađe neku gažu, ali nijedan tim nije hteo da se kladi na Džoa Flaka. Čak ni kao savetnika, matorca, tipa koji drži motivacione govore.

"Nemate pojma s koliko ljudi sam kontaktirao. Niko ga nije hteo. Niko se nije javljao. A preklinjao sam neke ljude samo da mu daju šansu", pričao je njegov menadžer.

Tako je bilo u novembru 2023. Uprkos tome što je pola lige bilo desetkovano zbog povreda najvećih vedeta, uprkos tome što je na travu i astroturf izlazio drugi, pa treći, pa 17. ešalon kvoterbekova, Džo Flako je gledao penziji u oči i diskus herniji u magnetnu rezonancu.

Nisu ga hteli ni Njujork Džetsi, iako im je stadion baš blizu Džoovom domu, iako je za njih počeo četiri utakmice prošle sezone, iako su spali na tužnog Zeka Vilsona.

Nisu ga hteli ni Njujork Džajantsi, iako im je stadion baš blizu Džoovom domu, iako je za njih ove sezone igrao i Tomi DeVito, dečko kojem je najveći uspeh to što se internet par dana dobro zabavljao zbog njegovog kratkotrajnog uspona i očekivanog pada.

Kada nije gledao TV, održavao je formu bacajući sa bratom i ocem i sa svojim klincima u dvorištu. Tako su prolazili dani i nedelje.

U novembru 2023, dakle.

(AFP)

U januaru 2024. Džo Flako predvodi Klivlend Braunse, voljenu i baksuznu franšizu, u prvoj ("wildcard") rundi plej-ofa AFC konferencije.

U godini koju su obeležili bekapovi, i bekapovi bekapova, u kojoj su oni glavni kvoterbekovi ili u lošoj formi ili povređeni, Džo Flako je skoro pa favorit za prolazak dalje.

 A on je kralj svih bekapova, koji igra za klikere – neka garantovana sića i bonus za svaku pobedu, upisan u kratkotrajni ugovor onda kada se mislilo da Braunsi neće s njim moći ni do jednog trijumfa – u timu koji je trebalo da vodi DeŠon Votson, sav od stotina miliona dolara i desetina tužbi za seksualno zlostavljanje.

Džo, koji je vozio sedam sati od svog Nju Džersija samo na probu, kao da imaš šta da probaš lika koji je bacio 42.000 jardi u karijeri. I istrpeo i testiranje, i pregovore, i fore koje su bile svuda. O tome da starkelja više nema ruku koja može da baci dalje od deset metara. Ni noge koje mogu da ga spasu od svih tih napaljenih klinaca što bi da sekuju čoveka koji u četvrtoj deceniji nije bio ni Brejdi, ni Mening, ni Aron Rodžers. O tome da je poslednji njegov doprinos američkom fudbalu nakon Superboula mogao da bude sada otkazani film o Džoniju Junajtasu, legendarnom kvoterbeku Baltimora. Istina, lep je Džo kao slika, pardon kao kakav glumac, ali on nije hteo da bude glumac. Hteo je da ga i dalje po gridironu jure gromade od sto i kusur kila, da strepi da li će mu neki naredni udarac smrviti sve krtije kosti.

I šta ti je sudbina, kao program za Božić, ove subote Braunsi gostuju u prvoj rundi plej-ofa (a treba reći, eto uzgred, da Džo Flako nikada nije poražen u toj prvoj rundi) protiv najpoletnijeg i najmlađeg, protiv baš onog toliko nasmejanog da nervira svakog od nas zadriglih i (s)umornih, protiv Si Džej Strauda, rukija godine, i Hjuston Teksansa čiji trener, DeMiko Rajans, ima samo godinu dana više od Džoa Flaka.

Plus što bi to bio samo početak. Jer ukoliko Flako i Braunsi nas stadionu NRG savladaju domaćine – kvote kažu da su favoriti! – Džo će opet u Baltimor, gde će ga čekati njegov naslednik u uniformi Rejvensa i jedini kandidat za naslov MVP-ja regularne sezone, Lamar Džekson.

Baltimor neka se strpi, ali Flako je već jednom tukao Teksanse kod njih: bilo je na Božić 36:22, sa dva tačdauna Amarija Kupera i sa upornim trčanjem Džeroma Forda, premda je istina da je to bilo bez Si Džej Strauda, sa Dejvisom Milsom i Kejsom Kinamom kao zamenama na mestu kvoterbeka.

U subotu, 13. januara, svega tri dana pre svog 39. rođendana, Flako će igrati za sebe, za svoj tim, ali i za one što se muče sa krizom srednjih godina. Jer ako može Džo Flako da niotkuda uskoči u tim sposoban da tera do Superboula, onda je, biće, sve moguće.

Ne bi to bila, hoćemo reći, samo pobeda za napaćene Braunse – hajde da ne bude da je za sve kriv, pardon zaslužan, samo Flako, u Braunsima caruje nesumnjivo najbolji defanzivac lige, Majls Geret, a mnogo je ljudi moralo da briše svoje pogane tvitove o glavnom treneru Kevinu Stefanskom, posebno kada je reč o odbrani – nego i za sve nas koji s mrzovoljom pratimo kako se deca zabavljaju i svakog jutra otkrivamo neku novu boljku.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta