Milorad Čavić: Najvažnije je igrati se

Privremeni stanovnici Kragujevca trenutno su brojni vrhunski sportisti, ali jedan među njima je zaista iskreno sugrađanski prihvaćen i vrlo brzo po dolasku u ovaj grad je postao omiljen i cenjen  gde god se pojavi. Razgovor sa njim potvrdio je da nije bez razloga osvojio sve simpatije i poštovanje. On je Milorad Čavić, najbolji srpski plivač svih vremena, ali pre svega prijatan i inspirativan sagovornik koji za Mozzart sport priča o tome kako izgleda živeti svoj san, pronalaziti motivaciju za uspeh i preneti svoja iskustva drugima.

Sredinom februara počela je sa radom Čavićeva Plivačka akademija. Milorad, kao đak američke škole, doneo je novine u plivački sport u našoj zemlji, posebne pristupe i načine rada. Iako se pričalo da će Akademiju otvoriti u glavnom gradu, on se ipak odlučio da početak njegovog puta bude u scrcu Šumadije.
"Želeo sam da radim na ostvarenju svog cilja ili sto odsto, ili nikako. Imam posebnu ideju kako to sve treba da izgleda, a realne uslove  sam pronašao u Kragujevcu. U Beogradu su bazeni preopterećeni, nema termina. Želim da moja Akademija postane franšiza koja će se iz Kragujevca kasnije dalje širiti. Važni su dugoročni ciljevi i voleo bih da za deset godina imamo deset ovakvih škola u Srbiji”, počinje razgovor za Mozzart Sport Milorad Čavić, koji veruje u to da Srbija kroz desetak godina može da postane važno mesto na plivačkoj mapi sveta.

Kao vrhunski sportista, Milorad je uzor mnogima, kako deci najmlađih uzrasta, tako i mladim sportistima, a i oni već afirmisani imaju šta da nauče od njega. Zato Čavićeva filozofija nije usmerena samo na plivanje, već se odnosi na jedan celovit sistem o zdravom i kvalitetnom načinu života.
“Dok sam bio mali, moji roditelji su, kao većina iz Srbije kad je sport u pitanju, imali mišljenje da mi treba da živimo za sport, da mi služimo sportu, a ne da sport služi nama. Cela moja filozofija je u tome da pokažem da nije tako - moramo da koristimo sport kako bismo izvukli sve dobrobiti koje može da nam pruži. Treba da se bavimo sportom da bismo samo uživali i naučili nešto, da mu pristupimo humanistički.  Nažalost, u Srbiji je uglavnom prisutan takmičarski pristup – ili si prvi, ili nisi ništa, nema između. Ja, naprotiv, ističem da i iz poraza možemo dosta toga da naučimo za svoju budućnost i zato ih dobro podnosim. Poraz je poraz samo ako iz njega ništa ne naučimo.  Jedan od velikih razloga zašto sam uspeo da izguram karijeru do vrhunskog nivoa i uživam u plivanju i posle toliko godina jeste što su moji instruktori imali takve filozofije koje i ja sada praktikujem. Najvažnije je igrati se. Ja danas ne idem na posao, idem da se igram. Najuspešniji ljudi u svakoj oblasti su oni koji ne smatraju to što rade kao obavezu, nego kao igru. Sve je samo u načinu razmišljanja”, kaže Čavić.

Ističe da i sa decom treba postupati na isti način.
“Ni decu ne treba forsirati da rade nešto na silu, nešto što nije iz srca. Deca uživaju, ona se igraju.. Često viđam ponižavanje, loš način komunikacije”.

Još jedna stvar razlikuje Čavićevu Akademiju od ostalih.
“Nažalost, često sam u prilici da viđam komercijalne programe, da preko sto dece trenira istovremeno. Neću da kažem da su to loše škole i treneri, oni jednostavno moraju da žive tim biznis modelom kako bi njihova priča opstala. Nažalost, to nije najkvalitetniji način rada sa decom. Odnos ‘tri prema jedan’ koji je zatsupljen u mojoj Akademiji je nešto zaista novo i jedinstveno u Srbiji. To znači da na jednog trenera dolazi najviše tri učenika. Lično dva do tri puta nedeljno držim treninge mojim instruktorima. Često nadgledam kako oni rade sa decom, kontrolišem kvalitet”.

Kada govorimo o deci donja granica gotovo da ne postoji. Već šestomesečne bebe mogu da pohađaju časove sa svojim roditeljima. Dakle, neki mališani će se naći u bazenu pre nego što i prohodaju. Koje su prednosti specifičnog načina rada prilagođenog kroz vise nivoa i kojim se ciljevima teži?
“Ljudi u Srbiji generalno vrlo često ne dozvoljavaju svojoj deci da plivaju i ulaze u bazen pre pete godine života. To je izuzetno pogrešno. Nekad  je opravdanje tome što su bazeni prehladni za decu. Kod nas je u malom bazenu dubine 1,2 metara stalna temperature  između 29 i 31 stepena, to je idealno za dete. Naš najveći cilj je bezbednost u vodi. Ako se neko dete nađe u opasnoj situaciji nekad negde, pa čak i kod kuće u kadi, treba da zna da se ne udavi. Savetujem svim roditeljima da što ranije vode svoju decu na bazen i da im ne daju mišiće i gume. Mnogo je bolje držati svoje dete i raditi male vežbe na zidu bazena, nego im mu dati lažan osećaj sigurnosti. Svi smo plivali i pre nego što smo se rodili, pa je jasna prednost toga da se bebe od šest meseci opet nalaze u vodi. Bitno je za svako dete, bez obzira na uzrast, da nema strah od vode. Što je starije, dete više zaboravlja da pliva i gubi osećaj za vodu. Akademija je uopšte namenjena klijentima svih uzrasta. Za starije postoji mogućnost vanrednih dogovora i individualnih treninga.”

I pored toga što su dobrobiti plivanja brojne, poznato je da ima dosta odraslih  koji iz raznih razloga ne umeju da plivaju, ili su doživeli neku trauma nakon koje imaju strah od vode. Kakav je tvoj savet za njih?
“Mnogo je teže objasniti čoveku od 20 godina da se neće udaviti u bazenu od 1,2 metra nego detetu. Sa godinama strah od vode sve više raste. Kada je moja majka prvi put došla u Los Anđeles bila je na plaži i oborio ju je ogroman talas od 3,5 metara. Nakon toga ona nije plivala 15 godina. Nije bilo razumnog načina da joj objasnimo kako da prevaziđe tu traumu. Niko nije izuzetak i svi imamo strahove koji mogu dovesti do blokada. Zdrav razum prihvata da se u vodi treba potpuno opustiti, ali kad uđeš u bazen, jednostavno ne možeš. Uvek postoji neki uzrok strahu i to je ono na čemu treba raditi.”

Čime se u Akademiji lično najviše baviš?
“Moja uloga u celom projektu najvećim delom se ostvaruje kroz kreativne radionice. Radićemo na razvijanju stilova, sa velikim zadovoljstvom ću preneti svoje znanje na polaznike. Nemamo kreativne radionice za prsni stil iz razloga što ja nisam dobar u toj disciplini. Zato neću nekoga da učim nečemu što ni ja sam ne znam. Dosta vremena posvećujem i pisanju blogova u saradnji sa pedagogom.  Nažalost, ljudi slabo imaju naviku da posećuju sajtove ako im se to ne servira na Fejsbuku. Voleo bih da stvarno izguram tu priču sa sajtom, često je ažuriran, ima zaista dosta korisnih informacija, blogovi su rađeni s velikom pažnjom. Sajt nema za ciljnu grupu samo plivače. Svaki sportista će tu naći prave savete, kao i ljudi koji nisu sportisti. Ima vise blogova iz kojih svako može da nauči nešto. Tome sam zaista posvećen.”

Jedan od tvojih blogova nosi naziv “Samomotivisanje”. Na koji način ti podstičeš sebe na korake napred u životu?
“Svakog dana radim na samomotivaciji. Na vratima spavaće sobe lepim papire na kojima pišem afirmativne pouke, pozitivne i ohrabrujuće citate. Treba iskoristiti svaki dan, jer kad prođe, nikad se više neće vratiti. Čak i kad se ne osećamo najbolje, treba da uradimo ono što možemo u tom trenutku, a ne da se fokusiramo na ono što ne možemo. Generalno, ljudi se previše bave onim što im nedostaje, a treba raditi na onome što možemo da postignemo. Na primer, posle operacije kičme ja sam dosta toga izgubio. Nisam više bio jak u nogama kao pre. Znao sam da sam izgubio eksplozivnost sa starta i rad nogu pod vodom, u čemu sam bio među najboljima na svetu. Posle zahvata, bio sam među najgorima u tih prvih petnaestak metara. Morao sam da razmišljam kako to da nadoknadim, analizirao sam šta mogu da uradim. Ako više nisam imao najbolji start, morao sam da napredujem u ostalim delovima trke.  Imao sam običaj i da na ogledalu ispred koga perem zube nalepim papir na kome piše “smile” (nasmej se, prim.aut). Sve je mnogo lepše i lakše ako se smejemo, a ne da smo nezadovoljni i namršteni ceo dan. Kukanje ništa ne pomaže". 

Nije tajna da poruke poznatih ličnosti, koji su uzori mnogima, ukoliko su usmerene u pravom smeru, mogu da deluju afirmativno na masu. Nedavno si se preko Tvitera raspitivao o tome kako se u Srbiji mogu zaveštati organ i ta priča nije ostala bez reakcija. Koliko uopšte koristiš svoje ime i mgučnosti kako bi neke humane teme imale što veći odjek?
“Sponzorisao sam tri doma za decu bez roditelja u Beogradu u okviru akcije ‘Veruj u sebe’. Želeo sam da se družim sa njima, prenosim im svoja znanja i pravili smo povremeno tzv. ‘pica žurke’ na kojima sam im prepričavao neke priče iz svog života u kojima bi oni samo mogli da nađu oslonac i motivaciju. Velika mi je želja da tu akciju nastavim kroz program kakav postoji u Americi i zove se ‘Veliki brat’, što, naravno, nema veze sa televizijskim formatom. Volonteri postaju velika braća i sestre deci iz domova, druže se, pružaju im podršku, razgovaraju, pitaju ih kako su, izađu zajedno u šetnju. To će deci značiti mnogo vise od 3.000 dinara koliko dobijaju od države mesečno za svoje potrebe. Mnogi ne shvataju da bi se uradilo mnogo više kad bi država odvojila 30.000 evra godišnje za postavljanje jedne organizacije koja će primati te volontere da decu hrabre i pripremaju za budućnost i normalan život. Ipak, priče su jeftine i glupo je samo želeti sve ovo, tako da zaista moramo da se trudimo i radimo realno na tome.  Važno mi je i doniranje krvi i organa. Na mojoj američkoj vozačkoj dozvoli stoji da sam donator organa. Još uvek nisam stigao, ali ću to isto uraditi i u Srbiji. Izuzetno mi je važno da ljudi znaju pod kojim okolnostima se uzimaju organi. Mislim da je ova priča tabuizirana zbog nedovoljne informisanosti. Istovremeno, razumem da mnogi strahuju od korupcije u našim bolnicama, zloupotrebe, toga da bi neki doktori organe vadili i kada ne treba. Mora da se širi svest javnosti, da se zna da se organi uzimaju samo kada nekome nakon nesreće preostanu jako male šanse za preživljavanje, nekih deset do dvadeset posto, a i da se preživi, pitanje je ko bi zaista želeo da živi u takvim uslovima i stanju u kakvom bi posle nesreće bio”.

 Kako si se privikao na život u Kragujevcu i kako provodiš vreme kad nisi na bazenu?
“Malo toga mi zaista treba da budem srećan. Volim da odem u bisokop, da odigram Soni sa prijateljima, da izlazim u grad povremeno. Dok ima gde za izaći, upoznavati ljude i biti u dobrom društvu, ništa drugo mi ne treba. Ko me poznaje, zna da nisam neko ko se iživljava, a ima takvih sportista. Živim sasvim normalnim životom  nekog ko ima 28 godina, a primećujem da sve vise želim sporiji život. Sve što mi treba pronašao sam u centru Srbije. Sutra kad proširim Akademiju, lako ću odavde putovati u ostale delove zemlje, jer ću morati da kontrolišem kvalitet ove škole”.

Sklopio si saradnju sa VK “Radnički”, pomažeš im kako bi što vise usavršili plivačke sposobnosti. Jednom prilikom si izjavio da, iako su to najbolji vaterpolisti sveta, mnogi od njih ne umeju da plivaju na pravi način.
“Vanja Udovičić je možda najbolji plivač od njih. Interesantno je to što sam rekao i istina je. Svi su iznenađeni što im pričam nešto suprotno od onoga što su ceo život učili. Kad god mogu, makar pola sata nedeljno, radim sa njima i to mi zaista predstavlja veliko zadovoljstvo. Ima i onih koji smatraju da ne treba ništa da menjaju, naravno, ali dosta je vaterpolista koji žele da postignu bolje rezultate i uštede svoju energiju”.

Piše: Jovana Mladenović