Milan Lučić: Doneću Stenli kup u Beograd samo da ga još jednom osvojim!

Svaki sat u životu NHL zvezde je toliko isprogramiran da je Milan Lučić tek ovih dana posle 16 godina posetio Srbiju, zemlju svojih predaka. Čuveni as Boston Bruinsa priznaje da bi i ovog leta teško došao u Beograd da nije bilo venčanja njegovog brata Jovana, golmana FK Voždovca koji je ovih dana stao na „ludi kamen“ sa modnom kreatorkom Marinom Milovanović.

Međutim, u velikom intervju za Mozzart Sport Srbin iz Vankuvera nije krio oduševljenje kratkotrajnim boravkom u našoj prestonici. Posebno je istakao da bi voleo da jednog dana u Beograd donese i – Stenli kup!
"Poslednji put sam ovde bio sa porodicom 1998. Imao sam samo 10 godina, bili smo malo u poseti i Palama, odnosno Prači gde takođe živi deo porodice. Mnogo toga se izmenilo od tada. Nije bilo prilike u međuvremenu da dođem opet, prvo sam ušao u NHL, pa sam prvih godina period između dve sezone koristio za pripremu za naredni šampionat. Potom smo 2011. osvojili Stenli kup, pa nam je pauza bila znatno kraća. Pre dve godine supruga Britni je bila trudna, te nismo mogli da putujemo, da bismo eto prošlog leta ponovo igrali Stenli kup finale. Evo i sada imam longetu na levoj šaci koju sam polomio u poslednjem meču plej-ofa s Montrealom, tako da sigurno ne bih došao ni tokom ove pauze da nije bilo svadbe. Koristio bih vreme za oporavak i pripremu za narednu sezonu",  iskreno počinje svoju priču Lučić.

Sada kada si ipak tu, kako ti se čini Beograd?
"Mnogo sam uzbuđen i super se osećam. Drago mi je što imam priliku da budem malo sa delom porodice koji živi u Srbiji, Republici Srpskoj i Dalmaciji. Moj otac je emigrirao u mladosti u Kanadu, dok je moja mama bila gotovo beba kada je stigla u Vankuver. Uvek smo održavali jake veze sa domovinom i ponosan sam na to odakle sam. Definitivno ću gledati da češće dolazim, želim da dovedem i svoju kćerku da vidi odakle su joj koreni, ali prvo mora malo da poraste. Pozitivne utiske nazad nosi i moja žena koja se posebno radovala dolasku, kako bi mogla da uživa u srpskoj hrani. Mnogo voli sarmu, ćevape i pogotovu pitu".

Tradicija je da Stenli kup šampioni imaju pravo da jedan dan provedu s peharom kako oni hoće. Trofej je tako obišao čitavu planetu, pa se nadamo da bismo mogli nekada da ga vidimo i u Srbiji?
"Voleo bih to, ali prvo moramo opet da ga osvojimo, a-ha-ha... Mi smo 2011. godine bili prvaci i ja sam svoj dan proveo u gradu u kojem sam rođen – Vankuveru. Želeo sam da na taj način odam počast sredini iz koje sam uspeo da stignem do NHL-a. Posetili smo vidikovac na lokalnoj planini, mislim da se i ovde pisalo da sam organizovao večeru u lokalnoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi za našu zajednicu koja živi u tom delu Kanade. Ako mi se ukaže prilika drugi put da budem šampion, definitivno ću videti da sa trofejom Stenli kupa dođem u Beograd. Mislim da bi to bila velika stvar za Srbiju".

Umalo ste prošle sezone bili ponovo šampioni. Čikago je u finalu bio jači, da biste ove godine ispali u drugoj rundi Istočne konferencije u duelu s Montrealom?
"Ove sezone osvojili smo Prezidents trofej, namenjen prvaku regularnog dela prvenstva. Očekivanja su bila velika, ali to je hokej. Nekada i sreća ima velikog uticaja. Pročali smo i ranije o tome, Montreal nam definitivno ne leži kao ekipa, mislim da su nam i malo ušli u glavu, a kao i da mi izvučemo uvek najbolje od njih. Uprkos svemu tome mi smo se borili do samog kraja, iako su nas definitivno dosta mučili. U toj seriji pogodili smo čak 12 puta okvir gola. Samo da je jedan od tih šuteva završio u mreži, ishod bi bio drugačiji. Pošto nije, ispali smo. Svakako smo doživeli razočaranje, ali imali smo dosta mladih igrača koji su dobili šansu zbog povreda drugih hokejaša u ovoj sezoni i ovo je za njih bilo dragoceno iskustvo".

Nova sezona nije još na vidiku, međutim ciljevi se znaju?
"Trening kamp počinje 16. septembra. Možda to nekome deluje daleko, ali samo profesionalci znaju koliko brzo prođe vreme između dve sezone. Bilo je opet promena u ekipi, seleri kep je takav da smo morali da se odreknemo jednog od najboljih strelaca prošle sezone Žeroma Iginle. Takav je život u NHL-u, promene u timu su sastavni deo igre. Mi smo pred prošlu sezonu ostali bez trojice bitnih igrača – Tajlera Segina, Nejtana Hortona i Riča Peverlija – pa smo opet osvojili ligu u regularnom delu sezone. Neki drugi su iskoristili šansu i kao što sam već rekao, iskusniji su za igranje u plej-ofu. Takođe, dvojica bitnih hokejaša su dosta pauzirala zbog povreda u prošlom šampionatu – Nemac Denis Sajdenberg i Adam Mekvejd. Imamo dobar tim, odličnog trenera i sjajnu upravu, tako da očekujemo da se opet borimo za najviši plasman".

Koliki je pritisak igranja za jednu profesionalnu ekipu iz Bostona? Nije isto igrati za Boston, Njujork, Los Anđeles… u odnosu na neku ekipu sa takozvanog malog tržišta, kako se kaže u Severnoj Americi?
"Pritisak uvek postoji, ali najveći je onda kada u kontinuitetu beležiš dobre rezultate. Mi smo u tri godine jednom osvojili titulu i jednom igrali finale. Automatski se očekuje onda da svake godine moramo da idemo do samog kraja. Teško je ostati na vrhu, moraš stalno da budeš fokusiran, ali i da ne sagoriš u želji i naporu. Zbog toga se dešavaju greške. Videli smo ove sezone koliko je bilo teško igračima koji su išli na Olimpijske igre u Soči, jer nisu imali pauzu tokom sezone, a nekada su vam dovoljna i dva do tri dana da se osetite kao novi. Zato su i bitne ove pauze kada moraš da osvežiš telo, zalečiš povrede i mentalno i fizički se pripremiš za novu sezonu".

Za igrače koji imaju tvoj stil igre, fajterski i beskompromisan, posebno je teško da održavaju formu?
"Misliš za one koji se tuku, a-ha-ha... Moja uloga u timu je takva da se očekuje da dosta igram telom. Ume to da bude vrlo zahtevno, uostalom vidite da sam polomio šaku upravo posle jednog takvog duela kod zaštitne ograde. Tuče su takođe moj zadatak. Deluje kao da se manje pesničim nego ranije, ali ako pogledamo pažljivije, bio sam na nivou svog proseka u karijeri i u ovoj sezoni. Imao sam sedam tuča. Međutim, mislim da je takav utisak jer sam izbegavao dosta kazni u samoj igri. Postajem stariji i mudriji, a-ha-ha... Šalim se naravno. Naučio sam da više ne pravim neke glupe kazne, tipa gurkanja pred golom, udaranja štapom i ostalo što nema direktnog uticaja na igru. Isto tako, menja se i sama igra, sada su sudije znatno rigoroznije, kazne su veće, pa se trudim i da što manje odsustvujem i da me što manje udaraju po džepu".

Kako provodiš slobodno vreme? Priča se da si sportski fanatik?
"Mnogo volim sport, samo što ne mogu da pratim sve toliko redovno koliko bih hteo. Očigledno je da su u Kanadi i SAD-u najpopularniji američki fudbal, bejzbol i košarka, ali ja sam vremenom zavoleo i, kako oni kažu, evropski fudbal. Odrastao sam u isključivo hokejaškom gradu – Vankuveru, tako da sam tek kasnije upoznao i zavoleo fudbal. Pogotovu otkako igram za Boston, gde u ekipi imamo dosta igrača iz Evrope, tačnije Nemačke, Češke, Slovačke... Oni su naravno zaluđeni fudbalom, pa tako često zajedno gledamo utakmice. Pošto sam bio na odmoru nisam baš ispratio sve utakmice Svetskog prvenstva, ali sam se trudio. Inače, volim da gledam Ligu šampiona i to timove za koje igraju naši igrači. Ranije Mančester Junajted zbog Nemanje Vidića, Čelsi zbog Baneta Ivanovića i Nemanje Matića, potom Borusiju Dortmund Nevena Subotića i Mančester Siti gde su i Aleksandar Kolarov i Matija Nastasić".

Navijač si i Crvene zvezde?
"Da. Oduvek sam voleo Zvezdu, eto sada sam ispunio veliku želju da posetim Marakanu. Nadam se da ću nekada imati priliku i da odgledam neku utakmicu, mada je za mene i sama poseta muzeju bila sjajno iskustvo".

Nisi hteo da objavljuješ javno da si prilikom nedavnih poplava donirao 50.000 dolara pomoći ugroženima kroz Fondaciju Novaka Đokovića?
"Ne poznajem Novaka, ali sam smatrao da je moja dužnost da pomognem, kao što su i svi pomagali koliko mogu. Zvali smo ljude iz njegove Fondacije i donirali sredstva. Inače, veliki sam navijač najboljeg tenisera sveta, trudim se da pogledam svaki put kada mogu njegove mečeve. Pre dolaska u Beograd bio sam nekoliko dana u Londonu, baš kada je igrao finale Vimbldona protiv Rodžera Federera. Pokušao sam da kupim karte za meč, ali je nastala neka zbrka u onlajn kupovini ulaznica, tako da ipak supruga i ja nismo išli. Inače, moji saigrači iz Bostona dosta prate tenis, pa se ponekad raspravljamo koji igrač je bolji. Naravno, uvek držim Novakovu stranu".

U Bostonu važiš za jednog od najpopularnijih sportista. Vole te i širom SAD-a, a pogotovu te cene u NFL krugovima?
"Verovatno zbog mog stila igre, a-ha-ha... Samo što u hokeju, u odnosu na američki fudbal, nema bežanja, jer je tu ograda pa možeš svakog da stigneš, a-ha-ha... Dosta se podržavamo međusobno u Bostonu, mislim na druge sportske timove iz komšiluka – Nju Ingland Petriotse, Boston Red Sokse i Boston Seltikse. Naravno, nema tu vremena i prostora za druženje među igračima, ali ima međusobnog poštovanja. Na naše utakmice dolazili su Dejvid Ortiz iz Red Soksa, kao i tajtend Nju Inglanda Rob Gronkovski. Ranije, kada su bili u Seltiksima, sretao sam Šakila O’Nila i našeg Aleksandra Pavlovića. Doduše, nisam nikada upoznao NFL superstara Toma Brejdija, ali biće prilike".

Osvojio si titulu s Bruinsima, pojavio si su jednom muzičkom spotu, zvali su te iz Holivuda… Šta su tvoji dalji ciljevi? Učešće na Ol star meču, Olimpijske igre..?
"Nas nekoliko Bruinsa učestvovali smo u snimanju spota Going out in Style, poznate grupe Dropkick Murphys. Oni su veoma popularni u Bostonu, jer sviraju sa dosta uticaja tradicionalne irske muzike, što je naravno hit u gradu gde je dominatna irska zajednica. Bilo je priča da ću glumiti u filmu „Glupan i Tupan 2“, zajedno sa predsednikom Bruinsa Kemom Nilijem koji je igrao dosta zapaženu ulogu u prvom delu filma pre 20 godina. Imam sličan stil igre s Nilijem, pa je trebalo da igram njegovog sina, ali me na kraju nisu zvali. Voleo bih da jednog dana budem Ol-star igrač i da možda zaigram za Kanadu na Olimpijskim igrama. Nisam putovao u Soči ove godine, a 2018. imaću 29 godina. Dakle, šansa postoji. Ipak, moj glavni cilj je da u karijeri osvojim što više Stenli kupova!".

Milan Lučić

Rođen: 7. juna 1988. u Vankuveru
Visina: 193 cm
Težina: 103 kg
Pozicija: levo krilo
Draft: 50. mesto 2006.
Broj NA DRESU: 17
Karijera: 2004–2007. Vankuver Džajants (WHL), 2007 Boston Bruins (NHL)
Trofeji: Memorijal kup (2007), Stenli kup (2011)
Priznanja: Steford Smajt memorijal trofej (WHL), učesnik utakmice mladih zvezda NHL Ol stara (2008. i 2009)

Piše: Miloš Šakan, komentator TV Arenasport