Ništa neće biti isto, Jelena Stojić propušta sezonu: Ako bude ponude, vratiću se

Godinama se Jelena Stojić, možda svim odbojkaškim zaljubljenicima poznatija pod devojačkim prezimenom Lazić, nalazila u vrhu različitih statističkih parametara. Da li kao jedna od najefikasnijih igračica ili najbolji server, ali njeno ime nije smelo da promakne skauting službama prilikom priprema utakmica. Kako i da bude drugačije kada je samo u protekla tri izdanja elitne divizije, braneći boje Crvene zvezde, nanizala više od 1.000 poena. U sezoni koja je i zvanično otvorena peharom Tenta u Superkupu Srbije, superligaški klubovi konačno mogu da odahnu. Jelena je bez angažmana po isteku ugovora sa crveno-belim damama, a izvesno je da se narednih meseci ništa neće promeniti po pitanju izbora nove sredine.

Strepnja da je završila karijeru u 29. godini ne bi trebalo da postoji. Oficijalno se nije oprostila od omiljenog sporta, iako se nalazi na "prinudnoj" pauzi. Razlog je verovatno i najlepši – u decembru će na svet da donese naslednika ili naslednicu i ostvari se u majčinskoj ulozi. Upravo je i poziv Mozzart Sporta pomalo zatekao harizmatičnu Osečanku, poručivši da je raspoložena za razgovor. Javila joj se i dilema na koju temu, imajući u vidu da je blagosloveno stanje "sprečilo" da se preseli u drugi kolektiv.

"Neobično je da neću igrati kompletnu sezonu. Nikada nisam imala toliko dugu pauzu. Trenutno ne osećam bilo kakve smetnje", istakla je Jelena Stojić za Mozzart Sport.

Specifične oklonosti uticale su da u svrhu popunjavanja viška slobodnog vremena preispita i koliko se u letnjem periodu odmorila od sportskih dužnosti, napornih priprema, mečeva, putovanja...

"Nikada mi odbojka nije predstavljala obavezu, već isključivo stil života. Nedostaje mi samo stara fizička aktivnost i ranija spremnost".

(© CEV)

U premotavanju filma na doživljeno dosadašnje iskustvo, osvrnula se na mandat proveden u Crvenoj zvezdi.

"Najlepše trenutke karijere proživela sam u klubu iz Beograda. Ostale su mi prethodne tri sezone u dobrom sećanju. Možda se prva posebno ističe zbog osvajanja duple krune, Kupa i nacionalnog šampionata Srbije. Nekako mi deluje i da je vremenski period od tri do četiri godine sasvim dovoljan da se provede u istoj ekipi. Kada i prođe taj okvir, možda je vreme za promene. Meni se dogodila ta promena da sam zatrudnela. Međutim, u svakom slučaju sam bila stava da je došao trenutak za sledeći korak. Na kraju se desio na privatnom, ne i profesionalnom planu".

Ukoliko će sinonim za premijernu sezonu na Markani biti osvajanje Kupa i Superlige, poslednja je karakteristična i draga zbog mogućnost da deli teren sa bliskim osobama.

"Ispalo je da smo Ana Jakšić, Sanja Đurđević i ja igrale u istoj ekipi. Osim što smo bile zajedno, nabile smo i pritisak da moramo da ostvarimo određeni rezultat. Zaboravile smo da ne zavisi sve uvek od nas. Sigurno je da nismo ispunile visoka očekivanja, ali je makar druženje bilo neponovljivo".

Zahvaljujući tronu u najvišem rangu domaćeg takmičenja imala je priliku da u Ligi šampiona igra protiv najboljih klubova na tlu Starog kontinenta. U konkurenciji italijanske Novare, turske Vakifbanke i nemačkog Potsdama, zauzela je četvrtu poziciju u grupnoj fazi. Rezultatski je delovalo razočaravajuće, ali istovremena je bila privilegovana da odmeri snage sa Paolom Egonu, Gabrijelom Bragom Gimaraeš, Nikom Dalderop, Ebrar Karakurt, Anom Danezi...

"Evropsko iskustvo bilo je neverovatno. Osvojila sam prethodno i prvenstvo, pa sam dobila šansu da budem deo elite kakva je Liga šampiona. Igrala sam protiv Vakifbanka, Novare i Potsdama, kao i sa najboljim odbojkašicama na svetu. Videla sam gde se nalazim u odnosu na njih. Naravno, fizički nivo nije bio ni blizu. Tek tada sam uvidela koliko sam mala i nebitna. Kao ekipa smo pružile otpor, ali i došle do saznanja gde nam je realno mesto".

(© CEV)

Osim u redovima večitog rivala, blistave partije prikazivala je u Tentu. Drugačija uloga u odnosu na Crvenu zvezdu, nosila je sa sobom prednosti i mane.

"Dve totalno različite priče. Kada sam došla u Crvenu zvezdu, imala sam priliku da igram sa Bojanom Drčom i Anom Živojinović, a nešto kasnije i Dajanom Bošković. S druge strane, nisam se ni u Obrenovcu loše osećala, ali sam tamo bila ubedljivo najstarija. Ostale devojke su bile mlađe, iako su bile dugo vremena u sistemu. Znala sam da u Tentu sve zavisi od moje energije, odnosno da moram da povučem saigračice. Na kraju sam i imala funkciju kapitena. Opet, u Zvezdi sam doživela rasterećenje i period bez ikakvog stresa i tenzije. Bajno je bilo da delim teren sa starijim igračicama. Poznato mi je bilo da se ne očekuje ista igra kao tokom četvorogodišnjeg mandata u Tentu, već da tih 15-ak poena mogu da naprave upravo Bojana Drča ili Ana Živojinović".

Svemu je prethodila i odskočna daska u Pančevu. Naime, Dinamo nije pripadao spisku timova koji se borio za trofeje. Imao je drugih prednost. Jedan od dobitaka podrazumevao je i proces kako da postane vođa na terenu.

"U ranim i kasnijim fazama karijere uvek sam bila realna i birala klubove u kojima mogu da igram i doprinesem. Sećam se da sam dobila poziv trenera Aleksandra Vladisavljeva, koji je verovao da mogu da pomognem njegovoj ekipi. U Pančevu uopšte nije bilo loše, ali nije ni formirana ekipa da ravnopravno bude u konkurenciji za titulu. Dinamo je samo predstavljao klub u kojem sam želela da igram utakmice. Pretpostavljam da mi je to i pomoglo da prerastem u lidera. Praktično sam od 13 ili 14 godine konstantno igrala, čak i Prvu ligu. Kada napravim analizu iz današnje perspektive, mnogo su značila izdanja u Pančevu da kasnije budem najbolja u različitim statističkim parametrima".

Nikada nije jurila za vrednim ugovorima. Možda zbog toga i nije izgradila međunarodnu karijeru.

"Novac mi nije bio prioritet prilikom dogovora angažmana. Vodila sam se faktorima da hoću da se takmičim i igram što više. Doduše, ne mislim da bih imala i neki veliki uspeh zbog visine. Činjenica je da sam mogla finansijski da prođem bolje. Ne i pretereno po pitanju tih novčanih razlika. Međutim, nije me ništa vuklo da odem iz Srbije. Imala sam više prilika, ali se ne kajem da li sam ispravno postupila".

(© Privatna arhiva)

Pripemajući se za novo životno iskustvo, razmišlja i o potencijalnom povratku...

"Sada već ima dosta odbojkašica koje su se vratile posle rođenja deteta. Čak i igraju na solidnom nivou. Ne razmišljam konstantno o tome, iako postoji mogućnost. Najpre da vidim kako će telo da me posluži. Podsećanja radi, imala sam svojevremeno i problema sa kolenom. Zašto da ne... Ako bude prilike i ponude, planiram da se vratim".

A ako se slučajno predomisli i reši da je savršen momenat za kraj...

"Pamtiću onda odbojku po dosta lepih, ali i teških trenutaka. Igrala sam više od deset godina domaću ligu. Prvu i jedinu titulu, barem ukoliko izuzmem onu stečenu tokom koronavirusa sa Tentom, osvojila sam u Crvenoj zvezdi. Imam i fotografije da posvedoče o tome. Odbojka je bila i ostala moj stil života. Sutra bih i dete poslala da trenira. Čisto da vidi kako je boraviti u istom stanu sa jednom ili više cimerki, bude u skladu sa ekipom, nauči da se druži i deli. Upravo je to i meni bila najveća draž, prosto da se izgradim kao disciplinovana osoba. Naravno, nikada u životu ne može da bude idealno. Sećaću se i lošijih stvari, ali uvek lepše priče zasene one tmurnije", zaključila je Jelena Stojić.

Piše: Uroš Selenić