MVP Mozzart Sporta – Una Obrenović: I sport i škola, znam da od rukometa ne može dugo da se živi

Kada se kaže Šabac, prva pomisao je rukomet. Metaloplastika, generacija „vanzemaljaca“ osamdesetih godina prošlog veka sa Veselinom Vujovićem, Veselinom Vukovićem, Zlatkom Portnerom... Ovaj nekada trofejni srpski sport ima tradiciju i kada su u pitanju dame. Mnogo reprezentativki poniklo je u Medicinaru, a jedna od njih je Una Obrenović, srednji bek Železničara iz Inđije.

Eksplodirala je ove sezone u timu Vlade Šimičića, postigla je 56 golova na osam utakmica, tri puta izabrana za MVP mečeva Super rukometne lige Srbije. Kao nagrada za sjajne igre ove jeseni stigao je poziv sada već bivšeg kormilara naše reprezentacije Uroša Bregara za debi na velikoj sceni, za seniorsku reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Debrecinu.

Imala je Una, koja uskoro puni 21 godinu, i minute na šampionatu, upisala se i u strelce. Nismo slavno prošli u komšiluku (21. mesto od 24 repezentacija), ali prethodnih godina su mlađe selekcije najavile da je ženski rukomet „živ“, da bi u budućnosti mogao da krene sa stranputice na kojoj je sada. Obrenovićeva je predvodnik novog talasa srpskog rukometa. Izabrana je za MVP Mozzart Sporta u kategoriji najbolja rukometašica koja igra u našoj zemlji. Dobila je pre svega naklonost trenera i kapitena ekipa u elitnom rangu koji su listom davali 10 poena organizatorki igre srpskog vicešampiona.

U intervjuu za Mozzart Sport, Una je govorila o karijeri, počecima u Medicinaru, sadašnjem klubu Železničaru, planovima u nastavku karijere, ali i školovanju kao veoma važnom, koje ide ruku pod ruku sa profesionalnim obavezama.

Rukomet je u domu Obrenovića porodična tradicija, stvar kućnog vaspitanja.

„Počela sam da igram sa osam godina. Majka mi je igrala rukomet, bila je kapiten Medicinara. Zbog toga nosim i njen broj na dresu, šesticu. I sestra se bavila ovim sportom, otac je takođe bio uključen u rad kluba. Rukomet nam je u krvi, pa je bilo logično da i ja počnem da ga treniram“, rekla je Una na početku razgovara za naš portal.

Kako je došlo do saradnje sa Železničarom?

„Ovo mi je treća sezona u klubu. Stigla sam posle premijerne titule kluba u leto 2022. Trenera Vladu Šimičića sam znala iz juniorske reprezentacije gde je bio pomoćnik. On me je i ranije zvao da dođem u Inđiju, ali tada nisam želela da napuštam rodni Šabac. Pre dve godine je Medicinar bio u problemima. Pozvao me je opet Čipke (nadimak trenera Inđijki, prim. aut.) i pitao me da li bih došla, pošto je čuo da je loša situacija u Šapcu, da većina igračica žele da napuste klub. Tada mi je rekao da nije očekivao da ću da dođem. Bila sam spremna za taj korak, završavala sam srednju školu i spremala se za fakultet u Novom Sadu“.

MVP Mozzart Sporta – Milan Jovanović: Operacija, jedna, druga, treća, četiri i po godine pakla

Srednji bek Inđijki studira Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, popularni DIF. Da li vrhunski sportista može i jedno i drugo, i sport i školu?

„U mojoj porodici je fakultat veoma važan. Svesna sam da ne može od rukometa dugo da se živi. Ne mislim da mogu da igram sa 40 godina. Kod mene je trenutno i škola i rukomet, i to ravnopravna zastupljenost - 50/50. Oba su mi prioriteti, ne zapostavljam fakultet, ne propuštam predavanja, trudim se da odgovorim obavezama. Bilo je u početku teško da se sve uskladi, kada sam napuštala rodni grad, ali sam se navikla. Novi Sad je na 20 minuta vozom do Inđije, pa se sve stigne“.

Una u dresu Železničara (©MN Press)

Kakvi su utisci posle dve i po godine u Inđiji?

„U klubu vlada porodična atmosfera. Sve smo kao jedna, dišemo isto. Imamo veliku podršku od ljudi u klubu, trenera Šimičića, zatim Jovana Živanovića i ostalih. Teška je situacija, zna se da u Srbiji u ženskom rukometu nema mnogo novca, ali vidimo koliko se svi trude da nam izađu u susret. I kad je loša situacija, mi igračice to prebacimo na šalu, pa bude veselo. Ta atmosfera nas nosi i na terenu i verujem da to svi vide“.

Na početku sezone ste osvojile Superkup Srbije pobedom nad osvajačem duple krune Crvenom zvezdom? Može li Želja do druge titule u istoriji?

„Sigurna sam da možemo. I tom meču Superkupa smo bile sjajne, nadmudrile rivala u svim segmentim igre. Baš smo odigrale fantastično. Zvezda se posle toga podigla, ali sam sigurna da na kraju možemo da osvojimo titulu“.

Dokle imate ugovor sa Železničarom?

„Do kraja sezone“.

Najbolja rukometašica (domaća liga): Una Obrenović, devojka koja obećava

Najbolja rukometašica (strane lige): Andrea Lekić – sinonim za srpski ženski rukomet u poslednjih 15 godina

Logično je da odete u inostranstvo narednog leta?

„Nemam zasad ništa konkretno dogovoreno. Videćemo šta će biti. Ne razmišljam trenutno o tome“.

Da možete da birate gde biste voleli da nastavite karijeru?

„Rumunska liga je možda najjača na svetu, ali iz razgovora sa devojkama koje tamo igraju, kažu mi da baš i nije za mlade igračice. Ne mislim za sebe da sam gotova rukometašica, da sve znam. Mislim da imam mnogo prostora za napredak, pa je taj razvojni momenat bitan u odabiru narednog kluba. Možda mi Mađarska deluje kao najbolje rešenje, ali otom-potom“.

Kakva iskustva nosite iz Debrecina sa Evropskog prvenstva?

„Bio je to veliki izazov za mene. Ne mogu da kažem da sam očekivala selektorov poziv. Nadala sam se, ali... I pre šampionata su mi mnogi rekli: ’Bićeš pozvana, sigurno’! Iskustva iz Debrecina? Pa, nije lepo kada se gubi. Došla sam na šampionat posle povrede ramena u poslednjem kolu jesenjeg dela sezone, imala sam i smrtni slučaj u porodici. Stvarno je ogromna razlika Evropsko prvenstvo u odnosu na našu ligu, kao nebo i zemlja. Mi mlađe nismo toliko dobijale šanse. Iskusnije su više igrale, iznele teret, ali smo se trudile da sa klupe damo energiju, da budemo podrška iskusnijim koleginacama, pa ako nam se ukaže šansa da damo doprinos. Nekada se sa klupe bolje vidi nego na terenu, pa smo mogle da kažemo šta mislimo. Ja sam poznavala dobro Dragana Markova koji me je trenirao u juniorskoj reprezentaciji. On mi je bio velika podrška. U svakom slučaju, to je bilo dobro iskustvo i nadam se da ćemo na narednim takmičenjima bolje rezultatski da prođemo“.

Da li ste imali nekog uzora u mladosti?

„Ana Radović. Ona mi je mnogo pomogla u periodu kada sam na rukomet počela da gledam kao na sport, a ne igru. Ona se tada vratila u Šabac, igrale smo zajedno u Medicinaru. Uvek je tu bila za mene, da me savetuje, bodri. Zahvalna sam joj na tome“.

Imate li neke dugoročne planove? Gde vidite sebe za recimo pet godina?

„Uh, ne razmišljam tako daleko. Fokusirana sam na sadašnjost, da osvojim titulu sa Železničarom, da završim fakultet. Da sada imam neke velike planove, možda bi to bilo kontraproduktivno, možda bi me ’pojelo’, uticalo negativno. Idem korak po korak“.

Najbolji u Srbiji: Milan Jovanović i Una Obrenović (©Starsport)

Kako ste reagovali na laskavo priznanje Mozzart Sporta za najbolju rukometašicu u Srbiji?

„Bila sam baš iznenađena. Nisam nešto pratila pomno izbor, ali sam videla na Mozzart Sportu kad su bili glasovi publike, da je Sara Garović bila prva, a da sam i ja bila u vrhu. Dule Živković iz RSS-a mi je javio da sam izabrana. Stvarno sam bila presrećna. Pitala sam ga: ’Da li si siguran da sam izabrana’“?

Kako je bilo na samoj manifestaciji u Sava Centru?

„Imala sam malu tremu u početku. Bilo je i stresno. Izašla sam malo iz zone komfora i što se tiče oblačenja. Ovo mi je prva veliko individualno priznanje. Drago mi je što je manifestacija imala i humanitarni karakter, što je novac od nagrada išao tamo gde je najpotrebnije“, zaključila je skromna Šapčanka koja bi u budućnosti mogla da bude predvodnik reprezentacije Srbije i vesnik boljih dana za naš rukomet.