Od koga je, dođavola, izgubio za 11. stolom?

Legenda kaže: Mihail Talj je jednom prilikom igrao protiv 11 najboljih šahista na planeti zemlji. Vezanih očiju. U isto vreme. I uspeo je da pobedi na 10 stolova. Samo je jednu pratiju izgubio… Da li možete da pretpostavite protiv koga je igrao za stolom 11?

…

Nemamo svi hrabrosti. Nemamo. Ni kada su daleko manje stvari u pitanju od borbe za svetski vrh. Nemamo hrabrosti da rizikujemo, iako nas guru majstori uče da je život izvan zone ležernosti. Ne vredi. To nam je upisano genima. Tako smo rođeni. Plašimo se. I zato nas oduševljavaju oni koji rizikuju.

A idoli nam postaju oni koji ne samo da rizikuju - već i pobeđuju.

Zamislite čoveka koji je živeo 55 godina. Odmalena je imao deformitet u desnoj šaci na kojoj nije imao sve prste. Tačnije, imao ih je tri. Zamislite takvog momčića rođenog u Rigi, glavnom gradu Letonije, 1936. godine.  Kakve su njegove šanse da uspe? Da svet čuje za njega? Da postane slavan i poznat i najbolji u nečemu? Ali Bog ga nije samo obogaljio, već mu je dao moć kakvu drugi nisu imali. Imao je nenormalno oštar um. Kao stvoren za šah. I voleo je da rizikuje. Znao je da rizikuje.

Bio je najbolji u tome. Ovo je priča o Mihailu Talju. Mađioničaru iz Rige, kako su ga zvali.

Miša Talj je od malena imao zdravstvene probleme. Bio je krhke građe, a i sam je više odmagao sebi nego pomagao. Umetnik u duši, duhovit, impulsivan. Vodio je boemski život šahovske igre, pijanstva i lančanog ubijanja cigareta jedne za drugom. Zbog toga je mnogo vremena proveo u bolnici. Druženje sa anđelima u belom mu je donelo zavisnost od morfijuma, najviše zbog velikih i intenzivnih bolova koje je trpeo. Na kraju, umro je u Moskvi. I to je to. Kraj priče.

Samo što nije. Jer između svega ovoga Talj je bio šahovski velemajstor i prvak sveta!

Talenat je otkrio kao mali, ubrzo je nadjačao sve učitelje i ustremio se na sam vrh. Dobijao je sve redom pre svega zbog  neobičnog, pa ako želite i nenormalnog stila igre. Umeo je najbolje na svetu da žrtvuje figure. Davao je konje, lovce, pa čak i kraljicu, samo zbog postavke figura na tabli. I na kraju dobijao. Protivnici su žarko žalili što su zagrzili mamac, ali bilo bi već kasno. Rizik se isplatio Talju. Kao i obično. Video je mnogo koraka dalje nego protivnik.

Crtao je po tabli. Radio je što drugi nisu. Protivnici su ga se plašili. Igrao je šah, ali se igrao i sa njihovim umom. Poigravao se. Od tako ozbiljne stvari pravio je sprdnju. ”Hej, pa ovaj mi daje topa, da li je on normalan?”, pitali su se protivnici, a već za pet minuta morali bi da desnom rukom stisnu onu polovičnu ruku Talja i priznaju poraz.

Malo - pomalo došao je do titule velemajstora, dobijao je manje turnire, pa nacionalne, da bi postao prvak sveta 1960. godine (kada je imao 23), pobedivši u finalu velikog Mihaila Botvinika u Moskvi. To ga je učinilo najmlađim prvakom u istoriji (njegov rekord oborio je Gari Kasparov, koji je zaradio titulu sa 22).

Imali su priliku, čast i privilegiju da ga gledaju i ljudi sa ovih prostora. Čak i u centru Beograda. Kao i u Novom Sadu, Herceg Novom…

Da bi došao do borbe za titulu prvaka sveta, Talj je morao da bude među najboljih osam na kvalifikacionom turniru koji se 1958. održao u Portorožu u Sloveniji. Godinu kasnije izborio je učešće na završni kvalifikacioni turnir održan u tri grada - Bled (Slovenija), Zagreb (Hrvatska) i na kraju Beograd (Srbija, Dom sindikata, prepuna sala od 2.000 ljudi).

Svojim improvizacijama Talj je izluđivao protivnike, a neki su čak nosili naočare plašeći se hipnotišućih očiju ovog Letonca. Po Beogradu se tih dana proširio glas da Talj protivnike u toku partije natera da zamišljaju gole žene. (Na turniru je učestvovao i Svetozar Gligorić koji se smatra za najboljeg srpskog šahistu svih vremena. Zauzeoje šestu poziciju, ali o njemu drugom prilikom u posebnom tekstu).

Naravno, Talj je bio prvi na turniru.

Postojali su mnogi tračevi u vezi sa Taljom. Tako se pričalo da je bio veoma dobar u matematici. Toliko dobar da je brojao do beskonačno. Dva puta.

Njegove izjave postale su monumentalne. Govorio je da “postoje dve vrste žrtava - one ispravne, i moje”. Pričao je kako je voleo “da uvodi protivnike duboko u mračnu šumu iz koje samo jedan može da izađe”.

O njemu samom, ličnosti koju je imao i životu koji je živeo, najbolje svedoče reči njegove prve žene Sali Landau.
“Miša je bio tako nespreman za život. Kada je putovao na turnire, nije znao ni da se spakuje. Nije znao kako da uključi gas za kuvanje. Kada me je bolela glava, a kod kuće bi bio samo on, počeo bi da paniči. ´Kako da učinim da voda provri´, počeo bi da viče. A kada bih sela za volan, gledao bi me kao da sam posetilac sa druge planete. Naravno, on je sve ovo mogao da nauči. Ali mu je to sve bilo dosadno. Nije bilo potrebe da to nauči. Mnogi kažu - eh da je samo Talj brinuo o zdravlju, da nije vodio život kakav jeste… Ali za ljude poput Talja ´da je samo´ ideja je aspurdna. U tom slučaju ne bi bio Talj”.

Ako ga ove dosadne stvari iz svakodnevnog života nisu interesovale, interesovala ga je umetnost. Uprkos hendikepu svirao je klavir veoma dobro. Bio je imaginativan. Stvarao je po dirkama kao kada je razbijao najbolje šahiste u istoriji.

Imao je bolji ukupan skor od velemajstora poput Bobija Fišera, Mihaela Botivnika, Benta Larsena… Kada je tukao Fišera posle partije je čak rekao “Bobi, ku-ku”. Na šta je - po mnogima najbolji šahista svih vremena - počeo da plače. A, Talj je, kasnije se saznalo, samo želeo da ga oraspoloži posle teške partije i poraza.

…

Čekaj. Pa od koga je, dođavola, onda Talj igrao i izgubio za 11. stolom u legendi sa početka teksta?

Isto kao i u životu. Protiv sebe.

(FOTO: Printksrin)