Neviđena dominacija: Nemačka – ostatak Evrope 32-0

Bundesliga danas predstavlja pravu platformu rukometnih znalaca, ligu u kojoj se susreću najkvalitetniji treneri i najorganizovaniji sistemi rada. Uz to, finansijska motivacija igra veliku ulogu: trenerima je mnogo lakše da usmere i motivišu mlade talente kada postoji jasna perspektiva vrhunske karijere i stabilne profesionalne budućnosti. Upravo ta kombinacija kvaliteta i finansijske sigurnosti čini Bundesligu glavnom destinacijom za sve koji žele da dosegnu najviši nivo.

Postojalo je vreme — da, ono vreme kad je frizura bila visoka, šorcovi kratki, a rukomet pametan — kada je ovaj sport bio intelektualni slatkiš. Igrao se rukomet glavom, ne samo laktovima. Kad se taktička shema crtala kao matematička jednačina, a publika je u dvorani znala prepoznati razliku između “pomeranja u dubinu” i “pomeranja jer si se sudario s pivotom”. To su bile 80-e: rukomet je bio šah s brzim figurama. Profesorski sport. Sport u kojem se cijenilo znanje više nego sirova snaga.
A onda… pa, onda se nešto desilo. Negde između prvog televizijskog reality programa i prvog modernog shvatanja „ajmo svi trčati napred pa šta bude“, rukomet je neočekivano spakovao kofere i preselio se na severozapad Evrope.
Mi ostali? Ostali smo na peronu, klimajući glavom i govoreći “ma vratiće se, zna on gde mu je kuća”.
Spojler: nije se vratio. Povremeno svrati — kad sami organizujemo neko prvenstvo — ali to je više kao kad rodbina dođe na slavu: pojavi se, pojede, napravi gužvu i ode. Ostane ti samo prašina i dvije reklame za mineralnu vodu. Današnji rukomet kod nas je mikronski. Mali. Sitni. Kao da ga gledaš kroz onu malu lupu koju dobiješ uz čokoladno jaje. Znaš da postoji, ali ga teško vidiš. Nekad smo imali generacije igrača koji su bili poluprofesori, poluatlete, a 100% rukometni fanatik-inovatori. Danas imamo situaciju gde se rukomet ponekad igra kao da je usput — između utakmice Lige šampiona i nekog kviza na TV-u. Ali pravi problem je dublji. Rukomet je prestao biti intelektualni sport u trenutku kada smo prestali ulagati u intelekt u sportu.
Kad se prestala cijeniti taktika, vizija, analiza. Kad je stručni komentar zamijenjen “ajde samo trči”.
Kad su dvorane izgubile identitet, a treneri postali potrošna roba brža od zimskih guma. A severozapad Evrope… E, oni su rukomet pretvorili u fabriku. Rotacije, sistemi, analitika, tehnologija, razvoj. Dok mi skupljamo ekipu tek kad se nešto organizuje u našem dvorištu, oni žive rukomet 365 dana godišnje. Kod njih igrači rastu — kod nas se talenti nadaju da će preživeti. I tako je rukomet, taj nekad gordi intelektualni sport, završio kao čestitka sa odmora: “Pozdrav, tu sam negde u Danskoj. Divno mi je. Ne dolazim skoro.” A mi? Mi još verujemo da će se vratiti, ako ga dovoljno puta pozovemo. Ako mu pošaljemo poruku, organizujemo Evropsko, Svetsko, ili makar neki turnir koji zvuči ozbiljno.
Doći će, kažemo. Bar na dan-dva. Ali istina je jednostavna i pomalo zargastična: Rukomet se neće vratiti nama dok se mi ne vratimo rukometu.
Onom pravom. Onom pametnom. Onom što miriše na taktiku, strategiju, školu i ponos. Jer 80-e su prošle, ali rukomet kao intelektualni sport može ponovo da postoji.
Samo mora da živi — ne povremeno, nego stalno. A severozapad? Pa neka ga. Uzeo nam je rukomet, ali nisu oni krivi.
Krivi smo mi što smo mu pustili da ide sam, bez pasoša i bez ideje da ga zadržimo.