„Za mene je Milan Jovanović unikat u poslednjih 15 godina. Nekako su svi zaboravili na njega, a trebalo je da bude najbolji rukometaš na svetu. Ja to otvoreno govorim. Razgovarao sam sa njegovim menadžerom, da kroz moderne tretmane, pokušamo da ga vratimo na teren. On je trenutno van rukometa, pokušava da se vrati posle teških operacija. I dalje je mlad (rođen 1998. prim. aut.). Za mene je on bio kompletan, vanserijski igrač“, rekao je pre više od dve godine veliki as srpskog i svetskog rukometa Nenad Peruničić.

I zaista je tada generalni direktor Crvene zvezde podsetio rukometnu javnost na momka iz Kruščića, koji je kao klinac obećavao velika dela, brzo je debitovao za najbolju selekciju, ostvario transfer u Tuluz. Bio je sadašnji levi bek Vojvodine, ovogodišnji laureat Mozzart Sporta za najboljeg rukometaša u Srbiji, zaboravljen, mislilo se da više nikada neće moći da kroči na teren, ali se onda izdigao poput Feniksa.

Četiri i po godine pakla je sada daleka prošlost, Jovanović je opet deo reprezentacije, vratio se prethodnog leta u Vojvodinu i pokazao da je košmarni period iza njega, da sa 26 godina može da bude predvodnik reprezenatacije Srbije sa nešto mlađim Stefanom Dodićem, Milošem Kosem, Nikolom Zečevićem, Lukom Roganom, Matejom Dodićem, Jovicom Nikolićem...

Spoznao je Jovanović kao golobradi klinac i tamnu stranu sporta, ali se nada da je malerima kraj, da će levo koleno da izdrži napore i da se vraća na vrhunski nivo. U intervjuu za Mozzart Sport, levi bek Vojvodine pričao je o teškom periodu posle operacije ligementa kolena, komplikacija posle toga, probleme sa čašicom i tetivom, dugoj rehabilitaciji, boravku u Tuluzu, godinu i po u Šapcu gde je rukometni oživeo karijeru i letošnjem povratku u Vojvodinu, s kojom je osvojio već dva pehara, Superkup Srbije i Svesrpski kup i izborio Top 16 Lige Evrope.

Za početak, Jovanović se podsetio na rukometne početke u Crvenki, na dolazak sa nepunih 16 godina u Novi Sad. Zašto Vojvodina?

„Počeo sam da ga treniram u četvrtom razredu osnovne škole. Nastavnik u školi je voleo rukomet, dao mu je na značaju, pa je uputio moje roditelje da bi trebalo da počnem i tako je krenulo u Crvenki od 10. godine. U početku sam pored rukometa trenirao i fudbal, odbojku, bio je tu i folklor, a posle nekoliko godina sam se odlučio samo za rukomet. To sam najintezivnije trenirao, zavoleo sam ga. Dobro mi je išlo, pa je na kraju pobedio. Stigao sam u Vojvodinu sa nepunih 16 godina. Moj trener, nažalost pokojni Igor Desnica iz Crvenke je došao da vodi mlađe kategorije Voše i tako sam stigao u Novi Sad. Igrao sam neke turnire za mlađe kategorije, ali sam i trenirao s prvim timom“, rekao je Jovanović na početku razgovora za naš portal.

Najbolji rukometaš (domaća liga): Milan Jovanović – Feniks iz Kruščića

Brzo su stigao je i poziv za najbolju selekciju, debi na velikom takmičenju, Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj 2018.

„Prošao sam sve mlađe kategorije. Igrao sam i sa starijom generacijom gde su bili Dejan Milosavljev, Kukić, Mladenović, Terzić, Šotić, pa i sa mojom 1998. godište. Postepeno je sve išlo. Debi za A reprezentaciju sam imao na prijateljskom meču sa Slovenijom pred EP 2018. u Zagrebu. Prva zvanična utakmica je bila protv Hrvatske u Splitu. Jovica Cvetković je tada bio selektor, kasnije je selekciju preuzeo Nenad Peruničić“.

KOLENO POPUSTILO, PUKLA I ČAŠICA, DUG OPORAVAK, MONONUKLEOZA, KORONA...

Kako je došlo do povrede koja je pretila da vam ugrozi karijeru?

„Bilo je to na Banjici protiv Partizana. Doskočio sam Dejanu Milosavljevu na nogu, koleno je popustilo i ’puklo’. Odmah sam znao da je teška povreda u pitanju, stradao je prednji ligament kolena“.

Imali ste u džepu već ugovor sa francuskim Tuluzom, klubom iz druge najjače lige na svetu?

„Pre povrede sam imao dogovor sa Tuluzom na tri godine. Posle toga, kada sam se povredio, čuo sam se s ljudima u klubu i dogovorili smo se da produžimo na još jednu, zbog oporavka, pošto gubim tu sezonu sigurno. Bili su maksimalno korektni, pa sam potpisao na četiri sezone. Nije išlo sve kao treba od samog početka. Operisao sam levo koleno. Posle prve intervencije, posle 40 dana, silazio sam niz stepenice i proklizalo mi je stopalo i pukla mi je čašica. Rađena je nova operacija, stavljeni su mi šrafovi u čašicu, pa su onda oni oštetili tetivu kvadricepsa. Usledila je nova operacija, vađenje tih šrafova. Sve se to događalo u roku od šest meseci“.

18.00: (3,15) Danska (8,50) Norveška (1,50)

Kako je tekao oporavak? Gde ste bili taj period, u Srbiji ili Francuskoj?

„Ostao sam u Srbiji posle operacije, ali sam otišao u Francusku da me tamo lekari pogledaju. Oporavak nije išao kako treba. I kada su mi izvadili šrafove iz kolena, bol je bio isti, ništa se tu nije promenilo. Uradili su mi magnetnu rezonancu i videla se bukvalno rupa na tetivi. Tamo je izvršena nova operacija, oporavak, za kratko vreme sam imao tri operacija“.

Sportisti kažu da je kod teških povreda psihološki najteže, teže of fizičkog bola?

„Bilo je baš mnogo teških trenutaka. Otišao sam sam u Tuluz. Moram da istaknem da su mi Nemanja Ilić i Danijel Anđelković mnogo pomogli u klubu. Deni mi je bio sve, kad god je trebalo bio je tu, zahvalan sam mu do kraja života. Generalno, imao sam ugovor, znao sam da sam tu naredne tri-četiri godine. Sad, da mi neko kaže da neću igrati tri ili četiri godine, bilo bi to previše. Ovako, bio sam mlad, išlo je to postepeno. Mesec za mesec, mislio sam, oporaviću se, ali nikako nisam mogao da se vratim na teren. Posle dve godine sam se kao vratio, a onda pred sezonu dobijem mononukleozu, šest nedelja van terena, nova pauza. U tom trenutku se dogodila i korona. Težak period, sve loše što je moglo da me snađe – snašlo me je“.

##EDITORS_CHOICE##

Kako su se ponašali ljudi u klubu, da li je bilo nervoze što ne igrate, a očekivanja su bila velika od vas?

„Bili su svi veoma korektni. Svoje obaveze su ispunjavali, čekali su me i nadali se da ću da se vratim, da ću da ispunim njihova, ali i svoja očekivanja. Nažalost, nije se to desilo, ali ko zna zašto je to moralo tako da bude. Uglavnom, nisam završio ugovor sa Tuluzom, na polusezoni krajem 2021. godine na moju inicijativu samo raskinuli ugovor i vratio sam se za Srbiju. Bilo mi me previše svega, nisam se opravio, nije išlo u Francuskoj, nije mi se tamo ostajalo. Želeo sam da se vratim u Srbiju, da vidim šta ću dalje, da li mogu da se oporavim“.

Da li ste mislili da ćete ikada više da igrate rukomet, šta je u tim mesecima bio plan?

„Sve sam pokušavao tih osam meseci koliko sam bio u Srbiji, što se tiče treninga, neke injekcije sam primao, ali to nije pomoglo. Preko mog menadžera Milana Jokića i novinara Žike Bogdanovića (urednik specijalizovnog rukometnog portala, najboljeg na ovim prostorima Balkan-handball, prim. aut.) su mi predložili da odem kod Nikole Šećerovskog. S njim sam počeo da radim, jedno tri meseca baš intezivno. Došlo je do boljitka. Mi smo radili više treninge za fizičku spremu, nisu to bili rukometni. To sam išao u Crvenki s kojom sam trenirao. Bilo je to dva treninga sve super, ništa me ne boli, a onda se koleno upali, pa tri dana ne mogu ništa da radim“.

Pomenuo je levi bek menadžera, jednog od najboljih na ovim prostorima, Milana Jokića, koji mu je pomogao u karijeri kada je bio zaboravljen od mnogih.

„Sa Milanom se znam kada sam imao 14-15 godina. Tada smo počeo da radim s njim. Imam maksimalno poverenje u njega. Uvek je bio tu za mene, kad god sam imao neki problem. Šta god da mi je predložio, oberučke bih prihvatio. Proveo sam jedan period u Bariču, u Dubokom, živeo u bungalovima, u prirodi. Lepa mi je bilo, isplatilo mi se. Pošto sam dolazio iz Novog Sada ili Kruščića za Beograd, tu sam ostajao, prenoćio“.

„METALOPLASTIKA PRE ZVEZDE, HVALA NENADU PERUNIČIĆU“

Umalo da tada završite u Zvezdi. Prve pregovore imali ste sa Nenadom Peruničićem. Zašto nije došlo do saradnje sa crveno-belima?

„Nije me bilo četiri i po godine na terenu, nisam imao mnogo opcija. Jeste me Nenad Peruničić vratio u žižu javnosti, pomenuo me i zbog toga sam mu veoma zahvalan. I pre toga smo se čuli, imao je inicijativu, bodrio me da se vratim. Bio sam na Marakani, pričali smo, ali nismo se dogovorili za saradnju“.

Zašto Metaloplastika?

„Dok sam igrao za Vojvodinu, kada sam imao 18 godina, bilo je interesovanja Vladana Matića za mene. Hteo je da me dovede u Tatabanju gde je tada bio trener. Nije došlo tada do saradnje. Kad se čuo sa Milanom Jokićem došlo je do pregovora. Nije znao da želim da se vratim rukometu, niko nije znao ni da li mogu uopšte da zaigram. Uglavnom, pričali smo, rekao mi je da dođem u Šabac, da vidimo šta možemo, da mi je šansu te zime 2023. godine. Hvala bogu, iskoristio sam to i od tada sve kreće na bolje“.

Jovanović u duelu sa Nikolom Zečevićem (©Starsport)

Tada ste došli u Šabac umesto Tunišanina Mohameda Aziza Aidija koji je prešao u Vojvodinu. Kako je bio na početku?

„Meni je bilo bitno da nemam problem s kolenom. Samo da me ne boli, to mi je bilo najvažnije. Ne mogu da zaboravim povredu, ali sam želeo da dokažem svima, pre svege sebi, da mogu da igram na tom nivou“.

Ima li straha od duela, od nove povrede? Da li ima u podsvesti – „Ne, opet da se ne povredim“?

„Počeo sam da igram za Metaloplastiku bukvalno posle pet godina od prve operacije. Izgubio se taj strah u tom periodu. Bilo je toga samo u prvim mesecima posle intervencije. Iskreno, ta prva polusezona u Šapcu bilo je ispipavanje terena, da vidim koliko može da izdrži koleno, ali nije bilo straha od duela, udaraca“...

Prošla sezona je bila godina velikog povratka Jovanovića rukometu.

„Nije bila bajna na početku, ali sam podizao formu kako je šampionat odmicao. Bila je dobra i za mene i za klub. Uspeli smo da igramo finale plej-ofa, izbacili smo Partizan u polufinalu“.

„ALKALOID SE PRVI JAVIO, POSLE PARTIZAN I VOŠA“

Isticao vam je ugovor sa Šapčanima. Mogli ste da birate, bili ste na slatkim mukama. Alkaloid, Partizan, na kraju – povratak u Vojvodinu. Zašto opet Voša?

„Za Alkaloid je bila prva priča, ozbiljna. To je bilo prva ponuda koja mi je bila na stolu. Došle su kasnije i od Vojvodine i Partizana. Da ne ulazim u detalje i sitnice – odlučio sam se za povratak u Vošu“.

Milan Jovanović i Una Obrenović (©Starsport)

Sadašnji vaš klub je prava „fabrika rekonvalescenata“, povrataka na velika vrata posle teških povreda.

„Nas šestorica smo imali teške povrede kolena. Stefan Dodić je imao probleme, ali nije ga operisao. Imali su intervencije i Vukašin Vorkapić, Miljan Pušica, Jovica Nikolić, koji se vratio u formu ove polusezone, odlično je igrao. Čekamo još Milana Milića. Treba mu vremena. On je sve što je imao u koleno operisao, pa rehabilitacija ide sporije, ali verujem u njega da će nam pomoći u drugom delu sezone“.

Da li ste očekivali ovako dobar Partizan?

„Očekivali smo. Prošle sezone je Partizan nagovestio da će biit konkurentniji nego ranije. Ozbiljno smo ga shvatili prvu utakmicu sezone, u Superkupu u Banjaluci koju smo dobili. Poraženi smo dvaput u prvenstvu. Na Banjci smo dobro igrali 25 minuta, u nastavku smo pali. Izgubili smo domaći teren u eventualnom finalu plej-ofa, ali na nama je dobro analiziramo, ispravimo nedostatke u drugom delu šampionata. Uzeli smo dva trofeja, nismo izgubli zasad nijedan. To je najvažnije u ovoj prvoj polusezoni“.

Kakvo je sada stanje kolena? Propuštali ste tokom ove polusezone neke mečeve?

„Imam dobru komunikaciju sa stučnim štabom i trenerom Rojevićem. Znaju svi šta sam prošao, pa gledaju da me poštede na nekim mečevima gde nema potrebe da igram, kako bismo izbegli neke nepotrebne stvari. Imamo mnogo kvalitetnih igrača koji mogu da nadomeste svačiji izostanak“.

Dok je Partizan u domaćim okvirima bacio „rukavicu u lice“, u Ligi Evrope je grupna faza bila za čistu desetku?

"Odigrali smo na visokom nivou. Ta prva pobeda u Našicama protiv Neksea nam je otvorila Top 16. I protiv Kila su oba meča bila odlična, dobro smo mu parirali. Sledi nam mečevi sa Portom i Melsungenom u drugoj fazi. Sa Portugalcima ćemo se boriti za nokaut rundu. Nema predaje, mislim da možemo da igramo ravnopravno i da prođemo korak dalje u odnosu na prošlu sezonu“.

Imali ste odlične partije na startu sezone u Banjaluci protiv Partizana, 10 golova u nastavku, protiv Kila u Novom Sadu, pobedonosni gol iz penala protiv Torelavege, efikasan meča protiv crno-belih na Banjici. Čini se da se tek očekuje vaša eksplozija u nastavku sezone?

„Osećam da mogu. Za mene je bilo veoma važno da sam prethodnog leta odradio cele pripreme, prve posle dugo godina. Pripremao se sam sebe za tu prvu utakmicu u Banjaluci i sve je ispalo odlično. Mislim da mogu i bolje u nastavku sezone“.

„I KAD SAM BIO DALEKO OD POVRATKA NA TEREN REPREZENTACIJA MI JE BILA U PODSVESTI“

Još jedna lepa stvar u ovoj godini, povratak u reprezentaciju, odlična partija u Španiji u prvom meču baraža za Svetsko prvenstvu?

„Tokom svih ovih godina oporavka, uvek mi je reprezentacija bila u podsvesti, da dokažem pre svega sebi da mogu da igram na najvišem nivou. Mnogo se igrača promenilo od mog prvog mandata u nacionalnom timu. Drago mi je da sam opet tu i verujem da ću tek da pružim partije koje se od mene očekuju“.

Odlazak Petra Đorđića u Partizan vam je povećao minutažu. Na levom beku ostao je samo mladi, supertalentovani Đorđe Draško.

„Dok je Petar bio tu delili smo minutažu. Sada je tu i Pedro da Silva, Stefan Dodić, Draško, koji mogu da odigraju na levom beku. Nekada igraš manje, nekada više, zavisi kako te krene. Imamo dobre igrače u Vojvodini, može da se rotira, a da ne padne intezitet igre“.

Da li je sa raspoloženim i zdravim Stefanom Dodićem napad Vojvodine druga dimenzija?

„Ima Stefan to nešto u sebi, urođeno... Maksimalno poznaje rukomet, vidi sve, ima pet rešenja u rukama u svakom napadu. Nadam se da će zdravlja da ga posluži i kad bude najpotrebnije da će biti naš lider“.

Ima li planova da se opet okušate u inostranstvu?

„Razmišljam o tome, ali posle ove povrede, možda drugačije gledam nego pre. Naravno, Nemačka je rukometna NBA liga, svako tamo želi da igra, ali u odabiru eventualno novog kluba mora da se nađe balans. Imam ugovor sa Vojvodinom do juna 2026. godine. Ne bežim od novog odlaska u inostranstvo, ali moram da razmišljam i da, ne daj bože, dođe do premora, nestručnog rada, da može opet da se pogorša povreda. Koleno je zdravo, nema problema. Tako da je su ta komunikacija i balans veoma bitni oko eventualnog izbora kluba u budućnosti“.

U odbrani igrate ove sezone krajnjeg. Da li vam to odgovara?

„Pre povrede sam igrao na ’petici’, kao i prošle sezone u Metaloplastici. Sada u Vojvodini igram krajnjeg, tu su leva krila Sesa i Rađenović koji mogu odlično da odigraju na petici, a meni onda dobro dođe da budem odmorniji za napad. Zasad je tako, odgovara mi da ne moram da se menjam u odbrani, da budem prisutan u oba pravca. Videćemo kako će biti u nastavku sezone“.

„LIGA JE SVE JAČA, NE BEŽIM OD NOVOG ODLASKA U INOSTRANSTVO, ALI...“

Kako poredite prvi mandat u Vojvodini i sad? Čini se da je nebo i zemlja, da su naša dva najbolja kluba daleko platežnija nego pre pet-šest godina, da može u Srbiji da se zaradi isto kao recimo u šestom ili sedmom klubu u Francuskoj?

„Naravno, finansijski je sada mnogo bolje nego što je ranije bilo. Vojvodina je nekoliko sezona na tom nivou, sada je i Partizan ojačao. Fali nam da se pridruže i ostali, da bar svake sezone imamo po jedan konkurentiji klub. Prošle sezone su Metaloplastika i Partizan bili tu negde, sada su crno-beli znatno odmakli. Liga je sve jača, sigurno da to raduje sve u srpskom rukometu“.

Imate li dugoročih planova?

„Iskreno, ne razmišljam mnnogo. Pre povrede sam imao velike planove, ali su se zbog povrede izjalovili. Sada nema dugoročnih planova. Želja mi je da mi koleno bude zdravo, da mi ne stvara probleme“.

Težak period je iza vas, mnogo odricanja, muka. Postoji li trenuci kada kažete, „E, vredelo je sve ovo žrtve“?

„Svaka utakmica je to, dokazivanje. I ova nagrada što sam dobio od Mozzart Sporta mi mnogo znači“.

Jovanović u meču sa Španijom u SPENS-u (©MN Press)

Da li ste je očekivali?

„Iskreno, nisam to mnogo ispratio. Video sam na sajtu da sam tu negde, ali mislio sam da je to – to, da nisam dobio najviše glasova od publike. Vi ste mi poslali poruku, zvali su me i trener Rojević, menadžer Jokić, čestitali mi. Stvarno lepo priznanje, pogotovo što sam čuo da sam dobio najviše glasova od kapitena i trenera. To je u suštini uži krug koji prati rukomet, pa mi je samim tim i ovo priznanje draže“.

Ima li profesionalni sportista vremena za neki hobi?

„Volim lov, to mi je pasija od sedme godine. Tatin prijatelj me je vodio, zavoleo sam ga uz njega, krenuo s njim. Volim pse veoma, prirodu“.

Zanimljivo da je malo mesto Kruščić, u opštini Kula, u Zapadnobačkom okrugu, dalo dvojicu rukometnih reprezentativaca Srbije. Pre Jovanovića to je uspelo osam godina starijem Savi Mešteru, sada internacionalcu u Izraelu. Ko je poznatiji stanovnik Kruščića?

„Savo, naravno. Čujemo se, ponekad se vidimo kad dođe u selo ili Crvenku“, zaključio je Jovanović za Mozzart Sport.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

MVP Mozzart Sporta – Milan Jovanović: Operacija, jedna, druga, treća, četiri i po godine pakla

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Hokej na ledu

Bejzbol

Stoni tenis

Američki fudbal

Badminton

eFudbal

Najava mečeva