Posle 32 godine – Karakašević se povlači iz reprezentacije: Nekad je moralo da se razmišlja, sad je sve na snagu

Debitovao je još 1991, bilo mu je tada svega 16 leta, i trajao pune 32 godine. Kraj je ipak neminovan za svakoga, pa će se tako i legendarni srpski stonoteniser Aleksandar Karakašević posle nekoliko najavljenih i otkazanih povlačenja, večeras i zvanično oprostiti od reprezentacije, prigodnom svečanošću za vreme meča Srbije sa Francuskom u beogradskim Šumicama.

Srbiju će u tom meču, pored Karakaševića, inače i predsednika Stonoteniskog saveza naše zemlje, predstavljati i Dimitrije Levajac, Nemanja Đilas i Aleksa Gacev.

Međutim, utisak je da su zlatne godine stonog tenisa u Srbiji odavno prošle, a tamo negde na početku Karakeševićeve reprezentativne karijere s posebnom pažnjom su se čekali njegovi, ali i mečevi Slobodana Grujića, Ilije Lupuleskua...

“Najviše žalim zbog propuštene prilike u četvrtfinalu dubla sa Slobodanom Grujićem na Olimpijskim igrama u Atini 2004, kao i na ekipnom Evropskom prvenstvu u Beogradu 2007. Što se tiče uspeha, mnogo mi je draga pojedinačna medalja na Evropskom prvenstvu, zatim prvo srpsko zlato kao i zlato u Srbiji 2007. Tu je i pobeda nad Liu Guoliangom 1997. kada sam bio baš mlad, a to mi je bila i prekretnica u karijeri. Morao bih da izdvojim i nešto do čega je izuzetno teško doći, a to je polufinale pro-tura u Sloveniji gde sam bio okružen Kinezima, kao i polufinale German opena i brojnih drugih pro-turova. To su turniri gde je bilo jako mnogo igrača iz Azije i dolazili su oni najbolji”, premotava film Karakašević u izjavi za sajt stonitenis.org.

Sad je ipak kraj. A i kompletan sport je daleko od nivoa na kome je nekad bio, barem kada govorimo o pažnji javnosti u Srbiji. Karakašević za Sportski žurnal kaže i da su čelni ljudi stonoteniskih organizacija sami doprineli time, između ostalog i promenama pravila, pa i kada su u sezoni 2014/2015 prešli sa celuloidnh na plastične loptice. Smatra da je tako ubijen užitak publike.

“Pingpong je toliko postao isti da sve zavisi od dana. Nekad se znalo zašto je neko najbolji, a sada samo udaraju loptu iz sve snage i rotacija ne postoji. Nekad je moralo da se razmišlja, da se kreira igra. Voleo sam stoni tenis jer je sve bilo u nadigravanju, a sa promenama i sa novom lopticom se sve izgubilo. Nekad je bilo važno da najvećima prodaš lažnjak i prazan spin, da ih iznerviraš. Da on udari u svoje polje i mrežu, pa da se toliko iznervira da izgubi narednih 10 poena. Znao si da moraš da ga ’prevariš’. Sad dođe Japanac, zažmuri i istim pokretom lupa po lopti i ako mu je dan svaka pada gde treba. Ako nije, onda ništa ne pada, a meč dobija onaj tamo sledeći kome jeste. Ne vidim razliku između 30. i 300. igrača... Nas 50 je igralo stoni tenis da ne možeš da uporediš dva igrača da su slična. A sad osim Trulsa Moregarda koji igra drugačije - svi su isti“, komentariše sada 47-godišnji Karakašević.

Ali to je prosto tako. Svet se menja, pa i stoni tenis.