Oči u oči s ajkulom – Milorad Čavić!

Bio je najveći, a ostao tako jednostavan. Oči mu i dalje klinački igraju dok priča o životu, karijeri i planovima za budućnost. Najbolji srpski plivač svih vremena Milorad Čavić, taze penzioner, specijalno za MOZZART Sport govori o svemu i svačemu, pa i o mnogim stvarima o kojima nikada nije ispričao…

Ali, za da počnemo od misionarskog posla kojeg se prihvatio kada je kapicu odložio na policu, među "mali million" medalja i pehara.
"Prvi meseci na novom poslu nisu bili laki, ali nadam se da će ‘Plivačka akademija Milorad Čavić’ za 10 godina imati velike šampione. Imam viziju kako bih razvio plivanje u Srbiji, imam i odlične trenere, ljude koji su željni nešto da nauče, ali do sada nisu imali od koga. Inače, mislim da ljudi o željama i ambicijama previše pričaju, ali ih retko realizuju. Ja sam od onih koji žele makar da pokušaju. Daj bože da bude nešto od mog truda. Želim da promenimo razmišljanje i način pristupa sportu. Moramo da se vratimo na to da uživamo u sportu, a ne samo da se jure pare, kao u fudbalu, košarci i komercijalnim sportovima. Pozivam sve da pogledaju naš sajt www.pkamc.rs".

Nezaobilazna tema je i čuveno finale sa Majklom Felpsom kada je Čavić na neobjašnjiv način ostao bez zlata.
"Svi su me pitali za to finale, i to se konstantno ponavlja. Nije mi teško da pričam o tome. Nikad nisam imao loše mišljenje o Majklu Felpsu. Jednostavno, tehnologija je potpuno nesavršena, baš kao i mi. Jedini problem je što je njegov glavni sponzor bila ta ista firma koja je vladala plivačkim svetom. Nikad nisam rekao ništa loše o Felpsu, ali glupo je da se vraćam na tu čuvenu trku. Krenuo sam dalje. Ja mirno spavam i ne kajem se što je najbitnije".

Rođen si, praktično na obali Pacifika. Da li si i ti surfovao?
"Probao sam, ali nekako više volim ‘body surfing’, to je posebna umetnost. Svojim telom uhvatim talas i pustim da me vodi, vozim talas svojim telom. Ko je iz Kalifornije i tog sveta, zna o čemu pričam. Volim da imam direktan kontakt sa vodom. Čovek koji je na dasci gubi taj osećaj, mada je surfovanje sjajan sport".

Američka obala je poznata po ajkulama i opasnim napadima na surfere i kupače. Da li si imao bliske susrete s "kraljicama okeana"?
"Pre Olimpijskih igara u Pekingu 2008. godinu i po sam živeo na Floridi. Sjajno je što je tamo okean dosta plitak, pa na četiri-pet kilometara od obale dubina ide od 10 do 30 metara. Sve se vidi, čista je voda, iz čamca smo gledali gde ima riba i gde da zaronimo. Svake nedelje sam išao u ribolov. Nosili smo harpune i ronili na dah. U to vreme sam mogao da izdržim pod vodom i do četiri minuta. Svi moji drugari i ja smo posle treninga išli na ronjenje. Nekoliko puta smo se suočavali sa bik-ajkulama. Poslednji put, mesec i po dana pred Peking, imao sam susret sa jednom takvom. Imali smo maske, noževe, harpune i rukavice. Tačno se sećam kada sam desetak metara pod vodom video ogromnu senku, a ono što ti se u dubini čini veliko, još je veće na suvom. Video sam ajkulu koja je imala glavu od barem pola metra. Na vreme sam izašao iz vode, ali sam se osećao sigurno, jer sam imao harpun. Imam jednog drugara iz Trinidada i Tobaga, i dan-danas se redovno čujem sa njim, koji je bukvalno skidao ribe s harpuna istim rukavicama u kojima je lovio, pa je na njima ostajala krv. Bio sam ubeđen da su nas, svaki put kada bi bile blizu, ajkule pronalazile zbog njega. Voleo je da se igra vatrom, i to iz čiste gluposti".

Nisi se plašio?
"Dok sam imao pušku i harpun, osećao sam se bezbedno, jer sam odličan strelac. Međutim, taj poslednji put, kao da mi je Bog rekao: ‘Čaviću, dosta je! Beži iz vode ako hoćeš na Olimpijske igre u Peking!’ Tog dana se nisam vraćao na ronjenje, ali bih se danas rado spustio pod vodu, jer je to jedan od najboljih osećaja u životu. Pod vodom si, nisi najjači, ali imaš alat koji može da ti spase život ako budeš precizan".

Koliko ti je ajkula bila blizu?
"Između mene i bik-ajkule, koja je daleko najagresivnija vrsta, bilo je pet do osam metara. Ali ona uvek prvo kruži oko plena, pa je plivala oko nas nekoliko minuta. Pošto gleda odozdo i vidi samo siluete, ne zna šta je iznad nje. Onda u jednom trenutku savije rep i krene u napad.  Tada je krenula ka tom mom prijatelju Džordžu, koji je imao krvave rukavice. On je upucao ajkulu harpunom u glavu i ona je pobegla. Ovo je istinita priča, ništa ne preterujem.  Dečko je rođen u Trinidadu i Tobagu, ceo život lovi".

Njemu je, znači, bežanje od ajkula bio lakši trening?
"Pa tako nekako. Za njega je to bilo zezanje. Tim harpunima nismo imali šanse da probušimo lobanju bik-ajkule, ali su bili dovoljni da je uplašimo i da pobegne. Kada smo izašli iz vode Džordž je bio potpuno "cool" jer mu to nije bilo ništa novo, a ja sam se odsekao".

Imaš li iskustva s velikom belom ajkulom?
"U Kaliforniji ima mnogo belih ajkula, i to više na severu, tamo kod San Franciska, ali ih na Floridi, koliko znam, nema. U svakom slučaju, ljudi koje znam su se suočavali s velikim belim ajkulama dugim od četiri do šest metara. Sve to nije nimalo bezazleno, ali je zanimljiva priča. Ja sam od tipova koji su ‘navučeni’ na adrenalin, ali mi možda nije bilo najpametnije da idem u podvodni lov u godini Olimpijskih igara. I surfovanje je vrlo opasno. Ne znam za Evropu, ali u Americi na TV-u stalno puštaju emisije o napadima ajkula, tako da znam šta treba da se radi ako se nađeš sa tom velikom ribom oči u oči. Proučavao sam te tehnike odbrane, kako da je udarim po nosu ili očima ako bih uopšte uspeo u toj nameri. Ali ako te jednom ćapne – doviđenja".

Šta ste još lovili, da li je bilo raža?
"Ne znam da prevedem s engleskog na srpski kako se zovu sve te vrste. Šarene i lepe ribe nismo lovili, jer njihovo meso ne valja. Što su ribe ružnije, to su ukusnije. Tako su me naučili".

Šta je s privatnim životom, gde izlaziš, s kim se družiš?
"Oduvek mi bilo bitno da, gde god živeo, postoji bioskop, bazen i barem jedna diskoteka, da imam gde da izađem i da se opustim. Najviše me opušta gledanje filmova i druženje s prijateljima. Malo mi treba da budem srećan".

Kakve filmove voliš?
"Najgluplje na svetu! One američke komedije koje nemaju veze sa životom. Često se pitam i ko uopšte investira u te filmove. Obožavam i horore sa zombijima i vampirima, oni su mi prva opcija. U Americi mi je omiljeni praznik bio ‘Noć veštica’. Voleo sam da se maskiram. Prošle godine sam, recimo, bio Petar Pan. Čak sam i na Tviter stavio sliku u tom kostimu, sa rođenim bratom koje je bio Tarzan. Potpuno sam u tom fazonu".

U šta si još bio maskiran?
"Bolje je pitanje u šta se nisam maskirao. Volim da se zezam i da se smejem na svoj račun".

Šta te opušta?
"Spavanje! Čoveče, ima ga tako malo! Treba što više spavati. Ono što mi je najteže palo od kada sam ušao u ovaj novi posao jeste što ne mogu da spavam sat-dva duže. Najbolji mogući savet koji mogu da dam ljudima je – odmorite se! Nemojte da potcenjujete san, te kafe koje pijete ne mogu da vam nadoknade što se niste odmorili".

Kompletan intervju sa Miloradom Čavićem pročitajte u štampanom izdanju magazina MOZZART Sport.