Mobilizacija na Slanoj bari: Spoznaja da Voša nije nepobediva pred borbu za najvažniji pehar

Prvi poraz Vojvodine u sezoni u domaćim okvirima upalio je alarm na Slanoj bari. Posle 21 pobede u ligaškom delu Superlige, uz remi u Šapcu protiv Metaloplastike, rutinske trijumfe protiv Crvene zvezde u četvrtfinalu i Metaloplastike u polufinalu Kupa Srbije kao da su uljuljkali Novosađane pred borbu za pehar koji nosi naziv po legendarnom stručnjaku Branislavu Pokrajcu.

Žreb je odlučio da četa Borisa Rojevića ima prednost domaćeg terena u finalu. Lale su bile favoriti na Slanoj bari, ali su pali u ludom meču, gde su dva puta primali golove u poslednjim napadima rivala, prvo Uroša Kojadinovića za izjednačenje u finišu drugog poluvremena, pa Veljka Popovića pred kraj drugog produžetka za penale. Imao je desetostruki uzastopni šampion Srbije prvo zicer sa šest metara Bojana Rađenovića da sve reši sve posle 60 minuta, kasnije i penal Vukašina Vorkapića na isteku 70. minuta, za trofej. Sve je to prosuto u meču koji je trajao skoro tri sata.

Sve šanse prokockali su rukometaši Vojvodine i ostali bez jednog od pehara. Osim izgubljenog trofeja, spoznaja da su konkurenti blizu, pogotovo Partizan, koji se diže poslednjih nedelja, verovatno će da utiču da se igrači trgnu pred finiš sezone i napad na titulu.

Okovale su se noge izabranicima Borisa Rojevića. Neverovatan je bio pad crveno-belih rukometaša u drugom poluvremenu, kao i smušena igra u dodatnih 10 minuta. U prvom delu meča je sve išlo na vodenicu Voše. Granitna odbrana, gosti su često završavali pasivnim napadom ili podignutom rukom. I ono što je prolazilo do gola, među stativama je briljirao Andrej Trnaavc. Petar Đordić je u prvih 30 minuta slao projektile sa 10 metara, Bojan Rađenović je bio siguran sa krila, Vukašin Vorkapić sa linije sedam metara. Imala je Voša +6 (13:7), na odmor se otišlo sa +5 (13:8), ali u narednih 40 minuta, raspad u napadu.

15.35: (1,35) Magdeburg (8,50) Melsungen (4,00)

Bekovi su podbacili. Đorđić se umorio, bio je doskorašnji reprezentativac Srbije bez gola u nastavku, uz loše procente šuta iz igre. Boris Puhovski je obično najbolji kada se lomi, ali nije bio Belorus na nivou. Individualno nije mogao da najjačim oružjem „1 na 1“ probija do fantatizma jak bedem crno-belih. Jovica Nikolić i Mohamed Aziz Aidi nemaju utakmice u nogama ove godine, nisu u takmičarskom ritmu, totalno su van forme posle dugog odsustva zbog povreda. Nikolić je bio 11 meseca van terena zbog problema sa hrskavicom kolena, dok Tunišanin teško sastavi mesec da ne izostane zbog povreda.

Partizanu Kup Srbije: Tenzije, prekid, tri sata pakla - pehar se posle 11 godina seli u Humsku

Ćirković: Vile su nas poljuljale, momci su verovali i kada smo imali „minus 5“

Nikad viđeno u srpskom rukometu: Kojadinović spasao Partizan kao Luis Suares Urugvaj (VIDEO)

Milan Golubović „luta“ cele sezone, opet je ušao u minus fazu posle jednog odličnog perioda kada je ostao sam na desnom beku usled teške povrede Milana Milića. Ni Branko Tomić u finišu nije uspeo da poveže redove. I on je kuburio poslednjih meseci s povredom, nema kontinuitet. Falio je Gregor Ocvirk, odnosno najbolje izdanje Slovenca, koji je umeo šutevima da poveže svoj tim ove sezone. Odigrao je sjajno levi bek u Flensburgu i veći deo duela sa Kadetenom u Novom Sadu. Prošlog meseca je otišao u Al Ain iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Izašli su u taboru srpskog šampiona u susret nekadašnjem najboljem junioru Evrope zbog „ponude koja se ne odbija“.

U produžetku hladnokrvnost Darka Milenkovića nije pomogla. Ušlo se u penal seriju, a onda je psihološki sve išlo na vodenicu Beograđana. Ni storuki Andrej Trnavac nije uspeo ni da „pipne“ udarce Mićića, Obradovića, Zečevića, Kojadinovića i na kraju Popovića koji je pogotkom sa sedam metara doneo Partizanu trofej posle dugih 11 godina.

Naišla je Vojvodina na silno motivisan Partizan, koji je dva dana pred finale bio u karantinu, što se u Humskoj nije dogodilo dugo. Videli su u crno-belom taboru šansu da iznenade favorita. Uspeo je Partizan da se poput Feniksa izdigne iz pepela. Imao je trener Rojević i mnogo kadrovskih problema pred ovaj duel. Posle evropskoh ispadanja za jedan gol, Vojvodina više od mesec dana nije imala takmičarski meč.

Primera radi, u poslednjem kolu prvenstva je pobedila Obilić sa 45:19. Taj spori ritam, nedostatak tenzije, adekvatnog rivala uticalo je sigurno da se ekipa uljuljka. S druge strane, crno-beli su "krvarili" poslednjih mesec dana, dobili dva puta Dinamo u Pančevu. U polufinalu Kupa Srbije su se provukli do penal-ruleta, dobili teško Metaloplastiku na Banjici i izborili se za treće mesto pred plej-of i izbegavanje Voše u prvoj rundi.

Za 10 godina vladavine u Srbiji, umela je Vojvodina da napravi kikseve u Kupu Srbije. Osvajao je ovo takmičenje dva puta niški Železničar (2014. i 2018. godine), jednom Crvena zvezda (2017.), a pre Partizana, trofej u Kupu profesora Branislava Pokrajca podigla je i Metalaplastika pre dve godine u Leskovcu, kao i u sezoni 2015/2016 kada je u finalu dobila Novosađane.

Pre dve godine Lale su pale na jugu Srbije, ali je to bila motivacija da u sezoni 2021/2022 Voša završi sezonu bez poraza u šampionatu, ubedljivo stigne do titule.

Voša u domaćim okvirima svaki meč igra pod moranjem, odnosno ima imperativ pobede. Unapred je upisan trijumf. Sa takvim pritiskom mora da igra četa Borisa Rojevića, volela ona to ili ne. Ako želi da uskoro igra Ligu šampiona, da napreduje, da igra elitni evropski rang, mora s tim da se nosi, mora da prihvati to breme favorita. Poslednjih godina nositi crveno-beli dres Vojvodine je isto kao Zvezda ili Partizana u fudbalu ili košarci.

Kraj jedne ere: Gromovnik koji je prkosio zakonima fizike i lomio konstrukcije golova

Napravila je Vojvodina poslednjih 10 godina ime u Srbiju, počinje i u Evropi, pa protiv nje se gine, rivali imaju motiv više. To je imao Partizan u finalu u subotu na Slanoj bari, dodatnu iskru, glad za trofejima kojih dugo nije bilo u bogatim vitrinama u Humskoj.

Boris Rojević (©MN Press)

Upozoravao je poslovično oprezni trener Rojević tokom sezone da njegovi igrači nisu „najbolji, najlepši“... držao je tenziju koja je sada preko potrebna pred najvažniju bitku za odbranu srpskog trona. Imala je Voša uspona i padova ove sezone. Turnir u Doboju u avgustu dao je krila sprskom šampionu. Imperativ je bila Liga Evrope, pobeđeni su Silkeborg i Kadeten, napravljen je novi pomak na međunarodnoj sceni.

Posle trijumfa nas Silkeborgom na Slanoj bari sa Rasmusom Laugeom došla je srkromna španska La Rioha sredinom novembra prošle godine. Svi su unapred upisali novi trijumf, ali su gosti slavili – 25:24. Međutim, sedam dana kasnije, Voša se trgla, dominirala, slavila na Pirinejima sa 32:29. Bilo je u jednom trenutku i +8 sredinom drugog poluvremena (25:17).

Sada sledi bitka za srpski tron. U nedelju u Novi Sad dolazi Dinamo iz Pančeva u prvom meču polufinala.

Vreme je za mobilazaciju u crveno-belom taboru iliti po onoj narodnoj umotvorini: Nije bitno koliko puta padneš nego koliko puta si spreman da ustaneš.