Porodica ispred novca, inostranstva i medalja: Dok sam Zvezdi potreban, tu ću i biti

Tržište nije veliko kao fudbalsko i košarkaško, ali daleko od toga da se svodi na region. Može da se probere, može i tokom leta da se ode na egzotične desninacije i tokom sezone uzme koji evro više. Da se premosti. Izbor postoji, a izbor Ivana Basare bio je da bude u srpskom vaterpolu. Bezmalo celu karijeru.

Poneka avantura preko, na mesec ili manje, plus šest godina provedenih u inostranstvu – u Mađarskoj. I to je sve od boravka van granica Srbije. A, nije da nije bilo prilike da karijeru gradi preko. Ponuda je bilo, no nešto ga je uvek vuklo da bude kod kuće. Ili što bliži njoj. Porodica ispred novca i medalja.

Prošlog meseca odsvira je kraj, poslednju utakmicu odigrao je u Šapcu, u crveno-beloj kapici. Pet sezona u Crvenoj zvezdi. Mogao je još, no procena je bila da je dosta, barem u bazenu. Iz vaterpola ne ide, ostaje u njemu, i u osvajaču Lige šampiona. Samo je pozicija drugačija. Biće sportski direktor. Svemu ovome se, kao klinac, nije nadao…

Nije ni slutio šta ga čeka dok je bio osnovac. Zasigurno ne da će tačku na karijeru staviti u klubu za koji navija i koji je, kada je krenuo u bazenu da šutira na gol, imao saradnju sa njegovim prvim timom.
„Počeo sam da treniram sa sedam godina u Beogradu, bile su devedesete i čuveni Vlada Korenić mi je bio trener. Čini mi se da je njegov sin Kristijan Kiza Korenić bio i trener i igrač. Oni su mi bili prvi treneri na Tašmajdanu, a u školu sam išao u Drinku Pavlović. Sa školom je napravljena saradnja da se jednim danom ide na fizičko na bazen, kako bismo učili da plivamo. Već sam znao da plivam i ćale je video plakat sa upisom na vaterpolo, jednog dana me je pitao: „Da li bi ti išao vaterpolo?“ Odgovorio sam: „Da“. Tog dana se sećam kao da je juče bio, a realno nisam ni znao šta sam mu odgovorio. Bio sam klinac, šta ja znam u prvom razredu. Nisam znao ni šta me je pitao. Tako je sve počelo, a ispostavilo se da sam u vaterpolu do 36. ili 37. godine. Imao sam sreću da me vode ti ljudi, koji su, pre svega, bili pedagozi. Nisu bili orijentisani ka nama iz biznis momenata, što se danas masovno dešava, nego su bili ljudi. Vršnjaci sa kojima sam upisan sam i dan-danas prijatelj. Sada smo i kumovi. Možda se ne viđamo svaki dan, ali smo vezani“, počeo je Ivan Basara razgovor za Mozzart Sport.

„BEOGRAD JE BIO ZVEZDINA FILIJALA, IMA NEKE SIMBOLIKE U TOME“

Sa Beogradom je osvojio pregršt medalja, bio prvak Jugoslavije i to ga je guralo napred.
„U to vreme Beograd nije bio klub kao Partizan, ili neki drugi veći klubovi, gde su se deca masovno upisivala i gde je dolazilo do prirodne selekcije. Beograd je bio filijala Zvezde. Igrom slučaja sam karijeru završio u Zvezdi. Ima neke simbolike u tome. Bilo nas je oko 25 po generaciji. Ko je opstao – opstao je. Na želju roditelja, na borbu. Tako to ide. Prve velike uspehe smo postigli sa Kizom i samim tim smo na sebe bacili svetlo. Imali smo jaču generaciju od tada čuvenog Partizana, iz koga je, primera radi, izašao Stefan Mitrović. On je moje godište. Posle se vidi koliko to uopšte nema veze. Mi smo igrali na teritoriji cele Srbije i Crne Gore, i bili smo uspešni. Bili su tu i Kotor, Herceg Novi, ekipe koje su imale ozbiljne klince, a mi smo bili prvaci države Jugoslavije. Bezbroj puta u svom godištu. I naravno da ti je to motiv i satisfakcija da nastaviš da guraš. Kako tebi, tako i roditeljima. Takmičarski smo bili 500 posto orijentisani. Iz tog perioda kod kuće imam 60 medalja, skroz je bio drugačiji sistem i bili smo megauspešni. To se znalo. Kako smo se spojili sa starijim godištem, izgubili smo mnogo“.

Mnogim ljudima iz tog perioda je zahvalan i rado ih se seća.
„Kada sam ušao u prvi tim Beograda, a bio sam dosta mlad, fokus je, opet, bio na nama. U međuvremenu su nas trenirali Bratuša, koji je dugo profesor na DIF-u, zatim Mića Perišić, takođe i Mirović, a prvi jači pečat na nas je ostavio Đorđe Maka Makuljević. Specifičan je bio, važio je za prestrogog trenera dok je radio u Partizanu. Sa nama je čak omekšao, zauzeo je pedagoški pristup. Naravno, bilo je tu i tehničko-taktičkog dela. Mnogo smo dobili sa njim. U Beogradu smo postizali uspehe koji nisu mali za takav klub, i to ti daje šansu. Posle je došao Mirović, bio nam je saigrač, pa trener u prvom timu. Bili smo zaštićeni, a on je gledao da nas baci u realnost, da nas baci u vatru i da vidimo da to nije baš tako kao što mislimo. Nakon rada sa Mimijem sam otišao u Vojvodinu, imao sa 19 ili 20 godina. Čini mi se da je Dača Ikodinović bio direktor kluba. Trener je bio Stanojević, koji je bio pomoćni trener Dejanu Udovičiću u reprezentaciji. I to je za mene bila velika stvar. Te tri godine u Vojvodini su bile paklene, pogotovo što je klub prve godine prvi put u istoriji ušao u Ligu šampiona“, rekao je Ivan Basara i dodao:
„Ne znam da li bih ovoliko ostao u sportu da non-stop nisam imao rezultate. Opet, to nisu rezultati kao kod nekog igrača kod koga možeš da izvučeš 50 medalja, ne znam koliko titula. Mene je to zaobilazilo, ali sam imao satisfakciju u drugim stvarima: da u svemu nađem svoje mesto, da budem koristan, da budem deo nečega, da ne budem tu samo da sam bio i uzeo medalju. Nisam neko ko je gradio karijeru sedeći i čekajući nešto. Želeo sam da budem koristan. Takav sam osećaj imao. I u svakom klubu u kome sam bio sam imao dobru poziciju i mnogo sam igrao. Nisam sedeo. Svaku utakmicu sam imao veliku minutažu. Jednu ili dve sezone presediš i – izgubiš volju da se baviš time. E, to nisam imao. Bio sam značajan u ekipama u kojima sam bio. Još sam upao u roster za reprezentaciju koja je najuspešnija svih vremena. Osvojili su sve i realno nije bilo prostora da se uđe pre određenih igrača, koji su stvarno megašampioni. Klase. Tako je, kako. Ni tada nisam odustao, nastavio sam da guram klupsku karijeru“.

„HTEO SAM DA RADIM SA MILANOVIĆEM, ZATO SAM ODABRAO PARTIZAN“

Ivan Basara (©MN Press)

Prvi seniorski ugovor, pa prelazak u Vojvodinu, odakle je otišao u Partizan. Razlog je bio taj što je hteo da sarađuje sa Igorom Milanovićem.
„Vojvodina je pravila korak unazad, u smislu poslovanja i investicija. A, bilo je i prezasićenja sa moje strane. U trenutku kada je Zvezda formirala onu šampionsku ekipu, ja sam igrom slučaja odlučio da odem u Partizan. Više u dogovoru sa Igorom Milanovićem. Želeo sam da radim sa njim, Igor je tada bio trener koji je mnogo obećavao. Imao je velike ambicije. To se znalo. Ali, imao je privatnu situaciju i tako se namestilo da te godine nije bio trener. Vladimir Vujasinović je završio karijeru i igrom slučaja postao trener umesto Igora, koji je rekao da ne može da bude trener. Vlada je postao trener i imali smo specifičan odnos. Tek kasnije sam shvatio kako je sve sa njim teklo i zašto je to tako bilo. Lično mi je značio“.

Na Banjici stvari nisu ispale onako kako se nadao…
„Partizan kao Partizan, koga svi smatraju institucijom i temeljom svega što se tiče vaterpola u Srbiji, i sigurno je da postoji velika istina u tome, poslednji put je pokušao da bude ono što je bio. Svesno kažem bio, jer Partizan danas i godinama unazad nije ono što je bio. Bio je to poslednji momenat da se napravi ekipa koja će nešto uraditi je bio tada. Te godine u Partizanu su igrali Soro, mislim da je bio kapiten i golman, Stefan Mitrović, Miloš Ćuk, Dušan Mandić, bek Predrag Jokić. Vaterpolo legenda iz Crne Gore je došla u klub. Radović je otišao, nije ostao, ali ta ekipa je imala Vujasa na klupi, čoveka koji ima vaterpolo u malom prstu. Nije normalno koliko poznaje ovaj sport. Partizan je već bio u velikim dugovima i, nažalost, sezona je bila kakva je bila. Mi nismo uspeli da ispariramo novoformiranom Radničkom sa Vanjom Udovičićem, Damirom Burićem, Borisom Zlokovićem, Ćirićem. Te godine su osvojili Evrokup. Nismo uspeli ni Zvezdi da ispariramo“.

„VIKTOR I STRAHINJA SU SE ŽESTOKO AFIRMISALI U ZVEZDI, MOŽDA BIH I JA“

Možda bi mu karijera krenula drugačijim tokom da se nije opredelio za Partizan, nego da je malo sačekao i odabrao Crvenu zvezdu. No, svestan je da to potpada pod šta bi bilo kad bi bilo.
„Tada nisam otišao u Zvezdu, iako je bila priča, ranije sam imao dogovor da odem u Partizan. Zvezda je kasnije krenula da se formira. Sad da li je ta odluka na moju štetu ili ne – ne znam. Da li bi moja karijera bila drugačija da sam otišao kod Dejana Savića u godini kada su sve osvojili? Ne znam ni to. Viktor i Strahinja Rašović su mlađi od mene, ali su se žestoko afirmisali tih godina u Zvezdi, možda bih sa 23 uspeo i ja, pa bih kasnije bio i uspešniji“.

Iako finalnom turniru Lige šampiona nije igrao, što mu je teško palo i nije mu bilo pravo, Vladimir Vujasinović mu je puno toga pružio.
„Vlada je legenda i danas, ne tada kada završava karijeru. Nismo se našli, ali iz ove perspektive sam mnogo toga dobio. Početak je bio solidan, a završilo se „rapsodijom“. Ne znam kako on to vidi, da li je o tome razmišljao. Verovatno me vidi kao nekoga ko se tu nije uklapao, tako nešto mi je i rekao na kraju godine kada smo razgovarali. Jedini klub sa kojim sam raskinuo, jer me ne žele je bio Partizan. Čak mi je i laknulo u tom trenutku, pošto nisam želeo da ostanem u takvoj atmosferi. Nisam dobio priliku da igram na završnom turniru Lige šampiona, to su bili Vladini razlozi. On je video tako, iz moje prizme je bilo drugačije. Opet, kažem, od njega kao trenera sam mnogo toga dobio, ne mogu da grešim dušu. Imao sam 23 godine, gledam sada igrače u toj dobi i vidim koliko je teško uticati na njih, podići ih. Sebe sam tada igrački dosta unapredio, jer smo sa njim nogo smo sa njim radili“.

„RADNIČKI JE BIO AVANGARDA, UZ ZVEZDU NAJBOLJA EKIPA U EVROPI“

Ivan Basara (©MN Press)

Želeo je nakon razlaza sa Partizanom da ode u inostranstvo, čekao je ponude i – nije bio zadovoljan. Odbio je Radnički jednom, međutim, kada je kragujevački klub kasnije ponovo pokucao na njegova vrata, pristao je i dobio na privatnom planu.
„Na kraju te godine sam poželeo da odem iz Srbije, iako je Radnički i dalje postojao kao projekat. I Zvezda je postojala. Bio sam decidiran – po svaku cenu idem iz Srbije. Ali, ponude koje sam dobijao nisu bile takve da bih otišao. Igrom slučaja me je zvao Radnički i u prvom naletu sam rekao da ne želim da dođem. Razočarao sam se u mnoge stvari. Vreme je prolazilo, ponude nisu bile zadovoljavajuće, ponovo smo stupili u kontakt i dogovorio sam se. Otišao sam u Kragujevac i ušao u ekipu sa najboljim igračima. Malo je bilo igrača tog nivoa koji nisu u Radničkom ili Zvezdi, evrntualno u Reku, koji se rasformirao. Bili su avangarda. Radnički i Zvezda su bili najbolje ekipe u Evropi. Meni je Radnički finansijski bio neisplativ, ali tamo sam upoznao sadašnju ženu. Najbitnije je što sam dobio jeste što sam nju upoznao, jer danas imamo dvoje dece. Pored toga, te godine sam igrao finale Lige šampiona, a prethdone nisam imao priliku da igram na Fajnal-foru. Igrao sam skoro celu utakmicu i meni je to bio dokaz da sebi mogu da kažem: „Aha, nije to tako crno“. Ostao sam još jednu godinu, krenuli su finansijski problemi kao i uvek. Nakon toga sam otišao u Mađarsku“.

U to vreme mnoštvo srpski vaterpolista odlazilo je u mađarski šampionat. Bilo ih je gotovo u svakom klubu.
„Samo šest godina sam bio u inostranstvu. Ono što sam povremeno igrao na Malti, to ne računam, jer su to letnje lige i aktivacije van osnovnih profesionalnih ugovora, koje sam imao. Mnogo sam vremena proveo ovde, čak od igrača koji su trenutno aktivni ne znam da li je neko u našoj ligi proveo više godina od mene. Sa 16 godina sam potpisao prvi profesionalni ugovor, ova poslednja u Zvezdi mi je bila 20. Van Srbije sam igrao u Mađarskoj. Zašto? Bila je dobro tržište, bila je jedinstvena. U Evropi tada nisi mogao da dobiješ ugovor kao u Mađarskoj. Tamo sam se dobro snašao, ta liga mi je prijala i u jednom trenutku je u njihovoj ligi bilo skoro 30 Srba. Baš mnogo Srba. Oni su imali dva ili tri stranca po ekipi, praktično je liga bila polunaša. Tamo su četiri ekipe bile nedodirljive, tako je i sada. Ako nekoga od njih dobiješ, to je ludilo. Oni su isključivo uzimali reprezentativce. Nisam bio kadar za te ekipe, tada nisam imao ni mađarsko državljanstvo. Za strence su uvek bila rezervisana mesta za igrače koji su reprezentativci. Zato sam uglavnom igrao u ekipama koje su rang ispod. Savez daje novac klubovima u odnosu na mesto, oni se i zbog toga bore i na nivou klubova za koje sam igrao, ciljevi koji su bili zacrtani, uvek smo premešivali zacrtano. Oni su to znali da cene. Uopšte nisam imao potrebu da idem“.

„BIO SAM PRVI STRELAC U MAĐARSKOJ, ISPRED DENEŠA VARGE“

Živeti u inostranstvu je lepo, ali ne teku med i mleko.
„Mnogi za mene kažu: „Ti si patriota“. U redu, da li to nazvati tako ili nekako drugačije… Ali, ja sam tip koji voli da živi ovde. Ovde sam odrastao, iz Beograda sam. Kada sam posle dobio državljanstvo, mogao sam sa ženom i prvom ćerkom da odem da živim bilo gde u Evropi. Imao sam ponude da odem iz Mađarske, mogao sam da živim u Italiji ili Španiji, ali jednostavno nije me to toliko impresioniralo. Živeo sam preko, bio na skoro svim kontinentima, lepo je sve to videti, ali sebe nisam video da mogu da živim u takvim sredinama, pa sam rešio da se vratim tako što sam prekinuo višegodišnji ugovor, koji sam imao u Mađarskoj zbog porodice“.

Prvi inostrani klub Ivana Basare bio je Pečuj i odmah se pokazao – bio je prvi strelac lige, ispred velikana Deneša Varge.
„Tržište je bilo preplavljeno srpskim igračima. Što iz Zvezde, što iz Radničkog. Sebi sam našao utočište u Pečuju. Kada sam odlazio tamo, nisam shvatao gde odlazim. U tom trenutku sam mađarsku ligu percipirao kao preozbiljnu, bez obzira na to u kom rangu se ekipa nalazi, međutim, prve godine u Pečuju malo je falilo da „izgubim glavu“… Ali, svidela mi se ta blizina, nisam morao da menjam dva aviona ili putujem ceo dan, za nekoliko sati sam bio u Beogradu. Mađarska je bila tržište koje daje dobru lovu i kada sam ih upoznao, postao sam prvi strelac lige. Deneš Varga i ja smo se „klali“ te prve sezone za prvo mesto. Pričamo o Dumiju, jednom od najboljih igrača svih vremena. Ta godina je došla nakon sezone u kojoj sam sa Radničkim osvojio kup, igrao finale Lige šampiona, a prvenstvo nismo uzeli, već ju je uzeo Partizan. Realno je trebalo da uzmemo duplu krunu i odem u Mađarsku, gde budem prvi strelac lige. Opet sam dobio motiv za dalje, dobijao sam i dobre ponude. Posle sam išao u Seged. Uživao sam upoznajući ljude, pravio sam dobre saradnje sa igračima“.

„MAĐARSKA IZDVAJA VELIKI NOVAC ZA INFRASTRUKTURU, BAZENI NIČU SVUDA“

Ivan Basara (©MN Press)

Nije se libio da ode i u sredinu u kojoj vaterpolo i nije toliko razvijen. Verovao je u projekat, zaputio se na drugi kraj Mađarske. Beč mu je bio bliži od Srbije. Na samo sat vremena vožnje bio je udaljen od glavnog grada Austrije.
„Imao je i Seged finansijske probleme, pa sam otišao u Sombathelj, koji je bio projekat. To malo ljudi ovde zna. Mađarska u toj regiji, na granici sa Austrijom, nema vaterpolo klubove koji su prvoligaši. Savez je krenuo da gura finansije ka tom delu kako bi se vaterpolo razvio, mada vidim da u tome nisu uspeli preterano. Veliki novac je u tom trenutku izdvajan za infrastrukturu, bazeni su nicali po celoj zemlji. Kada sam došao u Sombathelj, napravljen je novi objekat i pripojen je starom bazenu. Grad nema ni 100.000 stanovnika. Dakle, ima otvoreni bazen sa akvaparkom, jedan zatvoreni poluolimpijski bazen i vaterpolo bazen. Bio sam upućen u dešavanja u Mađarskoj i bio sam ubeđen da će vaterpolo da zaživi u toj regiji, bio sam tamo dve godine, jer smo, između ostalog, imali lepu saradnju sa predsednikom kluba. Nismo bili ekipa za ne znam kakve domete, ali on je finansijski znao to da ceni. Vratio sam mu tako što je klub postigao najveće uspehe. Lokacija mi nije odgovarala, pošto sam bio najdalje od Srbije, a Beč mi je bio na sat vremena. Stvarno sam često išao na tu stranu i to koristio. Priča nije zaživela, dobili smo prvu ćerku i gledao sam gde ću, šta ću i kako ću. Tada sam se čuo sa ljudima iz Segedina, oni još nisu izašli iz finansijske krize, a hteo sam da živim blizu granice. Tako sam se odlučio za Senteš. U međuvremenu sam imao ponude od Vašaša, ali moje ludilo je bilo da neću da živim u Budimpešti. Svi su mi govorili: „Jesi normalan?“ Ali, nisam hteo da živim u Budimpešti, iako sam tamo bio milion puta i volim da odem. Sa Sentešom sam napravio saradnju i igrom slučaja smo ostvarili najveći klupski uspeh – ušli smo u Top 8. Ali, desila se korona. Bio je to presedan. Sa njima sam imao ugovor na dve godine, došao sam kući i provodio vreme sa ćerkom i ženom, kojoj su ljudi iz kluba nudili priliku tamo da radi. Predsednik kluba mi je bio naklonjen, našao joj je posao, međutim, otišao sam na pripreme i rekao mu posle sedam dana: „Idem kući. Neću da ti pravim problem, bolje sada da ti otkažem, nego da ti dođem za mesec dana kada krene prvenstvo“. Raskinuli smo ugovor, vratio sam se u Srbiju zbog porodice. Nisam imao klub i bio sam spreman na sve. Miloš Vukićević je igrao za Zvezdu u tom trenutku, Jogi je jedan od ljudi sa kojim sam odrastao. Šta odrastao, sedeli smo u klupi, bili vezani kao crevca, kasnije igrali u Segedinu, pre toga u Partizanu. On me je preporučio kod Viktora Jelenića. Brzo sam se dogovorio, znaš da za pare ništa nisam zatezao. Može sve, samo da budem tu. Tako je krenuo moj put u Zvezdi, ovih pet godina. Tu sam, kao kroz celu karijeru, tražio zadovoljstvo u određenim stvarima“.

Vratio se u Srbiju kada je ceo svet završio pod ključem. Zadužio je Zvezdinu opremu i u njoj završio karijeru. Pet sezona, poslednja utakmica u gradu na Savi. Mogao je i u Šapcu da igra, ima dobre konekcije, međutim, u poznim danima nije hteo ništa da menja.
„Karijera mi je više bila orijentisana da budem ovde i u suštini sam u Srbiji igrao u svim klubovima koji su aktuelni. Zapravo je Šabac jedini klub koji dugo postoji, a da u njemu nisam igrao. Iako sam privatno dobar sa tim ljudima koji vode klub. Cenim ih, više puta smo pričali, ali kada sam se vratio u Srbiju – nisam hteo iz Beograda zbog porodice. Pričali smo neobavezno. Otkako sam došao u Zvezdu i video kako stvari idu, sebe sam video kako u Zvezdi igram dokle njoj odgovara. I da ću u njoj završiti karijeru. Nisam više hteo da menjam sredinu. Pritom sam i zvezdaš. Nije mi bio interes da lutam, tražim dalje. To sam rekao i Viktoru Jeleniću dok je bio predsednik kluba: „Dok budeš želeo da budem tu, ja ću biti. Kada ne budeš želeo, ja ću završiti karijeru“. Tako je na kraju i ispalo. Realno sam mogao još da igram, ali sam nakon ove promene koja se u klubu desila, video šansu da više pružim klubu sa ove strane. Možda ovom klubu i sportu mogu mnogo više da pružim, nego kao igrač. Jer, kao igrač si, realno, limitiran. Uticaj će mi biti veći, nego dok sam bio u bazenu“.

„KAD GOD SAM IMAO KRIZU, ZAMIŠLJAO SAM PRLETA“

Dok je bio u bazenu, gledao je kad vaterpolo ikonama. I vodio se onom: kad mogu oni, mogu i ja.
„Bio sam takmičarski nastrojen i prvi uzori su mi bili Vujas, Ćira, Dača, Dejan Savić… Gledao sam ih kao klinac, pa sam ih idealizovao. Njih kad vidim, vidim stenčuge. Znaš koji je to mentalitet? To nije normalno. Taj vaterpolo koji se onda igrao ne liči na ovaj danas. Ali, svi oni su bili brutalni. Kada vidim njih – vidim planinu, stene. Tako ih doživljavam. Sa većinom sam igrao. Sa Dekijem sam sarađivao, Vujas me trenirao… Prema njima i dan-danas imam toliko respekt da to nije normalno. Ova prethodna generacija je meni bliža, oni su mi uvek bili motivacija. Čak i ovi mojih godina. Ne zato što sam potajno gajio želju da budem u reprezentaciji, nego ako hoću da opstanem u sportu, oni moraju da mi budu uzor. Stvarno su profesionalci. Pritom su na klupskom i reprezentativnom nivou bili šampioni. Bilo gde da su igrali. Pristup sportu koji oni imaju ne može da bude pogrešan. Kad god sam imao krizu, zamišljao sam Prleta. Čak i Mitra sa kojim sam odrastao. Pa, zatim Duška Pijetlovića. Bili su mi motivacija. Ako oni mogu, možeš i ti. Pokušaj. Izguraj još taj metar. Oni sigurno nisu ostali kući da spavaju. Tako sam došao do ovoga danas. Imao sam motiv da se dokažem sebi kada sam došao u Zvezdu. Naša liga je specifična. Mi smo preponosni. Svaki vaterpolista, svaki trener, svaki čovek. Mi smo vaterpolo nacija, iako to ljudi ne priznaju. Ko gleda vaterpolo? Ali, opet, vaterpolo non-stop ovoj državi daje radost. Ostali pružaju kontroverze, zato kažu da nismo zanimljivi. Ima i do toga što Svetske i Evropske organizacije u drugim sportovima rade mnogo više na marketinškom planu u odnosu na vaterpolo. Mi smo u deficitu. Da se čoveku plasira redovno i na pravi način, on bi vaterpolo gledao“.

Što se tiče Crvene zvezde, štošta se promenilo ulaskom Vesne Nikolić u klub. Da nje nije bilo, pitanje je da li bi Ivanu Basari bio upriličen oproštaj kakav je imao. Akcenat crveno-belih u narednom periodu biće na marketingu.
„Vidim da Vesna, novi predsednik Zvezde, ima ambiciju da polako, ne agresivno i da iskače iz televizora i frižidera, to promeni i proširi. Tako je i počelo sve oko mog oproštaja. Jasno je kakvog sam kalibra igrač. Ali, za nju je bilo bitno da ta stvar ne prođe tek tako. Nisam neko ko se medijski ističe, nemam tu ambiciju, ne volim da se eksponiran. Draže mi je da budem anonimus. I kada je sve ovo počelo, ljudi nisu navikli da me ovoliko bude, pa je bilo i zajedljivih komentara. Bilo je: „Ko si ti da te sad toliko guraju?“ Ono što se desilo u Šapcu bilo je spontano. Nisam to tražio. Desilo se. Vesna nije želela da ova stvar prođe nezapaženo i iz njenog ugla normalno je da se neko ovako isprati, posle toliko godina u ovom sportu. Želi da ovo bude standard. Osetiti to je lepo, iako nisam priželjkivao. Hajde da krenemo u osvajanje tržišta, u zdrav marketing, da i drugi budu ovako ispraćeni. I ovo mi je motiv, kao i onaj kup koji sam prve godine osvojio sa Zvezdom po povratku u Srbiju. Pa, onda opet kup uzet protiv Novog Beograda. Neko će reći: „Kup kao kup, ko ga…“ Nije baš tako. Sve su to motivi. Neko sve gleda kroz novac i medalje, ja gledam i kroz ovakve stvari. Život nije samo novac, nije samo medalja, nego je spektar različitih stvari. Čast mi je što ću biti sportski direktor u Zvezdi, klubu za koji navijam odmalena i u kome sam završio karijeru, i što ću nastaviti priču. Videćemo šta će se desiti“.

„MI SMO BESKUĆNICI, KAKO DA POSTOJIMO BEZ USLOVA I BAZENA?“

Ivan Basara (©MN Press)

Problemi koji su ga pratili dok je bio igrač, sačekali su ga i na novoj funkciji. Crvena zvezda je polusezonu bila podstanar na Banjici, a gde će kada krene nova – niko ne zna. Bazen „25. maj“ se rekonstruiše i za sada nema trajnog rešenja za crveno-bele.
„Mi smo beskućnici, kao klub. Partizan ima svoj bazen. Novi Beograd ima svoj bazen, Šabac ima svoj bazen, Radnički ima svoj bazen, Vojvodina ima svoj bazen. Kada kažem svoj, to je uslovno rečeno. Ali, koja ekipa ranga Zvezde nema bazen? Takve nema. Bili smo na „25. maju“, a on je sve, samo ne naš. Sada je zatvoren. Meni kao nekome ko će biti sportski direktor je bazen primarna stvar za rešavanje. Ništa drugo. Kako da radimo, ako nemamo gde? Imamo klub bez bazena. Mačujemo se da dobijemo mesto na kome možemo da treniramo“.

Niz komparacija napravio je Ivana Basara…
„Banjica u ovoj polusezoni je bila kompenzacija. Šta nam je donela? U prvom delu sezone smo dobili Jug, dobili smo i Šabac. A, u drugom delu smo dobili samo Valis. Neko će reći: „Sramotno je kako Zvezda izgleda“. Ljudi, pa hajde atletičar da trenira kod kuće, hajde fudbaler koji igra u Zvezdi na „Marakani“ neka pola sezone trenira u sali za fizično neke škole. Dakle, trenira na parketu, a treba da istrči na travu. Da vidim kako će da igraju, bilo koji sportista. Zamisli da košarkaš trenira na jednom košu, ima pola terena, bude onaj za 3x3, a onda ih ubaciš da igraju Evroligu. To su te paralele“.

Gledaju iz Crvene zvezde ka Tašmajdanu. Gledali su i prethodne, međutim, ruka spasa im nije pružena. Nije bilo sluha za probleme. Obezbeđivanje termina za treninge i utakmice je urgentna stvar. Bila i ostala. Time će se tokom leta baviti klupsko rukovodstvo.
„Kako mi sutra da postojimo bez uslova i bazena? Ovo nisu uslovi. Niko nam nije pružio ruku, niko ne želi da reši ovu stvar. Sve je samo kompenzovano za polusezonu. Nema ni govora o narednoj sezoni. Želimo da se takmičimo, a ne samo da postojimo. Jer, ova polusezona za nas nije bila takmičenje, nego opstanak kluba. Zvezda da proba da opstane? Pa, nemojte… Ne želim veličinu drugih da umanjim, ali ostali prvoligaši imaju uslove, samo Zvezda nema. Samo mi znamo kroz šta smo prošli ove polusezone. Dolaziš na utakmice nemoćan. Nemoguće je dostići nivo spreme da se takmičiš sa nekim ljudima preko puta. Oni žele da te pregaze, kao Jadran iz Herceg Novog. Ponizio nas je i ne znam da li je bilo neophodno. Ne znam da li bismo mi tako nekoga. Sportski je boriti se i nekoga pregaziti, ali opet… Odjeknulo je više nego bilo šta. Bilo kakav marketing je dobar, čak i loš. Kljoknuli smo u drugom delu sezone, imali smo bodovnu zalihu, a niko da se zapita kako to da smo je imali. Nije to bilo tek tako, izborili smo se i klub je opstao. Ima priliku da pozove igrače da igraju u najvišem rangu. Izgubili bismo godinu dana da nije bilo požrtvovanosti“, završio je Ivan Basara razgovor za Mozzart Sport.