Osmehom protiv muka: Ako ništa nije puklo, a mislim da jeste, jer se čulo…

Bolno je bilo i gledati. Kamoli skakati. Na sam snimak povrede Angeline Topić na zagrevanju pred kvalifikacije u skoku uvis na Olimpijskim igrama svaki iskreni ljubitelj sporta naježio se od glave do pete. Ali Angelina je izdržala. Usprotivila se sudbini i otišla u finale.

Preko visine od 192 centimetara. Preko granice bola. Jer kako sama kaže, vraški je bolelo.

“Probala sam da skočim, nešto sam se zbunila u zaletu i nezgodno sam stala na sunđer. Stopalo desno mi je skroz otišlo u stranu i čula sam nešto kako puca. U trenutku nisam osetila ništa, ali kako sam sišla sa sunđera, nisam mogla ni da hodam”, prepričava Angelina novinarima u Parizu.

Tu su muke tek počele.

“Trčali smo kod doktora odmah da stavimo zavoj. Stisli smo što jače da u principu ne osećam ništa. Uzela sam neke lekove za bolove. Rekli su mi da probam, ali stvarno… Stavila sam početnu visini 188 centimetara. S tim ne počinjem nikad kad sam zdrava. Ali stavila sam veću visinu da bih mogla da odmorim, da potrčim...”

Isprva je delovalo – neće moći.

“Stvarno nisam mogla. Posle pola sata sam probala da skačem. Prvi, nije bilo nikakve šanse, drugi isto, treći ne znam šta sam desilo, bukvalno sam iz mesta uspela da preskočim, sa leve noge. Tad sam videla da mogu. Isto na sledećoj visini. Prvi skok – nema šanse, drugi nema šanse, na trećem me nešto povuče i uspela sam… Sve preko toga, tolike visine su nemoguće bez zaleta”.

Ne, nije lapsus. Ko je gledao video je da 19-godišnja tinejdžerka jedva da može da potrči. Ni ona sama ne zna da li će moći da skače u nedeljnom finalu.

“Idem upravo kod doktora, da snimimo. Ako ništa bije puklo, a mislim da jeste čim se čulo. Kao lepljiva traka kad se iscepi. Nadam se nije neka tetiva ili kost. Nadam se i da se vidimo u finalu. Lečenje kreće odmah. Imam samo dva dana. Probaćemo s anestezijom, s nečim…” , smeje se Angelina u momentima kada bi drugi umirali.

Junačko srce Angeline Topić! Sa jednim zglobom u finale

Zato ona i jeste šampionka. Zato je i cela zemlja navijala za nju. Otac Dragutin Topić – zna on dobro kako je to sa povredama – bio je na licu mesta izgovori prave reči i pogura je ka finalu.

“U prvom trenutku stvarno nisam verovala da ću moći da skačem. Ni sad ne mogu da stanem na nogu. Davao mi je dosta motivacije, znam da je u neku ruku laž, ali govorio mi je da mogu ovo i žmureći, da mogu iz mesta, sa dve noge, u pola noći. I stvarno na treninzima ja sa lakoćom prelazim ove neke visine, ali ovako nešto nisam iskusila u životu. Izgledalo mi je nemoguće”.

Kako je izgledalo kad je treći put rušila na 195 centimetara? Deluje da je mislila da je ispala? Da je Amerikanka Vašti Keningem preskočila tu visinu… Bio bi to kraj za Angelinu.

“U isto vreme smo skakale. Ako ona skoči ja ispadam, ako ruši, nisam znala da li idem samo ja ili obe, ali sam znala da idem. Trebalo je da skačem pre nje, dala sam sve od sebe. Prosto nije bilo moguće, bez zaleta da se preskoči 195 centimetara, to ne može. Najiskrenije se osećam užasno zbog ovoga, ali sam čekala da vidim da li će ona da skoči ili da sruši. Da vidim ko ide od nas dve. Šta da kažem, sport je brutalan”.

Na kraju i poruka svim navijačima, i u Parizu i onima ispred TV ekrana.

“Hvala vam od srca. Stvarno mi je trebalo. Osetila sam jaku pozitivnu energiju i sa tribina. I videla sam koliko ljudi prati. Neizmerno sam zahvalna, bez podrške drugih ovo ne bih mogla da uradim”.