Od fudbalske čarolije do italijanske aristokratije: Mašulovićev sedmogodišnji put kao iz bajke

Srpski odbojkaši ostavili su veliki trag igrajući u Seriji A, kao najjačem i najeminentnijem prvenstvu u Evropi i na svetu. Kako "stara" i trofejna generacija polako silazi sa scene, prepuštajući podijum narednoj, tako su u fokusu neki novi klinci. Jedan od njih je i Veljko Mašulović (22) koji ima priču za bioskopska platna. Počeo je odbojku da trenira poprilično kasno, tek u 15. godini... Međutim, za svega sedam leta prošao je neverovatan put i izborio se za angažman na Apeninima.

Prethodno je dugo bio zaljubljenik u fudbalsku čaroliju, verovatno poput većine dečaka. Pokušaji starijeg brata Nemanje, koji je već izgradio odbojkašku karijeru, da promeni sport urodili su plodom. Zvanično je napravio rokadu u prvom razredu srednje škole, a u međuvremenu se, posle sezona u Crvenoj zvezdi, Nišu i subotičkom Spartaku, otisnuo u Italiju.

Potpisivanje ugovora sa Padovom predstavljalo je iznenađenje. Suočio se tada mlađi Mašulović sa dobronamernim savetima da se odlučio i za previše kvalitetnu ligu. Prvi mečevi protiv Lubea i Peruđe, bez obzira na poraze (1:3, 2:3), potvrdili su da stručni štab na čelu sa Jakopo Kutinijem ima poverenje u potencijal korektora. Ukazanu šansu je i iskoristio na najbolji mogući način. Trenutno je najbolji poenter ekipe.

"Velika mi je želja bila da odem u Italiju. Razmišljao sam od trenutka kada sam počeo da treniram odbojku da je moguće ostvariti san. Čim se stvorila prilika da sklopim saradnju, nije mi padalo na pamet da odbijem ili odustanem. Saglasan sam da je delovalo kao veliki zalogaj. Reč je o ozbiljnoj, ako ne i najboljoj ligi na svetu. Vodio sam se samo motom da se uz rad sve može ispuniti. Uvek sam gurao sebe da budem što bolji, postavljajući svakog dana više ciljeve. Očigledno se i isplatilo, barem posmatrano iz ove pozicije", istakao je Veljko Mašulović za Mozzart Sport.

(© Lega Pallavolo)

Uživa u sadašnjosti, ne zaboravlja i šta je bilo ključno na polju samopozdanja i afirmacije u prošlosti.

"Krenuo sam kao izuzetno mlad da igram u kontinuitetu. Preporučujem svakome ko se nalazi u istoj ili sličnoj poziciji kao ja, da stiče što je više moguće iskustva i u domaćoj ligi. Pokazalo se već na početku inostrane karijere da je minutaža provedena u srpskim klubovima bila značajna po pitanju daljeg razvoja".

Pre premijere na Čizmi bio je zabrinut da li će ispuniti očekivanja. Briga je polazila od razmišljanja da su stranci uvek u fokusu ili na meti kritika zbog loših partija, pogotovu ako zauzimaju mesto domaćim miljenicima.

"Imao sam pozitivan strah. Plan je bio da budem što bolji u onome što radim. Sve vreme su se po glavi vrzmale misli da pokažem da sam svestan gde sam došao i šta radim. Prethodno sam se odlično snašao na treningu, ali sam bio i lepo prihvaćen u klubu. Na kraju je ispalo i da se praktično osećam kao da sam kod kuće".

Iako ostaje žal zbog startnih poraza, zadovoljstvo delimično preovladava usled sjajnog individualnog učinka (34 poen).

"Kada se pogleda rezultat, stiče se utisak da su doživljeni neuspesi zahvaljujući porazima. Međutim, igrao sam protiv izuzetno jakih rivala kao što su Lube i Peruđa. Nisam slavio nad favoritima za osvajanje Serije A, mada sam bio blizu eventualnih pobeda. Efikasne partije mi znače, jer sam se i dosta trudio u prvih mesec dana. Velike zasluge idu i na adresu saigrača, kao i kompletnog stručnog štaba i kluba. U prethodnom periodu organizovan je veliki broj prijateljskih utakmica, što je dodatno uticalo na uigravanje sastava".

A uoči debija, imao je privilegiju da razgovora i sa ostatakom srpske kolonije u Italiji. Osim Veljka, probrano društvo čine Dragan Stanković (Modena), Aleksandar Nedeljković (Latina), Dušan Petković (Grotacolina), Uroš Kovačević (Pjačenca) i Marko Podraščanin (Lube). Prema kvintetu oseća određenu dozu zahvalnosti, ali je vredna pomena i posebno draga osoba....

"Pričao sam sa svim našim predstavnicima. Ne samo pred početak sezone, već i na pripremama reprezentacije. Najznačajniji u čitavom procesu bio je i moj brat Nemanja. On je i neko na koga se ugledam. U dosadašnjem toku života posmatrao sam najbližeg člana porodice kao vrstu uzora. Pomogao mi je i previše, pogotovu zbog njegovog iskustva u dresu Katanije. Kada se osvrnem na period iza sebe, uložio je dosta energije u moj razvoj".

Veljko i Nemanja Mašulović

Doživljeno iskustvo već sada je toliko specifično da će zauvek ostati urezano u memoriji. Pretpostavljao je da je organizacija nacionalnog prvenstva na visokom nivou. Dodatno se i iznenadio kada je direktnije postao uključen u elitnu diviziju. Brojni benefiti sprečavaju bilo kakvu zamerku na pomen Serije A.

"Kada pogledam oko sebe marketing, PR i uopštenu profesionalnost svih ljudi uključenih u šampionat, samo mogu da imam motiva i snage da budem bolji i uživam u blagodetima takmičenja u Italiji. Počevši od ophođenja prema igračima, do samih dešavanja na utakmicama. Ništa slično nisam doživeo. Zato sam i presrećen da sam baš sada na Apeninima".

Spomenuo je više puta kvalitet ranga u kojem je dobio šansu da igra. Ambicije su jasne, podložne i promenama. Postavljen je primarni cilj, ali eventualno može doći i do korekcija u zavisnosti od rezultata u nastavku sezone.

"Svaki klub u Seriji A je fantastičan. Osnovni zadatak je da obezbedimo opstanak. Ukoliko uspemo u nameri da očuvamo trenutni status, lako ćemo kasnije da uradimo nešto više. Možda i da izborimo plasman u plej-of".

Kada bude došao i kraj klupskih izazova, počeće da razmišlja o reprezentativnim. Bivši selektor Igor Kolaković je upravo 22-godišnju kariku Padove apostrofirao kao naslednika odlazeće generacije, uz Mirana Kujundžića, Pavla Perića, Vuka Todorovića, Vukašina Ristića, Dušana Nikolića...

"Voleo bih u budućnosti da budem deo nacionalnog tima. Svaki sportista sanja da obuče dres reprezentacije. Naravno, idem korak po korak. Protekla dva leta bio sam na pripremama. Pokazalo se i da je samo prisustvo, bez igranja utakmica, doprinelo daljem napretku".

Ne krije i nadu da posle Nikole i Vanje Grbića, Vlada i Veljka Petkovića, Nikole i Uroša Kovačević, tandem u taboru Orlova budu i braća Mašulovići.

"Uh, kako bi bilo dobro da zaigramo zajedno. To mi je i jedna od najvećih želja", zaključio je Veljko Mašulović.

Piše: Uroš Selenić