Perone: Strast, emocija, zemlja šampiona - to je Španija! Nisam šuter kao Filipović, ali imam veliko srce

Dve decenije i jače je uz vaterpoliste stajao natpis crne ovce španskog sporta. Od zlate do uklete generacije sve do Budimpešte. Na Margit Sigetu su španski vaterpolisti sa leđa skinuli natpis večiti gubitnici u finalima, koji vuku još od čuvenih peteraca u Rimu, kada je Slobodan Soro na Foro Italiku zaustavio šut Blaja Malaraha, a Milan Aleksić pokopao Crvenu furiju i najavio dominaciju Srbije u globalnim okvirima. Ispostaviće se nezapamćenu. 

Iz tog španskog srebrnog tima trojica su dočekala zlato. Blaj Malarah okajao je grehe, Davidu Martinu je kao selektoru pošlo za rukom ono što nije kao igraču, treći je Felipe Perone, simbol Crvene furije. Posle 17 godina od debija za Španiju, četiri srebra i dve bronze kombinovano na planetarnim i kontinentalnim šampionatima, Felipe Perone okitio se zlatom na najvećim takmičenjima. Krenuo je putem brata Rikarda Kika Peronea, ubojitog šutera, i nadmašio ga. 

Mađioničar iz Brazila, koji je 2005. godine odlučio da poput brata zaigra za Crvenu furiju, tri puta je podizao pehar Lige šampiona, nebrojeno puta dobijao je individualna priznanja, sa titulom najkorisnijeg igrača finala Svetskog prvenstva vraća se iz Budimpšete i konačno sa zlatom. 

“Mogu da ponesem sve trofeje, dajte mi ih još. Nikad ih nije dosta, drago mi je što su mi obe ruke zauzete, ali od toga je bitnije zlato. Ono što osećam ne može da se opiše rečima, konačno zlato. Gubio sam dva puta u finalu Svetskog prvenstva, po jednom od Srbije i Italije. Dobro se sećam tih peteraca u Rimu, koje smo od vas izgubili, sada opet peterci, suđeni su nam, a suđeno je bilo i da budemo prvi. Nema više pritiska, nema te težine sa kojom je bilo teško nositi se. Bolela su leđa od toga. Promenjena je dinamika, Španija više nije druga, na vrhu je posle dve decenije”, počeo je Felipe Perone razgovor za Mozzart Sport kraj zidina hrama vaterpola. 

Španija na krovu sveta! Grande Perone skinuo Italijane sa trona, Kanela tragičar penal serije

U Španiji je odavno stekao status ikone, obeležio jednu epohu i krunisao je zlatom. Perone na Pirinejima ima specijalan status, ali i u Dubrovniku. Hrvatski zet je jedan od najboljih stranaca u istoriji dubrovačkog Juga, ako ne i najbolji. 

“Oduvek sam gajio veliko poštovanje prema balkanskom vaterpolu i Srbiji, puno sam naučio igrajući u Hrvatskoj, kroz rad sa balkanskim stručnjacima i igračima, ali i kroz duele predstavljajući Španiju. Veliku zahvalnost dugujem svima sa Balkana, učinili su me boljim igračem, a to što me ljudi tu vole - to je zbog srca. Uvek sam igrao srcem, nose me emocije i mislim da ljudi to vole i prepoznaju kod mene. I u Hrvatskoj, i u Srbiji, i na celom Balkanu. Nemam šut kao Filip Filipović ili Andrija Plainović, ali imam veliko srce. Cela Španija dala je svoje srce, zbog njega smo postali šampioni”. 

"NEDOSTAJE MI JOŠ ZLATA, SA ŠPANIJOM IDEM PO EVROPSKO PRVENSTVO I SVETSKU LIGU"

Felipe Perone (©Reuters)

Španci su dobili drugu zlatnu vaterpolo generaciju, preživeli su peterce za koje su sami krivi i treći put postali svetski prvaci. Revanširali su se Italijanima, vratili su im na najbolniji način. 

“Srce je bitno, morate da bude srčani, ali ne može se samo tako igrati. Mora da se uključi i glava, dobitna kombinacija je srce - glava. Italijani su jak i iskusan tim, igraju agresivno, znaju šta žele. Nama je glava bila na mestu tri i po četvrtine, a onda je počela da nas izdaje. Oni su zaigrali sjajno, osetili su da mogu da se vrate, bili su izvrsni u završnici. Nije bilo lako ostati smiren, vući prave poteze, ali najvažnije je da nismo skroz pali. Mogli smo i bez peteraca, išli smo težim putem do zlata”. 

Promenio je stil igre Felipe Perone u poznim igračkim godinama. Iako sve manje šutira i gleda da razigra saigrače, u velikom finalu spakovao je tri gola i dva puta bio siguran u penal seriji. A, imao je i prepoznatljive asistencije iz kornera kada se zavuče u sam ćočak, čeka da golman propadne i pošalje loptu igraču kod druge stative. Na centrima i bekovima je samo da se poklone i spuste loptu iza imaginarne gol-linije. 

“Imam 36 godina, svestan sam toga. Ne sme ego da bude na prvom mestu, ne moram ja da pucam kada se meč lomi. Tu su mladi momci, fantastični šuteri Alvaro Granados i Alberto Munariz. Oni su sjajni igrači, verujem u njih i tražim ih pogledom. Gledam da im otvorim pozicije za šut ili da spojim centre sa golom. S godinama sam promenio stil igre, više razigravam saigrače, gledam da im asistiram i dok to daje rezultat - srećan sam”, kaže MVP finala Svetskog prvenstva i dodaje:

“Kada pobeđujete, ne želite da stanete. Nije kraj, nisam završio sa Španijom. Zlato mi je dalo dodatnu snagu, idemo i po Svetsku ligu i Evropsko prvenstvo. Nedostaje mi još zlata”, kroz osmeh će Perone. 

"PINEDO I FERNANDEZ NISU U TIMU, ALI OVO JE I NJIHOVA MEDALJA"

Felipe Perone i Marko del Lungo (©Reuters)

Patili su Španci početkom ovog milenijuma zbog ekonomske krize, kasnije i zbog Peroneove odluke da se posle Olimpijskih igara u Londonu vrati u rodni Brazil i promeni kapicu. Pokali su Brazilci da stvore konkurentan tim za Igre u Rio de Žaneiru, vratili su Peronea i doveli Slobodana Sora i Josipa Vrlića - medalju nisu osvojili. Od trona su Crvenu furiju odaljio i izbor Ćavija Garsije da postane reprezentativac Hrvatske, kao i prelazak Giljerma Moline u redove Italije. 

Felipe Perone ponovo je promenio stranu posle Rija, navukao je na glavu špansku kapicu i sa legendarnim golmanom Danijelom Lopezom Pinedom u poslednjih pet godina doneo Španiji četiri medalje. Crnu furiju teško je bilo zamisliti bez neprikosnovene jedinice, a, ipak, i to se desilo. Pinedo je završio karijeru u Beogradu ove godine na Fajnal-ejtu Lige šampiona, nije dočekao zlato, kao ni Fran Fernandez - bordio Špance u Budimpeti - Alberto Espanjol ili Mark Minguelj. 

“Biće šala zbog toga što smo osvojili zlato posle Pinedovog penzionisanja, ali ljudi moraju da znaju da je ovo i njegova medalja. Danijel Lopez Pinedo i Fran Fernandez su deo ovog uspeha, oni su sjajni ljudi, veliki igrači i duša našeg tima. Čak i kada nisu uz nas. Mnogo toga smo prošli zajedno, radovali se i tugovali, takođe su ogroman doprinos u prošlosti davali i Albert Espanjol i Mark Minguelj”. 

"ŠPANIJA JE PRAVA SPORTSKA NACIJA, ZEMLJA ŠAMPIONA"

Proslava Španaca (©Reuters)

Tek kada su se potpuno razvili Alvaro Granados i Alberto Munariz, kada je stigao češki vaterpolista Martin Famera - pored Španije igrao i za Slovačku - i kada su sazreli centri Migel de Toro i Rožer Taulj i ojačali najslabiju poziciju, Španija je prodisala. Poslednji dodaci neophodni za stvaranje šampionskog tima su Bernat Sanauha i Unaj Agire, najbolji golman Svetskog prvenstva. Unaj Agire pravi je naslednik Danijela Lopeza Pineda, sakupio je 14 odbrana u finalu, odbranio jedan penal Đakomu Kaneli, dok mu je drugi šut skinuo rezervni golman Edu Lorio.

Oko njih će Španija graditi igru idućih godina, a Alvaro Granados će iduće godine biti veliki adut Novog Beograda u napadu na Ligu šampiona. Najbolji strelac elitnog klupskog takmičenja mogao bi biti faktor koji je nedostajao novobeogradskom klubu minule sezone. 

“Videćemo da li će Alvaro Granados doneti trofej Lige šampiona Novom Beogradu, sjajan je igrač, ali neće zavisiti samo od njega. Opravdano u Srbiji imate velika očekivanja od njega, super je čovek i igrač, i velika je budućnost pred njim”. 

U drami koju odlučuje snaga uma Španci su pokazali da imaju bolje nerve i potvrdili da su među najvećim sportskim nacijama. Za mnogo, opravdano, neprikosnovena. 

“U Španiji ljudi vole timske sportove, imamo pseban mentalitet. Strasni smo, emotivni i prava sportska nacija. Toliko šampiona je dala Španija u timskim sportovima, ima ih i u individualnim, u tenisu. Ali, timski sportovi su u Španiji na prvom mestu. Fudbal, košarka, vaterpolo, rukomet - tu smo sjajni i imamo odlične rezultate. Španija je zemlja šampiona i živi za sport”, zaključio je Felipe Perone razgovor za Mozzart Sport i krenuo ka svlačionici da odloži trofeje i pridruži se slavlju, koje je uvelio trajalo.