PRELAZZI: Lepota ski-skokova, deda Kasai i Srbin Goldberger

Nema mnogo razloga zbog kojih treba voleti zimu. Magla i kiša, sneg i košava, žene u debelim jaknama i s onim odvratnim čupavim čizmama na nogama, mrak u tri po podne... Ali ako nešto vadi to najsumornije godišnje doba, to je Nova godina i zimski sportovi.

Samo, da se razumemo, nije Nova godina onda kada mrtvi pijani dohvatite prvog do sebe i triput ga poljubite uz najlepše želje kojih se već sutra nećete sećati. Ona tada počinje samo formalno, dok ono pravo sledi nekoliko časova kasnije.

Jutro je, jednim okom gledate novogodišnji koncert u Beču, čekajući da onaj deda kresne kuburu na krešendu dirigentovog raspomamljenja, preostalim delom mozga razmišljate šta odigrati na Engleze, odnekud miriše dopola pojedena ruska salata, a onda fotografije lepog plavog Dunava zameni skakaonica u Garmišpartenkirhenu.

Četa momaka u odelima od likre strmeknuće se sa tog brda i tek tada će praznici zaista početi.

Ski-skokovi su začin svake zime, njegov neizostavni deo, lepi za gledanje i još lepši za navijanje. Ovaj sport rađa zvezde, rivalstva, ali i budi nacionalni ponos jer u njemu, za razliku od većine ostalih „snežnih čarolija“, zaista možete da se borite za svoju zemlju. Neki od najvećih i najneizvesnijih sudara u istoriji Olimpijskih igara događali su se baš na skakaonicama, bio je to, posebno osamdesetih i devedesetih, stvar prestiža i nepomućene slave...

Od tada, priznajem, sem prvojanuarskog jutra i ne pratim skokove i mnogo mi je žao zbog toga. Da, čuo sam za Jandu, za Morgenšterna, Jakobsena, Amana, Šlirencauera i siguran sam da i oni imaju svoje poklonike, ali ubeđen sam takođe da njihova popularnost, makar u Srbiji, ne može da se meri s onom koju su imali Diter Toma, Primož Ulaga, Ari-Peka Nikola, Risto Lakonen (jeste se zvao Risto, ali nije imao veze s nama), František Jež, Martin Helvart...

A tome valjda najbolje može da svedoči Norijaki Kasai. Jedan od legendarnih japanskih skakača, koji će 1994. u Lilehameru doći na telemark od zlatne olimpijske medalje, samo da bi neumoljivi Jens Vajsflog srušio njihove snove, nije četiri zime kasnije bio u zlatnoj ekipi, ali nije želeo da odustane.

Sa pune 42 godine, ne samo da nastavlja da pobija zakone fizike, već i biologije – pre svega desetak dana podelio je prvo mesto u finskoj Ruki, i najavio da bi mogao da se umeša čak i u trku za Kristalni globus. Kao što je u Sočiju uzeo srebro, pojavivši se kao Deda Mraz, da tim nadobudnim klincima pokaže kako se nekada skakalo...

Kasai – Funaki – Harada – Okabe, poker Japanaca koji se pojavio niotkuda i uzdrmao „stare sile“ ovog sporta bio je tim autsajdera za koje smo navijali svi. Dobro, neko je voleo i Fince, bili su bolji od ostalih Skandinavaca, a delovali su mnogo manje hladno od Austrijanaca ili Nemaca – Diter Toma bio je otprilike preteča Rodžera Federera, skakao je neobjašnjivo dobro svaki put, kao da je robot. I Jens Vajfslog je bio moćan, ali je Jens imao brkove koji su odavali da je ipak čovek...

A onda nam se, na vrhuncu popularnosti ovog sporta među nama klincima, desio slučaj Andreas Goldberger, jedna pomalo i prilično neistražena zaboravljena epizoda iz miloševićevske Jugoslavije.

Bila je 1997. i Endi, tada mladi šampion, velika zvezda i skakaonica i austrijskih tabloida, optužen je da je šmrkao kokain. Pretila mu je šestomesečna suspenzija, iako je čovek lepo priznao da jeste, a on je – iz nikada neutvrđenih razloga – napravio nervozni skok u nepoznato, okrenuvši leđa sopstvenoj federaciji.

Što bi rekao Nele Karajlić, „pamtim to kao da je bilo danas“: pojavio se Goldberger jednog dana u Beogradu, održao konferenciju za novinare, valjda u Skupštini grada, digao tri prsta, najavio da će ubuduće skakati za SR Jugoslaviju, prozborio i nekoliko reči na sasvim solidnom srpskom, vlast je trljala ruke misleći da je još jednom pobedila ceo zapadni svet, kao što smo ih pobedili kada su nam uveli sankcije, kao što ćemo ih pobediti kada protivno međunarodnom pravu NATO avioni budu sejali smrt po našoj zemlji (jeste li primetili kako niko više ne kaže „agresija“, već samo „bombardovanje“?), nema veze, bitno je da je Austrijanac odmah postao Srbin – Andreja Zlatobrdić...

Bili su to dani i godine jednako bizarni koliko i čitava priča s Goldbergerom, pa nam ni još jedan veleobrt – kako se pojavio, tako je i nestao – nije pao nešto preterano neverovatno.

Od velikih Goldbergerovih obećanja („Kada sam video šta sve za mene čine moji novi prijatelji, uprkos protivljenju Austrijskog skijaškog saveza, odlučio sam, sada više nego ikada, da osvojim zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Naganu. To će biti moj najveći doprinos Jugoslaviji i prijateljima. U slučaju nepovoljne odluke FIS-a, već sada sam odlučio: pauziraću tu godinu i opet se takmičiti za Jugoslaviju“) nije bilo ništa, a on će, možda i zbog one navike da koristi još neku belu supstancu koja nije sneg, leteti još svega nekoliko godina, 2001. postati i svetski prvak da bi potom nestao s radara.

Ostao je i posle te čudnovate epizode samo sezonski žal, koji se poput gripa javlja krajem novembra i traje tamo do februara, a vrhunac dostiže baš oko Nove godine, kada zaređa turneja Četiri skakaonice, kada mamurluk lečimo praveći se da smo apsolutni eksperti za stil i tehniku skokova, gunđajući što je finski „sudac“ dao samo 17,5 za savršeni skok dede Kasaija...

To je žal što, otkako smo se rastali sa Slovencima (imali smo i mi u SFRJ kvartet za ponos kao i Japanci: Ulaga – Tepeš – Debelak – Zupan!), nemamo nekog svog tamo, pa makar on bio i Austrijanac, makar ga doveli u Beograd pod okriljem noći, makar mu obećali bele doline i pola Kopaonika, samo da se prvog dana januara i jedan Srbin strmekne sa onog brda i označi početak Nove godine.

Čujte, i zima bi se lakše podnela da je tako...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)