Često ti američki sportovi - a fudbal, njihov fudbal, najameričkiji je od svih, na sve dobre i loše načine - izgledaju kao da ih neko mnogo maštovit režira. Preokreti, priče o iskupljenju, diskretni heroji koji se rađaju niotkuda i onda odlaze u večnost sa čirlidersicom u najkraćoj haljinici oko ruke, mračne televizijske, političke i druge igre...

Pola sport, pola jedna velika reklama za najbolje što televizija i Holivud mogu da serviraju.

Ali ono što se dogodilo Aronu Rodžersu, možebiti poslednjoj velikoj zvezdi "starog" NFL-a, ne bi mogao da smisli ni pakosni sineasta sklon hororu.

Možda eventualno onaj koji je hteo svima da nam stavi do znanja koliko sport ume da bude okrutan? Koliko u njemu sve zavisi od sreće, jednog pogrešnog poteza, jednog pokreta noge u pogrešnom smeru. Koliko je kratak put jednog navijača od euforije do totalne depresije, preko zabezeknutosti i nade.

Za one koji možda nisu ispratili celu dramu - a drama je baš baš mala reč za sve to što se odigralo u noći između ponedeljka i utorka - evo kratkog sižea: Aron Rodžers, koji je nakon kratkog većanja odlučio da napusti Grin Bej i da se preseli u Njujork, u Džetse, tim (franšizu, kako god) koja važi za jednu od najbaksuznijih i najtragičnijih, povredio se na četvrtom snepu prve utakmice, protiv Bilsa.

Rodžersa izvode sa terena (©AFP)

To što se sve dešavalo nadomak Njujorka na godišnjicu 11. septembra, pa je Rodžers s velikom zastavom izleteo na predstavljanje, to što je ceo avgust prošao u novoj sezoni serijala "Hard Knocks" koja je zapravo bila samo o Rodžersu, to što je u prethodnih nekoliko meseci pokazao zašto je voljen i cenjen i poštovan uprkos tome što nekada ume da bude, hm, svojeglav, to što su protivnici bili iz jedinog kluba koji se stvarno nalazi na teritoriji države Njujork, to što je sve gledalo 25.000.000 ljudi, to čitavu stvar čini još luđom.

Ili, ako volite teorije zavere makar onoliko koliko ih voli Aron Rodžers, još režiranijom...

Jedan pogrešan potez u tom prokletom četvrtom snepu na veštačkoj travi i Ahilova tetiva je pukla; u toj sekundi nestale su sve nade navijača Džetsa i onih običnih gledalaca koji su želeli da ovaj skoro pa ocvali "tata" pokaže još jednom šta ume...

A nije to o ocvalosti nebitan podatak, i služio je da uteši sve nas koji se ponekad osećamo kao da godine prebrzo idu: Rodžers će u decembru napuniti 40, a ipak je njegov dolazak u tim Roberta Sale, umesto sluđenog, mentalno uzdrmanog Zeka Vilsona, naterao bukmejkere da Džetse u projekcijama stave tamo gde nisu bili još otkako se pojavio jedan klinac iz Pensilvanije po imenu Džo Nejmet.

Nejmet je bio prvi veliki superstar na prapočecima NFL-a, jedan od razloga što je u Americi ovaj sport postao veći od svih drugih zajedno, a Rodžers, četvorostruki MVP i osvajač Superboula sa poštovanim Pakersima, trebalo je da bude možda i poslednji.

Pre nego što sve preuzmu ovi klinci...

##NAJAVA_MECA_7504296##

Ono što se dogodilo u noći između ponedeljka i utorka po srpskom vremenu bilo je, da stavimo stvari u kontekst za one koji baš i ne mirišu "onaj drugi fudbal", bilo je kao da je Leo Mesi pao povređen u prvom minutu utakmice Argentine na prošlom Svetskom prvenstvu, kao da je Majkl Džordan završio karijeru tokom prvog podbacivanja na svom povratku u Čikago Bulse.

Jedan neviđeni, nečuveni, nehumani antiklimaks, zbog kojeg je zanemeo svako ko voli sport.

I svako ko je ove godine napunio 40, ili tu nešto više ili manje od toga.

Da je neko to stvarno režirao, Rodžers bi se magično oporavio i ne bi, nakon dva dana ćutanja, potvrdio da je za njega ova sezona završena. Oporavio bi se, zapravo, ili na poluvremenu tog meča sa Bilsima ili, još bolje, na poluvremenu Superboula, u koje bi Džetsi stigli zbog klinaca kao što su Zejvijer Džipson ili naravno sjajni vajd-risiver Garet Vilson, i zbog toga što su svi želeli da urade "to" za Rodžersa.

Da je neko stvarno sve ovo režirao, Zek bi se Vilson, onaj koji je nekada projektovan da odvede Džetse u budućnost, pre nego što su i jedni i drugi shvatili da se to nikada neće dogoditi, nakon dva meseca provedena u trening-kampu sa velikim Aronom, pretvorio makar u novog Džoa Buroa, ako ne Džejlena Hurtsa, pa bi bacao tačdaun pasove levo, desno, gore, dole i bez gledanja.

Džetsi jesu pobedili u tom šokantnom meču u kojem je, kako to komentatori vole da kažu, rezultat bio najmanje bitan, ali niko ih više ne stavlja tamo gde je nekada bio Džo Nejmet.

Mala uteha, i premala: Rodžers se neće oporaviti, Zek Vilson neće nikakvom filmskom ni bilo kojom drugom magijom odjednom postati dobar kvoterbek, a Garet Vilson neće hvatati dobre pasove jer dobrih pasova neće biti - verovatno čak ni ukoliko među Džetse ubrzo stigne neka iskusnija alternativa.

To prvo je, u velikoj slici, najvažnije. Ceo sport - a američki fudbal je, kada prevaziđete predrasude, sport u koji se jako lako zaljubiti, čak i ako je previše komplikovan da baš sve shvatite u tri ujutru - propustio je priliku da vidi još nešto veliko.

Jednog harizmatičnog, inteligentnog, kontroverznog četrdesetogodišnjaka koji radi sve što mogu i momci duplo mlađi od njega, pa i još više od toga. Jednu veliku priču koja bi zasenila i Breta Farva, sa kojim se Rodžers, hteo-ne hteo, zbog onog zeleno-žutog dresa morao meriti.

Jedan zaplet dostojan filmova koje bi Holivud štancao i štancao, ili možda onih džordanovskih "poslednjih plesova", a mi bismo samo odmahnuli rukom i rekli: "Ma da, to se ne događa u pravom životu. Čak ni u tom njihovom NFL-u."

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Ko je smestio Aronu Rodžersu

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva