Novi crno-beli talas: Partizan u Ligi šampiona, ali konkurentan u njoj; da dovedemo što više dece

Zasukali su obojica rukave, s velikim entuzijastom krenuli u novi izazov. Milić je radio sa golmanima Voždovca u prethodnom periodu, pomagao legendarnom beogradskom stručnjaku za mlađe kategorije Saši Kandiću, dok je Dimitrijević odlučio da završi igračku karijeru (letos se aktivirao posle tri godine i igrao polusezonu u drugoligašu Obiliću) i posveti se samo funkciju u voljenom klubu.

Dimitrijević i Milić su za Mozzart Sport govorili o ciljevima Partizana u narednim godinama, o pojačanjima, igračkom kadru, šta žele da promene u klubu, da li će biti „bombi“ u narednom periodu...

Kako je došlo do povratka u Partizan?

DIMITRIJEVIĆ: Ta priča postoji već neko vreme. Kada su se u klub vratili ljudi koji su sada u upravi postojala je ta želja, samo je bilo pitanje kad će se desiti. U nekom momentu se to dogodilo sa Vugrinecom. Mi smo sad kao uprava kluba, ali zapravo smo konstantno bili tu uz Partizan, išli na utakmice, pratili ga i na gostovanjima. Mi smo bili i ranije deo kluba, samo je sada to zvanično. Pitali su nas u nekom momentu, kako i šta, da li smo spremni? Iskreno, nikad mi nije bila želja da dođem i da mi nekog smenjujemo, teramo.... Desilo se to da je raskinuta saradnja sa Vugrinecom i bukvalno posle par dana smo se čuli, pitali su nas da li je sada momenat, da li hoćete... Seli smo, popričali i za sat vremena smo se sve dogovorili.

MILIĆ: Nisam mnogo razmišljao, prihvatio sam. Znam da je u klubu porodična atmosfera i da svi hoćemo da idemo u jednom pravcu i da dignemo rukomet na noge i da damo sve od sebe. Nisu mi bii potrebni specijalni uslovi. To je ono što pričamo da treba da živimo za rukomet, da bi živeli od njega. Moje zaduženje su mlađe kategorije, da probamo da nađemo uslove i da animiramo decu, da se borimo. Vlada Mandić je izrazio želju da se podignu mlađe kategorije, a ja sam tu da to sprovedem u delo. Ono što mogu da obećam da ćemo da se trudimo. Ove dve nedelje nismo ni spavali, krenulo smo jako u ovo, sa mnogo entuzijazma.

Šta ste zatekli u klubu? Šta je dobro, šta može bolje, kakvi su neki početni ciljevi?

DIMITRIJEVIĆ: Prvo što smo krenuli da vidimo s čim raspolažemo, a ne mislim tu na finansije, nego na ljude, ekipu, stručni štab, igrače, marketing, PR, koliko je to sve zastupljeno i u medijima. Jednostavno, da vidimo gde smo, na čemu smo. Dok je ova uprava tu, već dve-tri godine, to je sve na jednom zavidnom nivou, lepo je to sve izgledalo. Ima prostora za napredak, ali ono što nas je prvo zanimalo, zašto smo se prihvatili ovog zadatka u ovom trenutku je da je sada period gde jednostavno mora da se sklapa tim za narednu sezonu, da vidimo kome ističu ugovori, kakvi su želje igrača. Čekali smo da prođe Superkup i Svesrpski kup kako bi pričali sa igračima. Nisam želeo da ih opterećujem, ni njih ni stručni štab sa nekim sastancima ili bilo šta. Oni svi znaju ko sam ja, ko je Džambo i bitno je da se i oni malo naviknu na nas i da steknu poverenje. Posle Superkupa u Nišu smo počeli zvanično da pričamo sa igračima. Ovih dana smo radili bukvalno po 15 sati, da vidimo šta imamo u kom smeru treba da krenemo.

MILIĆ: To je neki put koji postoji i koji je dobro trasiran za neke stvari. Za neke mislim da može mnogo bolje. Naš prvi cilj je da radimo na međuljudskim odnosima. Malo nas je i treba da se razumemo. Hoćemo da radimo na toj atmosferi, da se stvarno svi lepo osećaju u Partizanu. I oni ljudi koji dolaze i odlaze, uvek će biti nezadovoljnih, ali kad se malo razmisli, shvati se da nije to zato što te neko ne voli ili ne. Kada sam došao u klub zatekao sam ukupno, sa svim devojčicama, sve generacije, od mini rukometa, oko 100 dece u toj Akademiji Partizan. Ono što je najveći problem jeste infrastruktura. Imamo neke ideje i želimo da podignemo malo svest o rukometu. Nama nije problem trenerski kadar, stručnost naših trenera. Naš najveći problem jeste infrastruktura i samim tim koliko para, toliko muzike. Ovde se stvarno ljudi bore, smišljaju neke stvari što nas uvek sve i košta na kraju, da se trenira rukomet dva-tri puta nedeljno, da su ti termini po sat vremena. To u nekom kontinuitetu, tu nema neke ozbiljne priče. Zato se i dešava da mi do 16 godina i nešto možemo, posle toga mi nestajemo. Mi u Partizanu želimo da radimo za nacionalni tim, da svi udružimo snage jer nas je malo. Treba da se poštujemo i da guramo. Poražavajuće su nam brojke dece koji treniraju rukomet u Beogradu. Da bi se promovisao rukomet, potrebni su nam resursi. U klubu žele da podignemo taj rad sa mlađim kategorijama.

Rukometaši Partizana (©ARKUS liga)

„BIĆE POJAČANJA, ALI PRVO MORAMO DA VIDIMO KO OSTAJE“

Kakav je presek trenutne ekipe, ko ostaje, ko ide, kome ističu ugovori?

DIMITRIJEVIĆ: Pola igrača imaju ugovor, polovini ističe u junu. Zavisi od trenera, počećemo s njim da pričamo oko sastavljanja ekipe i pre svega da li igrači žele da ostanu ili ne, pa ćemo da vidimo gde smo i šta smo. Svakako je ideja i stav uprave da odemo korak dalje, odnosno da sledeće godine opet budemo što je moguće bolje u konkurenciji za osvajanje titule i Kupa. Prvo želimo da se trijumfalno završi ova sezona, ali opet gledamo malo dalje, za naredne dve-tri godine. Ono što je rekao Džambo, neki sistem mora da se postavi, tako da ideja jeste da određene kvalitetnu decu dovedemo kod nas, da imaju fantastične uslove, kao što smo i mi imali kroz mlađe kategorije, da imaju prostora da napreduju, da treniraju. Za prvi tim biće pojačanja, ali je još rano da o tome pričamo. Sa trenerom i stručnim štabom treba da sednemo da vidimo s kim ćemo da produžimo ugovore, ko ostaje, ide. Ima priča i dogovora, ali to može za pet dana da se promeni. Ono što je stav kluba je da ćemo sa svima da pričamo, da će se nekim igračima kojima ističu ugovori ponuditi nastavak saradnje.

MILIĆ: Ove dve nedelje smo se više bavili mlađim kategorijama, to češljali, gledali, stupili u kontakte, zvali ljude, neke sponzore da animiramo, da vidimo s čim raspolažemo i u čemu možemo da idemo u borbu.

Da li je cilj Partizana Liga šampiona već ove jeseni? Elita se proširuje sa 16 na 24 tima, ali Srbija ima samo jedno garantovano mesto u Ligi Evrope? Za Ligu šampiona treba od EHF-a specijalna pozivnica, ali mnogi čekaju u predvorju - prvaci Makedonije, Slovenije, Švajcarske, drugi tim iz Španije...

DIMITRIJEVIĆ: Što bi rekli svi funkcioneri, onu floskulu, da su ciljevi uvek najviši. Ukoliko budemo u situaciji da dobijemo poziv za igranje Lige šampiona, sigurno nećemo da kažemo: ’Neka hvala’. S obzirom da smo ove godine igrali Ligu Evrope, da kažem, za jedno poluvreme nismo prošli grupu, ideja je da se ode korak dalje, da se igra Liga šampiona. Nije to ona Liga šampiona koju smo Džambo i ja igrali u Partizanu. Samo da uđemo i budemo u njoj. Sada je stav kluba da, ukoliko se igra Evropa, da budemo konkurentni. Mi znamo da u Srbiji imamo dva-tri kluba koja su konkurentna, kada su utakmice zanimljive, napete... Ostalo, na žalost, tako je kako je, slično kao recimo u Hrvatskoj gde imaju Zagreb i Nekse i ostatak lige koji je mnogo slabji. Igrači koji budu dovođeni, s kojima budemo pregovarali, apsolutno dolaze ne zbog domaće lige nego zbog Evrope, za iskorak na međunarodnom planu, bilo da je to Liga Evrope ili Liga šampiona. Nemamo trenutno ni naznake koje takmičenje ćemo da igramo. Savez i država je uradila mnogo poslednjih nekoliko godina. Možda to nekome izgleda smešno, ali na leto imamo Evropsko prvenstvo u Beogradu za rukometaše do 18 godina. To je jedan pokazatelj da se radi na rukometu. Dakle, ne može preko noći, ne može da se vrate 2012. i devedesete, i ne znam medalje i Olimpijske igre, ali se radi na tome. Imali smo u Evropi konkurentne timove. Poslednjih četiri-pet godina smo svedoci ekspanzije Zvezde i Partizana u košarci u Evroligi, Zvezde u fudbalu, i Partizan se probudio. Ima mesta i za rukomet pod suncem.

Da li budžet zavisi da li se igra Liga šampiona? Spekuliše se da će biti mnogo veći nego ove sezone?

DIMITRIJEVIĆ: Budžet kao budžet. Rukomet u Evropi, a pogotovo na Balkanu, nije kao košarka. Rukometno tržište je tako da postoji određen broj, recimo 60-70 odsto da se zna za narednu godinu ko ima ugovore, a ostatak igrača menjaju klubove. Završilo se Evropsko prvenstvo, sigurno će recimo Magdeburg da dovede nekog ko je dobro odigrao šampionat, pa će se u tom klubu zatvoriti mesto, pa će on morati da traži novi klub. Tako funkcioniše rukomet. Već su krenuli transferi da se rade na nivou Evrope... Mislim da budžet kao budžet zavisi od toga šta ćeš igrati, ali nije to sad imaćemo pet miliona ili 20. Naravno, mogućnosti su nam ograničene. Svi bi voleli da nemamo budžet, da možemo da budemo kao Mančester Siti u fudbalu, pa ajde da dovedemo Gidsela.

„NIJE POENTA DA DOVEDEMO ‘ČETIRI GIDSELA’, A DA NEMAMO NIKOG IZ SVOJE ŠKOLE“

Kada pričamo o pojačanjima, da li su cilj povratnici iz inostranstva, naši mladi igrači iz ARKUS lige?

DIMITRIJEVIĆ: Sada da pričamo realno. Bogdan Bogdanović ima toliko koliko ima u NBA, i zove ga Partizan za mnogo manje novca, da li bi se vratio? Svako neko ima svoju računicu. Džambo je ponikao u Partizanu, ja sam došao sa 13 iz Sinđe. Jeste ideja da najtalentovaniju decu, koja mogu da igraju jednog dana na nekom visokom nivou, dovedemo u Partizan. Miša Kostadinović je došao iz Niša, danas čeka da napuni 40 godina da primi nacionalno priznanje, i to se desilo samo kroz par godina. Marijanac je imao sjajnu karijeru, došao je iz Crvenke. O Abutoviću, koji je igrao sa Džambom, da ne pričam. Džamić je u Francuskoj već 14 godina. Svi su negde našli neko svoje mesto pod suncem, a nisu ponikli u Partizanu. I to je ono što je Partizan imao i što je bilo dobro. Mi to želimo da vratimo. Nije sporno da dovedemo nekog Gidsela, ali nije poenta da dovedemo 'četiri Gidsela', a da nemamo nikog iz svoje škole. Jeste ideja da ta deca stasaju i za reprezentaciju. Svi se mi radujemo klupskim uspesima, ali nikada ne može da se poredi sa reprezentacijom. Tavorimo od 2012. godine. Ne kažem da ćemo Džambo i ja da uspemo, nismo mađioničari, nemamo čarobni štapić. Nećemo za par godina da postanemo Danska, ali neki sistem moramo da postavimo.

MILIĆ: U planu je da kroz Partizan pravimo igrače, da oni sutra budu uzdanica Srbije u narednih godinu, dve, pet, šest... Nećemo da dozvolimo da samo stranci uzimaju primat i posle toga nema ništa. Partizan je naša kuća, ali želimo da radimo i u interesu srpskog rukometa. Daj Bože da skupimo 10.000 dece, pa kroz pet-šest godina se ’mačujemo’ međusobno. Da ne budu samo neke kafanske priče. ’Majstore, imaš priliku, ukazana ti je prilika, ukazano ti je poverenje’! Niti kažem da sam najpametniji, neke stvari postoje, ne treba se da izmišlja, treba samo se prepiše, evo recimo od Danaca. Mala je baza rukometa, posebno u Beogradu.

Ivan Dimtrijević u društvu predsednika Partizana Miljana Žugića (©MN Press)

Kako animirati klince, dovesti ih u dvoranu pored ajfonova i ostalih čudesa novih tehnologija?

DIMITRIJEVIĆ: Nama, na primer, nikada Sale Brković ništa nije rekao kad bacimo ’kokicu’. Dobro, bilo je nekada nešto bezobrazno. Kada gledam Dance i u rukometu na pesku, u mlađim kategorijama, to se zavrću ’kokice’, ’suvi listovi’, bacaju se lopte preko zgloba, to je ludilo, a deca su od 10-11 godina. I onda se mi divimo nekom Larsu Kristijansenu ili Lindbergu kako oni to rade, a oni su zapravo to isto radili kad su bili deca. Nije sramota da prepišemo od nekog ko to dobro radi.

MILIĆ: Rezultati u mlađim kategorijama neće biti prioritet, dok sam ja ovde. To što ćemo da osvojimo pet titula, uzmemo 16 trofeja... Imam mnogo trofeja, pehara, priznanja, ali to ničemu ne služi. Ako sad to neko dete, od 15 godina, koje moram da trpim jer mi trenutno donosi rezultat, jer je možda fizički jače od vršnjaka, ali vidim da on već posle godinu-dve, nije to-to, jer sad je superiornije, pa mi zato daje rezultat. S druge strane, imam nekog ko zna rukomet, ali ne donosi mi odmah rezultat. Posvetićemo se ovom drugom detetu, nećemo ga stavljati u zapećak. I ono što je najbitnije, deca u tim mlađim kategorijama treba da se igraju, da ih ’kupimo’ da dolaze na treninge u vreme interneta, telefona i igrica, da ubedimo dete da mu je lepše u sportu. Moramo da imamo i bazu. Da li nam za to treba nova dvorana, neka stara da se modernizuje, to su pitanja za razmišljanje.

Malo je danas rukometnih idola. Nekada su bili Nenad Peruničić, Neđa Jovanović, Dragan Škrbić, Igor Butulija... Poslednja rukometna zvezda je bio Petar Nenadić. Danas, teško da bi neko prepoznao reprezentativca Srbije u Knez Mihajlovoj ulici?

DIMITRIJEVIĆ: Devojčice su krenula na odbojku kada je reprezentacija krenula sa osvajanjem medalja. I opet dolazimo do toga da reprezentacija dovodi tu decu u dvorane. Neko voli Zvezdu, neko Partizan, Vojvodina, ali na kraju krajeva svi su ujedinimo kada igra reprezentacije. Ja sam gledao Neđu, Perunu i ostale. Kada sam gledao Saleta Đorđevića počeo sam da treniram košarku. Cilj je da Partizan ima u nekom trenutku 400-500 dece, pa neka ima sličan broj i Novi Beograd, neki Voždovac, neka Rakovica. Treba ispoštovati ljude, one koji su godinama tu i koji rade za rukomet. Jedan od tih ljudi je sigurno Saša Kandić. Ima tu svoju školu rukometa. Iz njegovom kluba je poteklo 10 reprezentativaca. On ih je animirao sa 15 godina da ostanu u rukometu, da se ne izgube.

Strahinja Milić u dresu Partizana (©MN Press)

Kakva su iskustva iz Voždovca?

MILIĆ: Odlična! Radio sam s golmanima i malo pomagao oko kluba. Sale Kandić je stvarno jedan veliki fanatik. Kad ne bi držao dva dana trening, mislim da bi umro. I on baš lepo radi sa tim baš klincima, jer se oni zaljube u rukomet. To sam video u Danskoj kada sam igrao za Silkeborg. Treba nam infrastruktura i da pomažemo jedni druge.

Nadovezao se i novi sportski direktor crno-belih.

DIMITRIJEVIĆ: Zamlislite da vi imate kao rukometne radnike Vladicu Stojanovića ili Uroša Mitrovića. Sa obojicam sam prijatelj. Oni su dolazili da treniraju u Partizan kad nisu imali klub. Ja sam se zaljubio u rukomet gledajući ih. Taj odnos na treningu, mogao si mnogo da naučiš. Meni je bilo bogatstvo što sam mgao da gledam treninge starije generacije, ono ’86 sa Nenadićem, Šešumom, Markovićem... Ja sam voleo da vidim Petra Nenadića u žutim patikama je je on Portlandu dao 12 golova. Drugo je bilo i vreme. Mora da se nešto tako veže za decu, da ih zadržimo. Deca crtaju Jokića, Đokovića, Mandića... Ja sam crtao Petra Nenadića i Neđu Jovanovića. Sad, da li ima klinaca koji crtaju rukometne heroje? Teško...

„REKLI SMO IGRAČIMA DA IM NIGDE NEĆE BITI BOLJE NEGO U PARTIZANU. IVAN MIĆIĆ – ‘LICE FRANŠIZE’

Ima Partizan nukleus tima, Ivana Mićića, Nikolu Zečevića, Mladena Šotića, Veljka Popovića i Andreja Trnavca, koji je igrao i kad nije bilo novca, kada su plate bile 500-600 evra, a i sada su kada je klub porastao. Da li je prioritet da oni ostanu?

DIMITRIJEVIĆ: Jeste, bili su tu kada je bilo teško i sada kada je dobra situacija u klubu. Ideja je da ostanu, ali moramo da shvatimo i stav igrača. Možda sam ja mislio da vredim milion evra, a neko mi kaže, ipak, 1.000. Moramo da pričamo s njima. Možda se neko i zasitio, želi da proba nešto novo. Popović je tu šest godina, Mićić ceo život, Zečević četiri- pet godina, Šotić, Trnavac... Tu su i menadžeri, reprezentacija, zovu te ovi, oni. Sa nekima smo pričali, rekli smo im da im nigde neće biti bolje nego u Partizanu. Niko te neće gledati kao ovde, gde god da odeš bićeš stranac. Prioritet jesu, ali moramo da pričamo i sa trenerom, stručnim štabom. Mi smo tu da ispoštujemo njihove želje. Mi smo tu da igrači budu srećni i to je naša misija. Džambo i ja samo dolazili srećni na treninge s prvim timom, a bilo je teških trenutaka. Mene Brković izbaci s treninga i kaže mi da ne dolazim dva dana. Samo da su zdravi, pravi, da znaju da je Partizan najveći klub i da će sve da im pruži. Mora igrač da bude zadovoljan.

Ivan Mićić (©MN Press)

Ivan Mićić je crno-beli vojnik, jedino dete kluba, 14 godina je u Humskoj. U junu mu ističe ugovor, ima nekoliko ponuda... Da li je on, što bi Amerikanci, rekli lice franšize?

DIMITRIJEVIĆ: Mićko je počeo u mini ligi da igra. On je sjajan dečko, inteligentan, obrazovan. Igrao sam s njim, protiv njega, bio mi je kapiten, pa sam ja njemu bio kapiten, sada sam mu direktor. Rekao sam Džambu da ako kod njega malo popustim, da uleti, jer prema njemu gajim posebne simpatije.

MILIĆ: Svi gajimo simpatije prema njemu. On bi trebalo da bude stub tima. Treba da radimo na promociji igrača, da oni budu prepoznatljva lica. Ovo je jedini intervju koji ću da dam. Bićemo iz senke, ne samo Ivan i ja, nego svi iz uprave. Neka igrači pričaju, oko njih treba sve da se vrti.

Partizan 2030. godine... Gde ga vidite?

MILIĆ: Da imamo 1.000 dece, mnogo više nego sada, obezbedimo infrastrukturu. Mi smo tu da sprovedemo misiju kluba, da od dece napravimo dobre ljude, da imaju pravu sliku o životu. Treba deca da vide kako se radi u inostranstvu, da sport bude besplatan. To su neke neke moje vizije i želja. Ako to uspem ili nešto od toga, ostaviću nasledniku klub na zdravim nogama, a onda mogu u penziju, da gledam sa strane. Treba nam u rukometu mlađih ljudi, da ne pričamo samo u kafanama šta bi bilo kad bi bilo... Svi mi imamo 1.001 manu, ajde da iskoristimo šta možemo da dobijemo od Džamba, Ivana... Nema nas mnogo, svaka pomoć nam je dobrodošla. Poražavjući je podatak da samo 1.600 dece trenira rukomet u Beogradu koji ima više od 2.000.000 stanovnika. Ja ću biti vojnik kluba.

DIMITRIJEVIĆ: Vidim Paritzan u Ligi šampiona, sa pet stranaca i 11 domaćih rukometaša, od toga sedam reprezentativaca i četiri klinca koji su ponikli u našoj školi. Vidim i Zvezdu i Vojvodini u Ligi Evrope, ili što da ne i u Ligi šampiona i da reprezentacija ’čačne’ neko polufinale. Želim da dočekamo taj Magdeburg, pa kao i Panatinaikos u Arenu kada dođe, da mu ne bude svejedno. Iako ima veći budžet, da se dobro potrudi da nas pobedi. Poenta je da napravimo nešto dobro, da za pet godina imamo 600 dece umesto sadašnjih 100 u klubu, da u Beogradu umesto 1.600 bude 7.000 koji treniraju rukomet. Ako za dva odsto doprinesemo, poboljšamo, bićemo zadovoljni. Nas dvojica živimo za rukomet, a ne od njega. Siguran sam da ćemo uspeti.

Nekada na terenu vojevali su bitke u crno-belom dresu, sada zajedno u Humskoj u nekoj drugoj ulozi, ali misija je ista...