Ministarka odbrane, sa srebrnom medaljom oko vrata sa Svetskog prvenstva 2013. kao jednim od najvećih uspeha srpskog rukometa, Katarina Tomašević, ponovo je deo nacionalnog tima.

Povratak u tabor Srbije dolazi uoči ključnog baraž dvomeča sa Slovenijom, u borbi za plasman na Svetsko prvenstvo. Iako je najavljena kao mogući trener golmana, Kaća je ponovo u ekipi i spremna da pomogne i na terenu.

Kada se ponovo pojavila u kampu reprezentacije, osmesi i zagrljaji bili su iskreni.
„Još uvek nisam potpuno svesna da sam ovde. Emocije su mi pomešane i intenzivne. Mislim da će se slegnuti kad obujem patike, pripremim se za trening i izađem na teren – onda će mi biti jasno da sam stvarno ovde da igram”.

Prvobitni plan je bio da se priključi stručnom štabu kao trener golmana. Sa iskustvom rada u kineskoj reprezentaciji, to je delovalo kao logičan sled. Ali onda je stiglo pitanje na koje se nije moglo reći „ne“.
„Pitali su me da li mogu da pomognem i kao igrač. I šta da kažem… srce je reklo da“.

Razmišljala je i o kraju karijere. Ali ljubav prema Srbiji, iskustvo i osećaj da i dalje može da doprinese, nadjačali su tu misao.
„Dok osećam da imam snage i želje – ja sam tu. A kad se jednom zauvek povučem sa terena, prirodno je da ostanem kao trener golmana. Volim to. Mogu da pomognem, i radujem se tome“.

Njena uloga u timu danas je višeslojna. Na terenu – iskusan oslonac. Van terena – neka vrsta sportske majke.
„Pristupam većini devojkama majčinski. Neke od njih imaju godina gotovo koliko i moj sin. Vidim ih kao svoju decu. Tu sam za sve što im treba – na terenu, van njega, svejedno. Važno mi je da znaju da mogu da mi priđu, bez straha“.

Ta bliskost u reprezentaciji jedan je od najvažnijih razloga što se Srbija radovala medalji na Svetskom prvenstvu 2013. godine, a ministarka odbrane bila je ”lepak” tog tima i jedana od glavnih za atmosferu.

Utorak, 20.00: (2,95) Nordsjeland (8,50) Skjern (1,55)

Anegdota iz tog perioda je mnogo, a Kaća se najpre prisetila onih koji su došli mnogo ranije, pre tih uspeha sa reprezentacijom. Dane u Radničkom, kada su kao mlade rukometašice tek maštale o svemu, ali je zabava i tada bila sa njom zagarantovana. Nisu se prmenile od tada, promenio se samo legendarni beli Jugo...
„Tu smo bile Sanja, Andrea, Bojana Davidović koja je bila golman a sada radi u Rukometnom savezu… ja sam bila najstarija. Prva sam dobila vozačku dozvolu. Od prve stipendije, uz pomoć roditelja, kupila sam belog Juga. I od tada sam ih sve vozila na trening. Niko nije bio stvarno usput, ali svi su bili ‘usput’. Taj auto je prešao više nego što je iko mogao da predvidi. Imali smo bezbroj anegdota s njim. Taj Jugo stvarno zaslužuje da bude eksponat u nekom muzeju”.

Većina anegdota kasnije, iz reprezetacije, ima veze sa Sanjom Damjanović – tada saigračicom, a danas tim menadžerom, sa kojom je Katarina u tom periodu delila i sobu.
„Nismo mogle da spavamo posle kasnih utakmica. Gledale smo reprize do duboko u noć. Sanja inače voli da spava duže i često kasni. Jednog jutra, ulazi ona na trening sa jabukom i sendvičem i kaže: ‘Izvinite, treneru, mogu samo ovo da pojedem?’ A trener, koji je znao sve – samo joj kaže: ‘Dobro, Sanja, sedi, pojedi.’ Bilo je tu toliko razumevanja i tolerancije. Zato smo, verovatno, i uspele“.

Ali bilo je i teških trenutaka. Onih koji se ne zaboravljaju.
„Pred finale, Andrea je primala anesteziju u petu. Gledaš svoju saigračicu kako vrišti od bola. A ti stojiš pored i gledaš. Ne razmišljaš ni o posledicama ni o bolu. Samo vidiš žrtvu, srce, hrabrost. To mi je jedna od najjačih i najtežih slika iz reprezentacije“.

Govoreći o tom takmičenju, deluje kao da još uvek ne veruje da se sve to stvarno desilo.
„Kao da sam bila u transu. Kao da se to ne dešava nama. Sećam se nečega, ali većinu sam zaboravila. I nije samo kod mene tako. Svi smo bili u nekom samo našem svetu. Bez drame. Samo – došli smo da pobedimo”.

(©RSS)

A taj put nije bio zasnovan samo na taktici i fizičkoj pripremi. U središtu svega bilo je nešto mnogo dublje.
„Taj osećaj zajedništva. Znala sam – ako prođe Andreu, Erika će da pomogne. Sanja će da pomogne. Svi će. To drugarstvo, to jedinstvo, to nas je dovelo do uspeha. A to nije nastalo te godine – mi smo to gradile od 2012“.

Kada se spomenulo to finale 2013. godine, za trenutak je zastala. Glas je postao tiši.
„Ja tu utakmicu nikada nisam odgledala ponovo. Niti ću. To mi baš teško pada. Izgubiti finale pred 23.000 ljudi… Naježim se sva dok pričam o tome“.

Zastaje.
„Ogroman je to uspeh. Ali svejedno…“

Kao što taj meč sa Brazilom nikada neće pogledati, postoji jedan koji bi iznova igrala i uživala u ishodu.
”To polufinale sa Poljskom je meni možda i najdraža utakmica. Iako mi i ona sa Norvežankama zauzima visoku poziciju, ali to mi je bilo stresno. Protiv Poljske smo dominirale, a ta pobeda značila je da uzimamo medalju i osećaj je bio neverovatan. Svaki sportista to treba da doživi”.

Upravo zbog toga, da to što su one ostvarile pre 12 godina za ovu generaciju ne bude samo san, Tomašević ponovo oblači dres sa ciljem da pomogne se izbori plasman na Svetsko prvenstvo koje se ove godine igra u Nemačkoj i Holandiji.
”U Sloveniju putujemo sa verom da možemo da odigramo vrhunski meč, a da potom u Boru, pred našom publikom slavimo plasman na Svetsko prvenstvo. Pozivam sve ljubitelje rukometa da nam se pridruže i da u nedelju budu naš igrač više”, zaključila je Katrina Tomašević koja je u prvom delu sezone branila boje Bekamenta iz Aranđelovca.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Katarina Tomašević: Kada srce zove, ne postoji stara uloga – samo dres i sveti grb

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

eFudbal

Hokej na ledu

Bejzbol

Stoni tenis

Dota

Najava mečeva